Mektoub, My Love: Canto Uno

kritika objavljena na XXZ

2017.

režija: Abdellatif Kechiche

scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalia Lacroix (prema romanu Françoisa Bégaudeaua)

uloge: Shain Boumedine, Ophélie Bau, Salim Kechiouche, Alexia Chardard, Lou Luttiau, Hafsia Herzi, Delinda Kechiche, Kamel Saadi, Hatika Karaoui

Sve što znamo i sve što bi trebalo znati o Abdellatifu Kechicheu razvidno je iz njegovih filmova. Znamo da voli žene i mladost, naročito mlade žene, te da je spreman polako i staloženo duboko ući u portret nečega, bila to sredina, osoba ili koncept poput ljubavi i hedonizma. Takođe, poznato nam je da Kechiche ima praksu otkrivanja novih glumaca, a naročito glumica, a posebno njihovih talenata. Njegovu školu prošle su Sara Forestier (L’esquive), Hafsia Herzi (La graine et le mulet), i Adele Exarchopoulos (La vie d’Adele), a novo otkriće zove se Ophélie Bau i jednako je privlačna i talentovana kao i njene prethodnice. Znamo takođe da je sa La vie d’Adele Kechiche privukao i neželjenu pažnju pored one željene, da se s Leom Seydoux raspravljao po medijima i da se njegove metode smatraju eksploatatorskim, sadističkim i zlostavljačkim. Pitanje je šta uopšte može postići sa svojim novim filmom trojezčnog neprevodivog naslova Mektoub, My Love: Canto Uno.

Razložimo prvo naslov. Mektoub je arapska reč koja označava sudbinu, nešto zapisano, božju volju. My Love u tom kontekstu znači potragu za ljubavlju, a italijanski dodatak Canto Uno podseća na renesansne spevove i otvara mogućnost nastavka, što distributerima verovatno zvuči kao noćna mora s obzirom da ovaj prvi deo traje oko tri sata. Canto Due je najavljen za ovu godinu, ali je festivalska premijera do sada izostala, možda će ga pustiti direktno u bioskopsku distribuciju, premda sumnjam.

 

Reč je inače o vrlo labavoj adaptaciji autobiografskog romana Françoisa Bégaudeaua poznatog još i po tome da je u nagrađenom Entre les murs napisao izvorni roman i odigrao fikcionaliziranu varijantu samog sebe. Kechiche je, međutim, piščecu autobiografiju dosta promenio, unoseći verovatno elemente svoje vlastite. Milje je tako pomeren sa predominantno belačke atlantske obale u rasno mešanu i tuniskom kulturom obojen rediteljev rodni grad Sete na Azurnoj obali. Vreme je, pak, prebačeno iz druge polovine 80-ih obeleženih černobilskom katastrofom u 1994. godinu, zlatno doba neke vrste kada je bilo posla i novca za provod. Takođe, protagonista Amin, a ne François, kojeg igra novajlija Shain Boumedine očit je rediteljev alter-ego, ne samo zbog odrednica vremena, mesta i etničkog porekla, kao i činjenice da je ulogu njegove majke reditelj dodelio svojoj vlastitoj, već i zbog interesa – Amin je u procesu odustajanja od studija medicine, bavi se fotografijom i pisanjem filmskih scenarija.

On je u priči bazično tihi posmatrač koji na svoj način traži ljubav i smisao u životu. Predmet njegovog interesa je Ophélie (Bau), prijateljica iz detinjstva, zaručena za odsutnog vojnika stacioniranog na nosaču aviona, koja se, pak, petlja sa Aminovim rođakom Tonyjem (Kechiouche), a koji opsesivno ganja ženske u određenom tipu sličnom Ophélie. Njegova nova srećica je turistkinja Charlote (Chardard) koja je tu došla na odmor sa prijateljicom Céline (Luttiau) i njih dve ulaze u mešanu francusko-tunisku ekipu u gradiću na obali. Mladi ljubuju, izlaze po diskotekama, plešu, proživljavaju moralne i ine dileme, a stariji, majke, tetke, stričevi i ujaci, govore i ogovaraju jer kako drugačije prektatiti leto…

 

