Masquerade / Mascarade

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Azurna Obala je osunčano mesto za mutne ljude“, pisao je britanski pisac i dramatičar Vilijam Somerset Moham, inače stanovnik ove francuske mediteranske regije. A kada se već snimao film u njegovoj kući, red bi bio i citirati ga makar jednom u tom filmu. Ova Mohamova „sentenca“ sasvim je odgovarajuća kao lajtmotiv filma Masquerade francuskog reditelja Nikola Bedoa koji je nakon premijere van konkurencije u Kanu i izlaska u bioskope zaigrao i na Festu.

Filmskoj publici Bedo je najpoznatiji po svom drugom filmu La Belle Epoque (2019) u kojem je u simpatičan, lagan i pitak meta-film „upakovao“ sasvim životne stvari kao što su starenje, nostalgija i iživljavanje mladalačkih fantazija. Između njega i Masquerade, Bedo je od Mišela Azanavičiusa „preuzeo“ franšizu OSS 117 i u ovoj parodiji Bond-filmova se svojski isprdao s francuskom imperijalnom prošlošću. S Masquerade je ipak na nešto mračnijem terenu spletki, intriga i prevara.

U uvodnoj sceni se upoznajemo s mladim parom. Jutro je. Muškarac radi nešto na kompjuteru, a žena izlazi ispod tuša. Trenutak mira prekida sredovečni muškarac koji kuca na vrata. Žena otvara, čuje se pucanj i ona krvari iz rane na ramenu. U sledećoj sceni je sredovečni muškarac na optuženičkoj klupi i sudi mu se, pretpostavljamo, za taj incident. Dok suđenje predstavlja okvir kojem ćemo se povremeno vraćati, ostatak priče se seli u seriju „flešbekova“ koja će se, očekujemo, završiti tim kobnim jutrom.

Mladić iz priče je Adrian (Pjer Nini), bivši baletan koji se morao odreći karijere nakon motociklističke nesreće, pa sada za život zarađuje kao žigolo. Njegova trenutka „sponzorka“ je Marta (Izabel Ađani), nekada slavna glumica kojoj je od svega ostala vila u Nici (gde Adrian i živi, u kabinetu njenog bivšeg muža), stav dive i želja za povratkom među zvezde. Ona zbog toga priređuje luksuzne zabave za lokalnu finansijsku i državnu kulturnu elitu nadajući se da će odobrovoljiti nekog od svojih poznanika-reditelja.

Na jednoj zabavi se Adrian upoznaje s Margo Hansen (Marin Vakt), mladom ženom iz uvodne scene, koja je došla u pratnji jednog starijeg bogataša, i iskra između njih je instantna i vrlo jaka. Ništa čudno za mlade ljude osuđene da žive od milosti starijih i situiranih ljudi. Zbog toga će se oni odlučiti da svoje „atribute“ uposle kako bi sebi osigurali dugoročnu i zajedničku egzistenciju. Dok Adrian „odrađuje“ kapricioznu Martu od koje želi da se makne, Margo „u rad uzima“ novu žrtvu, magnata nekretnina Simona (Fransoa Kluze), onog s optuženičke klupe, a u prevari im pomaže i Adrianova bivša klijentkinja Đulija koja ima svoje motive da se osveti Simonu. Dok se prevara naizgled odvija po planu, dvoje mladih teško da mogu da isključe svoje emocije, a oboje su prilično impulsivni.

Kako se iz naslova može pretpostaviti, Masquerade je spoj trilera intrige i romantične melodrame smešten u svet bogataša i onih koji bi želeli da prečicom to postanu. Sam film odiše atmosferom holivudskih klasika a la Bili Vajlder sa začinom „mondenskijih“ Hičkokovih filmova. Bedo se oslanja na neke od svojih proverenih saradnika, poput scenografa Stefana Rozenbauma (La Belle Epoque) koji kreira štimung stare i nove aristokratije, direktora fotografije Lorana Tangija (OSS 117: From Africa with Love) i montažerke Ani Danše koja zajedno s Klemonom Selickim sve to pakuje u ritmičan film sposoban da drži pažnju u višestrukim linijama radnje svih 135 minuta trajanja.

Glavni aduti filma su ipak glumci. Pjer Nini je prisutan u svom najmoćnijem izdanju do sada, a Marin Vakt, otkrovenje Fransoa Ozona u filmu Young & Beautiful i dalje ponosno nosi oba atributa, pa je više nego uverljiva kao zavodnica zbog koje je moguće izgubiti pamet. Diva Izabel Ađani je toliko dobra glumica da bez problema može da odigra i onu lošiju čija je zvezda usahla. Fransoa Kluze je još jednom uverljiv kao čovek kojeg manipuliše mlada i lepa žena. Ansambl upotpunjuje Laura Morante kao Đulija, Emanuel Devo kao Simonova ostavljena supruga Karol (obe su vrlo životne), kao i Šarl Berling kao Martin vrckavi batler Žan-Šarl zadužen za duhovite komentare.

