Everything That's Wrong With You / Vse, kar je narobe s tabo

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Urša Menart se vratila na filmsku pozornicu s novim igranim filmom i jedinom svetskom premijerom u takmičarskom programu Sarajeva, Sve što s tobom nije u redu, koji se unekoliko nastavlja na njen prethodni dugometražni igrani uradak Nikad više luzerka (2017). S prethodnikom je pretendovala da bude glas generacije, pa je bez sentimentalnosti govorila o specifičnoj poziciji u životu mlade osobe, onoj između svršenih studija i građenja karijere, kao i o egzistencijalnim i psihološkim problemima s kojima se te mlade osobe suočavaju. Sada ima dve protagonistkinje umesto jedne, za nijansu su starije, ali su im životi i dalje „u leru“, bilo da imaju posao ili ne, a ti životi su se još i više preselili u virtuelnu sferu.

Maruša (Anuša Kodelja) se vratila iz Berlina u Sloveniju da bi se brinula o bolesnoj majci. Majka je umrla, a na Maruši je da se suoči s gubitkom i reši „administrativne repove“ potpuno sama. S ocem i njegovom novom porodicom se ne razume najbolje i to je jedan od razloga zašto pribegava autodestruktivnim obrascima ponašanja kao što su napijanje i drogiranje.

U virtuelnom svetu, Maruša upozaje i počinje da se dopisuje s Aljom (Klara Kuk) koja živi u Nemačkoj, negde na severu i na obali. Njih dve se zbližavaju preko sličnog načina života i obrazaca ponašanja, pa Maruša rešava da, pre nego što se vrati u Berlin, svoju novu prijateljicu poseti uživo. Međutim, za razliku od Maruše koja je brutalno iskrena do nivoa uvredljivosti, čini se da je Alja malo „frizirala“ svoju internetsku personu. Je li prijateljstvo u takvim uslovima života moguće?

Urša Menart je, po sopstvenom priznaju, inspiraciju vukla iz dva izvora. Prvi su bile anegdote, najčešće iz Amerike, o putešestvijama najčešće usamljenih devojaka na drugi kraj zemlje da upoznaju svoje virtuelne prijateljice. Drugi, pak, korona i nametnuta izolacija koja je ljude još dodatno preselila u virtuelni svet.

Rezultat je slojevit film koji je krcat važnim pitanjima s kojima se suočavaju ljudi u savremenom svetu – izolacija, mogućnost prijateljstva, odnos prema sebi i drugima, laži, istini i projektovanoj slici – zapakovan u kamernu dramu i nekakav „roud muvi“ koji tapka u mestu. S time u vezi, valja posebno pohvaliti izdanja mladih glumica i njihovu sinergiju s autoricom koja u karakterizaciji nije pribegavala prečicama i stereotipima, već ih je navodila da odigraju kompletne i životne osobe. Takođe, pomalo dokumentaristička, adaptivna fotografija Roja van Egmonda odlično kreira osećaj „zimske depresije“, „milenijalske anksioze“ i nesigurnosti. Kao nedostatak se može navesti relativna repetitivnost u prosedeu, ali i ona ima neku svoju dramaturšku funkciju, pa možemo zaključiti da se Urša Menart razvija u filmsku autoricu s vrlo distinktivnim potpisom.

Mektoub, My Love: Canto Uno

kritika objavljena na XXZ

2017.

režija: Abdellatif Kechiche

scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalia Lacroix (prema romanu Françoisa Bégaudeaua)

uloge: Shain Boumedine, Ophélie Bau, Salim Kechiouche, Alexia Chardard, Lou Luttiau, Hafsia Herzi, Delinda Kechiche, Kamel Saadi, Hatika Karaoui

Sve što znamo i sve što bi trebalo znati o Abdellatifu Kechicheu razvidno je iz njegovih filmova. Znamo da voli žene i mladost, naročito mlade žene, te da je spreman polako i staloženo duboko ući u portret nečega, bila to sredina, osoba ili koncept poput ljubavi i hedonizma. Takođe, poznato nam je da Kechiche ima praksu otkrivanja novih glumaca, a naročito glumica, a posebno njihovih talenata. Njegovu školu prošle su Sara Forestier (L’esquive), Hafsia Herzi (La graine et le mulet), i Adele Exarchopoulos (La vie d’Adele), a novo otkriće zove se Ophélie Bau i jednako je privlačna i talentovana kao i njene prethodnice. Znamo takođe da je sa La vie d’Adele Kechiche privukao i neželjenu pažnju pored one željene, da se s Leom Seydoux raspravljao po medijima i da se njegove metode smatraju eksploatatorskim, sadističkim i zlostavljačkim. Pitanje je šta uopšte može postići sa svojim novim filmom trojezčnog neprevodivog naslova Mektoub, My Love: Canto Uno.