I to je, uz par digresija i dugih sekvenci, sva radnja filma. Iako Kechiche film praktično otvara sa hiper-realističnom scenom eksplicitnog seksa između Tonyja i Ophélie koju Amin posmatra kroz prozor, a koja zasigurno neće umiriti njegove kritičare, reditelj u nastavku filma izbegava eksplicitnost te vrste, što je dobra odluka u smislu izbegavanja senzacionalizma i udvaranja gledalačkim niskim strastima, ali slika koju vidimo je svejedno gotovo fetišistička, posebno u scenama plesa, a oskudno obučena tela se predaju iskrenim užicima kroz simulaciju seksa kroz pokret. Eksplicitnost, pak, dobijamo na sasvim drugom i neočekivanom mestu u dugoj sekvenci ovčijeg poroda koji Amin snima, za čim ja lično možda nisam uvideo neku naročitu potrebu.

Međutim i to je deo Kechichove potpisnog stila integralnog portretiranja životnih situacija. Potpuno isto pristupa i scenama plesa, provoda, izlazaka, obedovanja i naročito razgovora koje autor pušta da idu u digresije i da se odvijaju do kraja. Upravo kroz razgovor se, kao i kroz sliku, diskretno pojavljuju detalji perioda pre mobilnih telefona, interneta i žestokih socijalnih i političkih tenzija. Suština mladosti je ista, sa tehničkim pomagalima i bez njih, isto važi i za roditeljske brige i slično. Neke stvari su nepromenjive.

Izbor glumaca je izuzetan, bili oni više ili manje iskusni. Možemo reći da je Kechiche opet ponovio uspeh sa otkrićem talenata. Fotografija Marca Graziaplene u kojoj ručno nošena kamera postaje gotovo aktivni subjekt, te ritmična montaža su sjajni aspekti filma, što se ne može reći za izbor muzike koji luta od onovremenih klupskih hitova i arapskog folk-popa (sasvim opravdano) preko country-rock klasika (koji se doimaju nakalemljenim) do klasike (koja u priči deluje naprosto pretenciozno).

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu. Zamislite, recimo, da se ona jednočasovna ekspozicija iz La vie d’Adele dodatno raširila u smislu likova, a da se iz nje nije razvila konkretna ljubavna priča. U redu je, od melodrame klinačkih zabluda nema prostora za dramu, ali zamah je širok, bez preterane dubine. Možda se to bude popravilo sa drugim “pevanjem” ili nekim od sledećih ako bi se ovaj “magnum opus” još više raširio.

La vie d'Adele / Blue Is The Warmest Color

2013.

režija: Abdellatif Kechiche

scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalia Lacroix

uloge: Adele Exarchopulos, Lea Seydoux

Pobednik u Cannesu. Seksualna revolucija na filmu. Naturalistički tretman seksa. Pornografski tretman seksa. Film o lezbejkama koji vređa njihova osećanja. Prepucavanje po medijima posle snimanja. Brutalne metode reditelja i surova seksualna eksploatacija glumica. Tri sata jedne klasične ljubavne priče.

Sve to stoji, ali sve to je nebitno. La vie d'Adele je jedan od najorganskijih, najiskrenijih, najživljih filmova ikada snimljenih. Scene seksa, a posebno THE scena od 6 minuta su eksplicitne, ali ne pornografske, naprotiv, u svojoj napaljivosti su umetničke barem koliko i skulpture u muzeju koje reditelj prikazuje. Svojom iskrenošću i istinitošću film se približava idealima koje je isticala ekipa iz Nouvelle vague. Seks je tu najočitiji, ali ne i jedini faktor, a sporna scena oko koje su se po novinama popičkali Lea Seydoux i Abdellatif Kechiche je bila (umetnički) vredna mučenja barem koliko i scene u filmu Last Tango in Paris, kojeg je pratila slična reputacija pornografije i eksploatacije.