Na kraju, Masquerade ne spada u onu kategoriju filmova koji će nam otkriti „toplu vodu“ jer smo filmove tog tipa već gledali. S druge strane, film je pojavno raskošan, zanatski dobar, sjajno odglumljen i sve u svemu vrlo vešto izveden, posebno po pitanju dvostrukih i trostrukih prevara i oštrih preokreta koji na kraju sasvim fino sedaju na svoje mesto, čak i sa određenom poentom.

Mektoub, My Love: Canto Uno

kritika objavljena na XXZ

2017.

režija: Abdellatif Kechiche

scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalia Lacroix (prema romanu Françoisa Bégaudeaua)

uloge: Shain Boumedine, Ophélie Bau, Salim Kechiouche, Alexia Chardard, Lou Luttiau, Hafsia Herzi, Delinda Kechiche, Kamel Saadi, Hatika Karaoui

Sve što znamo i sve što bi trebalo znati o Abdellatifu Kechicheu razvidno je iz njegovih filmova. Znamo da voli žene i mladost, naročito mlade žene, te da je spreman polako i staloženo duboko ući u portret nečega, bila to sredina, osoba ili koncept poput ljubavi i hedonizma. Takođe, poznato nam je da Kechiche ima praksu otkrivanja novih glumaca, a naročito glumica, a posebno njihovih talenata. Njegovu školu prošle su Sara Forestier (L’esquive), Hafsia Herzi (La graine et le mulet), i Adele Exarchopoulos (La vie d’Adele), a novo otkriće zove se Ophélie Bau i jednako je privlačna i talentovana kao i njene prethodnice. Znamo takođe da je sa La vie d’Adele Kechiche privukao i neželjenu pažnju pored one željene, da se s Leom Seydoux raspravljao po medijima i da se njegove metode smatraju eksploatatorskim, sadističkim i zlostavljačkim. Pitanje je šta uopšte može postići sa svojim novim filmom trojezčnog neprevodivog naslova Mektoub, My Love: Canto Uno.

Razložimo prvo naslov. Mektoub je arapska reč koja označava sudbinu, nešto zapisano, božju volju. My Love u tom kontekstu znači potragu za ljubavlju, a italijanski dodatak Canto Uno podseća na renesansne spevove i otvara mogućnost nastavka, što distributerima verovatno zvuči kao noćna mora s obzirom da ovaj prvi deo traje oko tri sata. Canto Due je najavljen za ovu godinu, ali je festivalska premijera do sada izostala, možda će ga pustiti direktno u bioskopsku distribuciju, premda sumnjam.

 

Reč je inače o vrlo labavoj adaptaciji autobiografskog romana Françoisa Bégaudeaua poznatog još i po tome da je u nagrađenom Entre les murs napisao izvorni roman i odigrao fikcionaliziranu varijantu samog sebe. Kechiche je, međutim, piščecu autobiografiju dosta promenio, unoseći verovatno elemente svoje vlastite. Milje je tako pomeren sa predominantno belačke atlantske obale u rasno mešanu i tuniskom kulturom obojen rediteljev rodni grad Sete na Azurnoj obali. Vreme je, pak, prebačeno iz druge polovine 80-ih obeleženih černobilskom katastrofom u 1994. godinu, zlatno doba neke vrste kada je bilo posla i novca za provod. Takođe, protagonista Amin, a ne François, kojeg igra novajlija Shain Boumedine očit je rediteljev alter-ego, ne samo zbog odrednica vremena, mesta i etničkog porekla, kao i činjenice da je ulogu njegove majke reditelj dodelio svojoj vlastitoj, već i zbog interesa – Amin je u procesu odustajanja od studija medicine, bavi se fotografijom i pisanjem filmskih scenarija.