Razložimo prvo naslov. Mektoub je arapska reč koja označava sudbinu, nešto zapisano, božju volju. My Love u tom kontekstu znači potragu za ljubavlju, a italijanski dodatak Canto Uno podseća na renesansne spevove i otvara mogućnost nastavka, što distributerima verovatno zvuči kao noćna mora s obzirom da ovaj prvi deo traje oko tri sata. Canto Due je najavljen za ovu godinu, ali je festivalska premijera do sada izostala, možda će ga pustiti direktno u bioskopsku distribuciju, premda sumnjam.

 

Reč je inače o vrlo labavoj adaptaciji autobiografskog romana Françoisa Bégaudeaua poznatog još i po tome da je u nagrađenom Entre les murs napisao izvorni roman i odigrao fikcionaliziranu varijantu samog sebe. Kechiche je, međutim, piščecu autobiografiju dosta promenio, unoseći verovatno elemente svoje vlastite. Milje je tako pomeren sa predominantno belačke atlantske obale u rasno mešanu i tuniskom kulturom obojen rediteljev rodni grad Sete na Azurnoj obali. Vreme je, pak, prebačeno iz druge polovine 80-ih obeleženih černobilskom katastrofom u 1994. godinu, zlatno doba neke vrste kada je bilo posla i novca za provod. Takođe, protagonista Amin, a ne François, kojeg igra novajlija Shain Boumedine očit je rediteljev alter-ego, ne samo zbog odrednica vremena, mesta i etničkog porekla, kao i činjenice da je ulogu njegove majke reditelj dodelio svojoj vlastitoj, već i zbog interesa – Amin je u procesu odustajanja od studija medicine, bavi se fotografijom i pisanjem filmskih scenarija.

On je u priči bazično tihi posmatrač koji na svoj način traži ljubav i smisao u životu. Predmet njegovog interesa je Ophélie (Bau), prijateljica iz detinjstva, zaručena za odsutnog vojnika stacioniranog na nosaču aviona, koja se, pak, petlja sa Aminovim rođakom Tonyjem (Kechiouche), a koji opsesivno ganja ženske u određenom tipu sličnom Ophélie. Njegova nova srećica je turistkinja Charlote (Chardard) koja je tu došla na odmor sa prijateljicom Céline (Luttiau) i njih dve ulaze u mešanu francusko-tunisku ekipu u gradiću na obali. Mladi ljubuju, izlaze po diskotekama, plešu, proživljavaju moralne i ine dileme, a stariji, majke, tetke, stričevi i ujaci, govore i ogovaraju jer kako drugačije prektatiti leto…

 

I to je, uz par digresija i dugih sekvenci, sva radnja filma. Iako Kechiche film praktično otvara sa hiper-realističnom scenom eksplicitnog seksa između Tonyja i Ophélie koju Amin posmatra kroz prozor, a koja zasigurno neće umiriti njegove kritičare, reditelj u nastavku filma izbegava eksplicitnost te vrste, što je dobra odluka u smislu izbegavanja senzacionalizma i udvaranja gledalačkim niskim strastima, ali slika koju vidimo je svejedno gotovo fetišistička, posebno u scenama plesa, a oskudno obučena tela se predaju iskrenim užicima kroz simulaciju seksa kroz pokret. Eksplicitnost, pak, dobijamo na sasvim drugom i neočekivanom mestu u dugoj sekvenci ovčijeg poroda koji Amin snima, za čim ja lično možda nisam uvideo neku naročitu potrebu.

Međutim i to je deo Kechichove potpisnog stila integralnog portretiranja životnih situacija. Potpuno isto pristupa i scenama plesa, provoda, izlazaka, obedovanja i naročito razgovora koje autor pušta da idu u digresije i da se odvijaju do kraja. Upravo kroz razgovor se, kao i kroz sliku, diskretno pojavljuju detalji perioda pre mobilnih telefona, interneta i žestokih socijalnih i političkih tenzija. Suština mladosti je ista, sa tehničkim pomagalima i bez njih, isto važi i za roditeljske brige i slično. Neke stvari su nepromenjive.

Izbor glumaca je izuzetan, bili oni više ili manje iskusni. Možemo reći da je Kechiche opet ponovio uspeh sa otkrićem talenata. Fotografija Marca Graziaplene u kojoj ručno nošena kamera postaje gotovo aktivni subjekt, te ritmična montaža su sjajni aspekti filma, što se ne može reći za izbor muzike koji luta od onovremenih klupskih hitova i arapskog folk-popa (sasvim opravdano) preko country-rock klasika (koji se doimaju nakalemljenim) do klasike (koja u priči deluje naprosto pretenciozno).

