kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kasnimo, ali stižemo! To bi bio moto ovog prikaza, verovatno najprijatnijeg filma na trenutnom bioskopskom repertoaru.
Nemojte zameriti, u toku je kampanja za Oskare, Fest nam je ponudio nešto svežih festivalskih izdanja, a za ,,The Batman“ Meta Rivsa smo isto tako morali da požurimo i budemo među prvima na licu mesta. Ali, svejedno nismo zaboravili ni na Radivoja Rašu Andrića i na njegov ,,Leto kada sam naučila da letim“, prvi film posle osamnaestogodišnje pauze.
Zaslužio je Raša Andrić verovatno i puno bržu reakciju, jer nas je ipak prošlim radom zadužio. Ako je neko znao da napravi punokrvni filmski hit, i to u potcenjenom i izuzetno zahtevnom komičnom i romantičnom registru, onda je to on. Njegovi raniji filmovi ni u kojem slučaju nisu bili tipski, nezreli i bez mozga, već su pogađali onaj tanani balans između zabave, provokacije ka razmišljanju i uvida u stvarne živote, stvarne svetove i stvarne želje i težnje mladih ljudi.
Sa ,,Tri palme za dve bitange i ribicu“ (1998) naučili smo da se smejemo groznim vremenima uprkos i da tražimo smisao u unutrašnjim životima dok se svet oko nas raspada. Sa ,,Munjama“ (2001) nam je podgrejao nadu da neka nova, bolja i normalnija vremena dolaze i ohrabrio nas da u njih hrabro zakoračimo. Doduše, već u sledećem filmu ,,Kad porastem biću Kengur“ (2004) se pokazalo da ta nova vremena za većinu i nisu (mnogo) bolja od onih prošlih, da je normalnost pomična kategorija, da je blejanje (u kladionici, u bioskopu ili na krovu zgrade, svejedno) često jedina realna opcija.
Nakon toga se činilo da je Raša Andrić nestao sa scene i potpuno se posvetio komercijalnim angažmanima. Asistirao je na filmovima drugih autora, u Srbiji i u regionu, a na televiziji je i asistirao i režirao. Doduše, i pre premijere se oko ovog projekta podizala prašina, delom zato što smo svi željno iščekivali Rašin novi film, a delom zbog popularnosti i značaja izvornog romana Jasminke Petrović koji je Ljubica Luković pretočila u scenario.
Sve što dvanaestogodišnja Sofija (Klara Hrvanović, izvrsna) od predstojećeg leta želi je da ode u kamp sa svojom prijateljicom Julijanom (Nađa Mazalica) i da tamo „bari“ simpatiju Marka i, ako bude sreće, prvi put se poljubi baš s njim. Umesto toga, međutim, ona mora da ide na more sa bakom Marijom (Olga Odanović), a destinacija je Hvar gde se baka rodila, ali gde nije bila 25 godina. Plan je da njih dve posete bakinu sestru Luciju (Snježana Sinovčić), koju Sofija još nije upoznala.
Put autobusom s bakom na more je očekivano užasan, budući da baka stalno nešto priča, žali se, gnjavi Sofiju da obuče ovo ili ono i da se namaže kremom. Pritom, kuća u koju idu, bakina rodna, nije baš blizu moru, signala za mobilni telefon i internet nema, a noću napadaju komarci. Srećom, „nona-Luce“ je smirenija, čini se i tolerantnija i više „hip“ od zategnute bake, a i lokalni dečko Luka (Luka Bajto) je simpatičan...
Baka Marija i nona-Luce, međutim, skrivaju neke tajne koje se tiču njihovog brata Nikole i događaja od pre 25 godina, zbog kojih baka nije dolazila na svoje rodno ostrvo. Prva tajna koja ispliva biće ta da je Luka Nikolin unuk, a samim tim Sofijin rođak, što remeti planove za „muvanje“. A kada Lucija završi u bolnici, a Sofija se premesti u kuću kod Nikole (Žarko Laušević), njegove kćerke Dobrinke, te Luke i njegove mlađe sestre Ane (Ema Kereta Rogić) i ostale tajne, porodične i malo šire, će isplivati na površinu.