On je u priči bazično tihi posmatrač koji na svoj način traži ljubav i smisao u životu. Predmet njegovog interesa je Ophélie (Bau), prijateljica iz detinjstva, zaručena za odsutnog vojnika stacioniranog na nosaču aviona, koja se, pak, petlja sa Aminovim rođakom Tonyjem (Kechiouche), a koji opsesivno ganja ženske u određenom tipu sličnom Ophélie. Njegova nova srećica je turistkinja Charlote (Chardard) koja je tu došla na odmor sa prijateljicom Céline (Luttiau) i njih dve ulaze u mešanu francusko-tunisku ekipu u gradiću na obali. Mladi ljubuju, izlaze po diskotekama, plešu, proživljavaju moralne i ine dileme, a stariji, majke, tetke, stričevi i ujaci, govore i ogovaraju jer kako drugačije prektatiti leto…

 

I to je, uz par digresija i dugih sekvenci, sva radnja filma. Iako Kechiche film praktično otvara sa hiper-realističnom scenom eksplicitnog seksa između Tonyja i Ophélie koju Amin posmatra kroz prozor, a koja zasigurno neće umiriti njegove kritičare, reditelj u nastavku filma izbegava eksplicitnost te vrste, što je dobra odluka u smislu izbegavanja senzacionalizma i udvaranja gledalačkim niskim strastima, ali slika koju vidimo je svejedno gotovo fetišistička, posebno u scenama plesa, a oskudno obučena tela se predaju iskrenim užicima kroz simulaciju seksa kroz pokret. Eksplicitnost, pak, dobijamo na sasvim drugom i neočekivanom mestu u dugoj sekvenci ovčijeg poroda koji Amin snima, za čim ja lično možda nisam uvideo neku naročitu potrebu.

Međutim i to je deo Kechichove potpisnog stila integralnog portretiranja životnih situacija. Potpuno isto pristupa i scenama plesa, provoda, izlazaka, obedovanja i naročito razgovora koje autor pušta da idu u digresije i da se odvijaju do kraja. Upravo kroz razgovor se, kao i kroz sliku, diskretno pojavljuju detalji perioda pre mobilnih telefona, interneta i žestokih socijalnih i političkih tenzija. Suština mladosti je ista, sa tehničkim pomagalima i bez njih, isto važi i za roditeljske brige i slično. Neke stvari su nepromenjive.

Izbor glumaca je izuzetan, bili oni više ili manje iskusni. Možemo reći da je Kechiche opet ponovio uspeh sa otkrićem talenata. Fotografija Marca Graziaplene u kojoj ručno nošena kamera postaje gotovo aktivni subjekt, te ritmična montaža su sjajni aspekti filma, što se ne može reći za izbor muzike koji luta od onovremenih klupskih hitova i arapskog folk-popa (sasvim opravdano) preko country-rock klasika (koji se doimaju nakalemljenim) do klasike (koja u priči deluje naprosto pretenciozno).

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu. Zamislite, recimo, da se ona jednočasovna ekspozicija iz La vie d’Adele dodatno raširila u smislu likova, a da se iz nje nije razvila konkretna ljubavna priča. U redu je, od melodrame klinačkih zabluda nema prostora za dramu, ali zamah je širok, bez preterane dubine. Možda se to bude popravilo sa drugim “pevanjem” ili nekim od sledećih ako bi se ovaj “magnum opus” još više raširio.

Magic in the Moonlight

2014.

scenario i režija: Woody Allen

uloge: Colin Firth, Simon McBurney, Eileen Atkins, Hamish Linklater, Emma Stone, Marcia Gay Harden, Jacki Weaver

Kada bi se delile nagrade za upornost, istrajnost i produktivnost u filmskoj industriji, Woody Allen bi ih skupljao na vagone. Za razliku od iritantno dosadnih amatera i još iritantnije dosadnih filmsko-industrijskih štancera, Woody Allen je Autor. Sa velikim A. Pre svega komičar, pa onda glumac, scenarista i reditelj, intelektualac, povremeno pacijent na psiho-terapiji, povremeno sam svoj terapeut i analitičar. Pa ipak, teško mi je da to kažem, pošto njegovu upornost i tempo od filma na godinu izuzetno poštujem (pa čak i pišem jednu filmsku kritiku dnevno, lakše je nego snimiti film, ali svejedno zahteva vreme i trud), kvantitet nije najpouzdanije merilo kvantiteta. U kreativnoj disciplini kao što je to filmsko autorstvo, inspiracija je nužna, ali nije uvek na istom nivou.

Jednostavno rečeno, Woody Allen se ponavlja i reciklira. To apsolutno ne znači da je Magic in the Moonlight loš film, još manje da nije zabavan, naprotiv. I Woodijeva samoreciklaža ne mora biti loša, ipak ima KOGA reciklirati, ipak je to Woody, čovek zanimljive karijere, još zanimljivijeg života i umetnički čudnih sklonosti. Problem je u tome što je, čini se, Magic in the Moonlight rađen tako da je sasvim legitimno pretpostaviti da za ovakav film Woody Allen nije imao dublji motiv od toga da ispuni kvotu za ovu godinu.