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu. Zamislite, recimo, da se ona jednočasovna ekspozicija iz La vie d’Adele dodatno raširila u smislu likova, a da se iz nje nije razvila konkretna ljubavna priča. U redu je, od melodrame klinačkih zabluda nema prostora za dramu, ali zamah je širok, bez preterane dubine. Možda se to bude popravilo sa drugim “pevanjem” ili nekim od sledećih ako bi se ovaj “magnum opus” još više raširio.

Youth / La giovinezza

kritika objavljena na monitor.hr

2015.

scenario i režija: Paolo Sorrentino

uloge: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz, Paul Dano, Jane Fonda, Alex Macqueen, Luna Zimić Mijović, Ed Stoppard, Paloma Faith, Madalina Diana Ghenea

Pre nego što počnete sa čitanjem kritike, otkriću vam nešto: ne postoji objektivna kritika zato što ne postoje objektivni i transparentni kriteriji šta nešto čini dobrim filmom. Opet, kritika ipak nije mlaćenje prazne slame, ljudi koji to pišu su ljudi sa određenim znanjem, iskustvom i integritetom, možda čak i ljudi od autoriteta i treba im verovati da to što rade, rade pošteno i bez računa i zadnjih namera.

 Čemu ovaj uvod? Zato što je novi Sorrentinov film Youth izuzetno pipav za analizu, kritiku, ocenu i procenu, jer kako god da ga se uhvatimo – nije dobro i pošteno. Evo osnovne dileme: može li se on gledati odvojeno ili se mora gledati u određenom kontekstu, odnosno u kontekstu Sorrentinovog prethodnog filma La grande bellezza? Koji je od ta dva pristupa ispravan? Zašto biramo jedan ili drugi. Reći ću odmah da sam Sorrentinov fan i da La grande bellezzu smatram remek-delom, iako mi je potcenjeni This Must Be The Place čak i draži na osobnom (ex-darkerskom) nivou, i da sam žestoko “navijao” da mi se Youth ne samo svidi, nego da bude film koji će me odneti i koji će svakako biti samostalno izdržati test postojanosti. Nisam to dobio (pre svega u smislu samostalnosti i postojanosti filma) i zbog toga sam pomalo razočaran, iako Youth nikako nije loš film.

Eh, samo je neujednačen, rasplinutih ideja, pseudo-pametan, dosta često nespretno napisan (zbog jezičke barijere). Više od svega, deluje kao nastavak La grande bellezze, drugi deo nekakve trilogije ili tetralogije u kojoj će Sorrentino obraditi još neke od filozofskih i “filozofskih” tema (ima razlike!) Tako smo imali lepotu, sada mladost, možemo anticipirati još ljubav ili zdravlje, ali možda se i neka druga tema uvuče. Zanimljivo je primetiti da u oba za sada snimljena filma junaci jure za naslovnim pojmom koji je nedefinisan i eteričan, pa im izmiče.

 Kao što je pisac Jep tragao za velikom lepotom kao smislom, tako sada imamo dva starija gospodina koji tuđu mladost mogu samo gledati, a svoje se sećati. Obojica su kreativci u svojevrsnoj blokadi. Kompozitor i dirigent Fred Ballinger (Caine) je svoju prihvatio i od nje ne odstupa jer su u pitanju lični razlozi, pa se zato upinje da odbije poziv britanske Krune da još jednom diriguje svoju najpoznatiju kompoziciju za prinčev rođendan i za to dobije titulu. Sa druge strane, reditelj Mick Boyle (Keitel) se trudi da svoju po svaku cenu razbije i posle serije loših, tipično staračkih filmova snimi onaj jedan poslednji, testamentarni. Njih dvojica imaju svaki svoj deo zapleta, a povezuje ih i treći. Oni su prijatelji još od mladosti i brak njihove dece, Fredove kćerke Lene (Weisz) i Mickovog sina Juliana (Stoppard) se raspada jer se potonji zaljubio u “najbeznačajniju osobu na svetu” pop-pevačicu Palomu Faith (igra samu sebe, pomalo drveno). Osim ta tri zapleta (uslovno rečeno, pošto većina toga ostaje na nivou razgovora i rasprave), imamo još sijaset likova i manjih zapleta u specifičnom miljeu elitnog spa-resorta u švicarskim Alpima...