Možda će se na kraju „najgore leto u životu“ pretvoriti u „najbolje“, obeleženo sklapanjem novih prijateljstava i nekim novim nesvakidašnjim iskustvima.
I kao knjiga i kao film, ,,Leto kada sam naučila“ da letim dotiče se nekih traumatičnih iskustava, što na širem planu (u smislu raspada Jugoslavije), što na onom intimnijem (raskidanje porodičnih veza), te načinima i pokušajima da se to prevlada čisto ljudskim pristupom i naporom. Za to je neobično važna perspektiva generacija rođenih posle rata koju Jasmina Petrović zauzima, a Raša Andrić održava, što ovaj film čini značajnim na planu širem od čisto filmskog. ,,Leto kada sam naučila da letim je film“ o pomirenju na onom osnovnom, ljudskom nivou, a velika gledanost za sada u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, a kasnije, nadajmo se, i u ostatku bivše nam države bi svakako doprinela pomirenju na onom širem planu.
Jedna od stvari po kojoj se izvorna knjiga izdvaja je i vrlo specifičan jezik koji varira od beogradskog slenga do hvarskog dijalekta, sa svim prelazima i mogućim i nemogućim kombinacijama između, a on je održan i u filmu. Zbog toga treba pohvaliti i scenaristkinju Ljubicu Luković koja književni materijal adaptira dramaturški potentno i sa sasvim solidnim osećajem šta treba zadržati, šta izmeniti, a šta preskočiti. Kao i režisera, koji to pretače u vizuelno delo poštujući međugeneracijske razlike u načinima života (mobilni telefoni i virtuelne komunikacije su značajan faktor, a u film su ubačeni sasvim ukusno), ali i glumce koji zapravo imaju vrlo zahtevne uloge.
Klara Hrvanović je pravo otkrovenje filma i možemo se samo nadati da nju ne zadesi sudbina većine dece i mladih na filmu – to da bude glumica od jedne uloge u karijeri.
Ona je potpuno prirodna u kanalisanju te neobuzdane energije i „angsta“ koji prati pubertet, te u smislu načina na koji se nosi sa govorom koji se u Sofijinom slučaju menja pod uticajem sredine. I drugi klinci je izvrsno prate svojom ležernošću u zajedničkim scenama. Izvrsnu tranziciju u jezičkom smislu demonstrira i Olga Odanović, ali ona je u njenom slučaju kratkotrajnija i nekako očekivanja, a prati je i promena u stavu od anksioze do naleta nostalgije. Njena savršeno kontrolisana nervoza savršenu protivtežu ima u „zenu“ sa kojim se Lucija nosi sa životom, a što Snježana Sinovčić sasvim uverljivo igra. Na kraju nam nije teško ni da „kupimo“ Žarka Lauševića ne samo kao Dalmatinca, nego i kao dedu.
Estetska i tehnička komponenta je očekivano dobra, fotografija je unekoliko „turistička“ u smislu da se direktor fotografije Dušan Joksimović trudi da iskoristi atraktivne hvarske lokacije, a i grafike mobilnih komunikacija i vertikalnih videa su umetnute ukusno, dok muzika Vasila Hadžimanova ukusno spaja standarde jadransko-mediteranskih melodija sa modernijim tendencijama u filmskoj muzici. Raša Andrić sve to nenametljivo, ali znalački pakuje u svojevrstan filmski „bildungsroman“, odnosno film o odrastanju namenjen pre svega mlađoj publici. To ne znači da je film simplifikovan na način da bude odbojan onoj starijoj i iskusnijoj.
Leto kada sam naučila da letim predstavlja sasvim nov i ne baš očekivan iskorak u stvaralačkoj karijeri Raše Andrića. Gledaocima, pak, nudi preko potrebnu lakoću, mladost duha, sunce i more u ova siva, depresivna, zimska vremena.