Evropa, posleratno vreme, optimistične, ubrzane 20-te godine. Stanley (Firth) je vešt mađioničar sposoban da se prebaci na drugi kraj sobe i da učini da slon nestane. Njegova tačka bi se danas smatrala uvredljivom (hej, obučen je i našminkan u srednjevekovnog Kineza), ali u ono vreme to je bilo nešto normalno, simpatično i slatko. Pored toga što je mađioničar, on je zakleti ateista koji ne veruje ni u Boga ni u bilo šta natprirodno ili onostrano, u postojanje duše, na primer. Njegovo “dopunsko” zanimanje je da putuje po svetu i raskrinkava osobe koje se predstavljaju kao mediji i varaju ne samo naivne i dokone bogataše, već rade besramnu samopromociju.

Njegov kolega Howard (McBurney) mu skreće pažnju na novu spiritističku senzaciju, mladu Amerikanku Sophie (Stone) koja se zajedno sa majkom (Gay Harden) prikrpala bogatoj udovici (Weaver) i čak spetljala njenog blesavog sina (Linklater). Kako se sve to dešava na Azurnoj obali u letnjim mesecima, a Stanley nema šta pametnije za raditi (osim da ode na put po Galapagosu sa svojom savršeno odgovarajućom verenicom), a i draga tetka Vanessa (Atkins) koja ga je odgajala živi u blizini.

Ispostavlja se da Sophie zna previše i pogađa predobro da bi bila tek obična prevarantkinja, da je možda stvarni medijum, ma kako to Stanleyu bilo neprihvatljivo. Drugi problem je to što je Sophie izuzetno prijatna (i na oko, a i kao osoba) i ugodno društvo, pa se kod Stanleya javljaju dvostruka osećanja za nju: ponos i uverenja mu nalažu da je raskrinka, ali se on usput poprilično zaljubljuje u nju i film se čvrsto pozicionira kao romantična komedija i na tom pravcu ostaje do kraja.

Kao što rekoh, ima tu materijala za uživanje, ovo je pre svega šarmantan film. Colin Firth i Emma Stone su uverljivi u svojim ulogama i sjajno funkcionišu kao tandem, razlici u godinama uprkos. Od epizodista se ističe Eileen Atkins koja zapravo i jedina ima koliko-toliko razrađen lik, dok su drugi zaglavljeni sa tipskim likovima. Igraju ih standardno dobro, ali to nije dovoljno da bi zasijali. Scena, kostimi i fotografija su predivni, sve pršti od zasićenih letnjih boja, a i muzička podloga (uglavnom jazz i standardi) je odlična. Magic in the Moonlight priziva u sećanja stare, dobre filmove i to ne čini blatantno. Reći ću samo da bih jako voleo da je Woody Allen režirao The Great Gatsby umesto Baza Luhrmanna, pošto bi sigurno pogodio atmosferu, osmislio likove i uveo nekakvo svoje tumačenje umesto da film pretvori u vrišteću žurku.

Poznavaoci i poklonici Woodijevog rada će tu pronaći i gomilu citata njegovih ranijih filmova, pa čak i neke od njegovih udarnih štoseva i cele replike koje se doimaju kao da su preuzete iz njegovih klasika. Da ne pominjemo njegove standardne motive... Sredovečni, neurotični muškarac koji dovoljno veruje u to da je genije da i svi drugi ostaju pod tim dojmom, mlađa i naivnija, ne potpuno naivna, ali generalno dobrodušna devojka i njih dvoje koji tvore nekakav par. Kada bi se zalazilo dublje u psihoanalizu i u autorovu biografiju, mogle bi se izvući razne paralele sa autorovim životom i odabirom partnerki. Magic in the Moonlight ide toliko daleko da ima i klasičnog Woody Allen lika, i da je snimljen 70-ih ili možda 80-ih sam Allen bi ga igrao. Colin Firth savršeno uskače u ulogu sa potenciranom britanskom hladnoćom i svojom interpretacijom, ali to ostaje klasičan Woody Allen lik.

Problem sa svim tim je što Magic in the Moonlight nije toliko dobar i neodoljiv kao što bismo očekivali da bude. Pomalo je previše providan, sama “misterija” koja služi kao okidač nije ni izbliza dovoljno dobro osmišljena, objašnjenje za nju je prigodno i neuverljivo, a kraj filma deluje preko svake mere zbrzano. Moj utisak je da smo ove godine već imali bolji film Woodija Allena, kojeg, istina, nije on režirao. Film se zvao Fading Gigolo i režirao ga je John Turturro, a Woody nas je počastio ulogom u njemu.