Tako imamo Miss Universe (Ghenea) koja je dobila boravak u hotelu u sklopu svoje nagrade. Imamo predebelog, astmatičnog bivšeg fudbalera sa tetovažom Marxa na leđima (asocijacija jasna). Imamo i mladog glumca Jimmyja (Dano) koji pati zbog toga što ga svi pamte po ulozi u robotskom kostimu, a on želi karijeru u art-kinematografiji i zbog toga se priprema za veoma zahtevnu ulogu u nekom nemačkom filmu (“payoff” tu je gotovo genijalan). Imamo i bračni par koji sedi za stolom i ne razgovara, profesionalnog alpinistu, radoznalog klinca, armiju Mickovih scenarista, simpatičnu maserku i još nešto gostiju, posluge, zabavljača i svega onoga što možemo očekivati na takvom mestu.

Sorrentino ostaje veran miljeu oko kojeg se vrti njegova kinematografija. Ne samo da opet imamo nekakvu društvenu elitu, nego su ti likovi zatvoreni u specifičnim “zlatnim kavezima”, što je posledica i njihovog društvenog statusa, ali i njihovog izabranog načina života koji ih praktično gura u paralelni svet. U tom smislu, nema neke drastične razlike između korumpiranog premijera, rock zvezde, pisca-posvuduše i ove dvojice starih kenjaca čiji se skoro svaki razgovor dotiče telesnih izlučevina. Uz milje ide i lokacija i ona je savršeno pogođena i oslikana: to je mesto na kojem bi njih dvojica letovala, taj spoj stare aristokratije, dekadencije i moderno-utilitarnog zdravstvenog štiha, sa sve “ukusnim”, a dozlaboga dosadnim zabavama na terasi. Ne, hotel ovde nije junak kao u The Grand Budapest Hotel Wesa Andersona, niti kao rimske ulice i spomenici u La grande bellezzi, ali je jedan okvir bez koga se ne može.

 Još nešto tipično za Sorrentina su i filmske reference. Iako je film posvećen ove godine preminulom Francescu Rosiju, Youth se, kao i La grande bellezza, jako vezuje na Fellinija. Prethodnik se u nekoliko ključnih tačaka nadovezivao na La dolce vita, ovde je to pak 8 ½, bilo kroz diskretne detalje, poput kostima i rekvizita, bilo kroz još jasnije aluzije (komentari na filmsku umetnost), bilo kroz nekoliko citiranih poetičnih scena. Znamo da Sorrentino izuzetno ceni i voli delo slavnog zemljaka i možda svog idola i citati nas nimalo ne iznenađuju.

Problem je što Sorrentino, stilom i idejom, citira samog sebe, odnosno svoj prethodni film. Jedini očigledni odmak je ritam i tok filma, dok je La grande bellezza bila raštrkana (što je apsolutno odgovaralo temi), Youth je fokusiraniji i manje meandrirajući, pa stoga i pratljiviji. Možda se u tome računalo i širu publiku, a možda je autor samo želeo da ispriča priču makar donekle koherentno i to mu uspeva. Youth je vrlo gladak i zabavan film sa vrlo raspoloženim i sjajno usmeravanim ionako odličnim glumcima, okupan u predivnim vizualima i popraćen odlično izabranom muzikom.

Problemi su na drugom mestu. Tema stvaralačke blokade ni u kom slučaju nije nova i Sorrentinu ona služi kao idealno ishodište da se šali na razne teme (što mu često uspeva) i da filozofira o svemu i svačemu. I to je legitimno kada autoru to ide od ruke i kada pazi da u svom filozofiranju zadrži određenu eleganciju. Sorrentinu je to uspevalo ranije, ali ne i sad, na ovom mestu. Nije to samo problem jezičke barijere koliko toga da autor jednostavno prečesto pokušava da kaže “nešto važno i veliko”, pa na dosta mesta to ispada usiljeno i seratorski (dakle, nimalo elegantno), a na par čak i ubedljivo banalno i stoga iritantno. Stičem utisak da je Sorrentino žarko želeo da ponovi iskustvo i uspeh svog prethodnog filma i ponudi ga nešto široj publici, ali se oko toga previše trudi, što ubija svaku poentu. Ipak valja snimiti nešto svežije.

 Da se ne lažemo, Youth je sam za sebe film koji zaslužuje preporuku zbog ambijenta, vizuala, muzike, glume i humora, pa čak i kao meditacija o umetnosti i životu. Sitne banalnosti su iritantne, ali podnošljive. Međutim, ovo je film autora koji je već snimio dosta bolji film. Još gore, Youth na taj bolji film liči i stalno ga priziva u sećanje, ali ga ne dostiže. Da ga je bilo ko drugi napisao i režirao, pohvalio bih trud. Ovako sam od Sorrentina ipak očekivao nešto bolje i originalnije. I ostao razočaran.