Počnimo od činjenica: film traje tri sata i prati jednu sasvim običnu ljubavnu priču. Ovo nije gay film, ili barem nije samo i prevashodno gay film. Da, veza je lezbejska, ali se njih dve ne bave gay aktivističkim pitanjima. Adelino (Exarchopulos) “outanje” je tema za razmatranje i ostaje neistražena, ali to nije nešto što Kechicha zanima. Osim toga i percipirano negativnog stava Adelinih roditelja o njenoj seksualnosti (u pitanju su srednje obrazovani i ne baš imućni ljudi jednog industrijskog grada), njih dve nemaju specifičnih gay problema. Sve ostalo je potpuno isto kao i u heteroseksualnim vezama: upoznaju se, razvija se strast, emocija, ljubav, počinje podela na rodne uloge, otkrivaju se nepomirljive razlike u karakterima, počinju problemi, nastupa raskid i patnja... Ovde nije u pitanju “šta” ni “koliko” nego isključivo “kako”.

Dakle, vrednost filma je u njegovoj sporosti, u uzimanju vremena za prikazivanje svih tih etapa, onoga što vezi prethodi i onoga što nakon veze sledi. I Kechiche filmu pristupa delikatno i polako gradi kontekst, koji je u ovom filmu i većini dobrih filmova važniji nego sam tekst. Adele je normalna devojka koja kasni u školu, vozi se autobusom ili vozom, sluša svu hype muziku i ne podnosi metal, druži se sa svojim dosadnim drugaricama i očijuka sa jednim momkom. Vidimo je i kako pokušava da uspostavi vezu sa tim momkom, a ni on nije ravnodušan, međutim to naprosto nije to, jer Adele ne može izbiti iz glave devojku sa kosom ofarbanom u plavo (blue, not blond) koju je videla na ulici. Adele pada u depresiju, ali mlada je i voli sve što vole mladi, ide na proteste i nema frku da ode u gay bar sa svojim drugarom. U jednoj lezbejskoj jazbini će konačno upoznati devojku o kojoj stalno razmišlja. Ona se zove Emma (Seydoux), starija je od Adele i mnogo iskusnija, studira neku umetničku akademiju i obožava slikarstvo i filozofiju. Njih dve će se upuštati u razgovore i druženja i konačno započeti vezu.

Pitanja koja se postavljaju u toj vezi su ista kao ona koja smo mi postavljali u svojim vezama, podele su iste (bilo po pitanju iskustva, klase ili rodnih uloga – uvek se jedno bavi operativnim kućnim stvarima dok drugo ganja karijeru ili stvara umetnost). Naravno, uvek je tu i problem ljubomore i percepcije budućnosti. Svaki detalj u filmu je bitan i postavljen baš na pravo mesto, tako da nema ničeg suvišnog. Ako The Spectacular Now realno i dostojanstveno tretira svoje tinejdžere, onda je La vie d'Adele gotovo dokumentarac o prirodi, a Adele i Emma su subjekti svog života i objekti našeg posmatranja. I to ovaj film čini ultimativnom životnom istinom.

Reč-dve o kontekstu filma. Naime, pojavio se u osetljivom trenutku široke rasprave o legalizaciji gay brakova u Francuskoj. Iako mi iz zabiti mislimo da je Zapad potpuno emancipovan i liberalan, znamo da to nije tako jednostavno. Da, javne škole jesu nacionalno i rasno mešovite, gay parade ne obezbeđuju specijalci i ne posećuje nekoliko aktivista, nego su ulične žurke, ali u Francuskoj kao i svugde ima konzervativaca. U filmu su to Adelini roditelji pred kojima su Emma i Adele samo prijateljice, a Emma pomaže Adele sa školskim obavezama, ali i većina Adelinog društva koji postaju ugroženi saznanjem o Adelinoj novo-otkrivenoj seksualnosti. Iako oni ne love homoseksualce po ulicama da ih umlate, nije im prijatno gledati osobu koja je “promenila” seksualnu orijentaciju. Napredniji, liberalniji slojevi o njihovoj seksualnosti niti ne razmišljaju, recimo Emmini roditelji i njeni umetnički krugovi prijatelja.

Drugo, film je ekranizacija stripa, ali pozor, to nije tek neki artsy alternativni strip. Svojim realnim izrazom, Blue Is The Warmest Color je blizak već ekranizovanom Ghostworldu, samo je dosta teži, čak morbidniji, nimalo naivan u percepciji realnosti. Prve dve trećine film se drži stripa, ali od raskida nadalje kreće svojim, i dalje teškim, ali svakako vedrijim putem nego što je to situacija u stripu. Zato je i ime promenjeno u verziji za francusko tržište, i predstavlja varijaciju na Adelin omiljeni roman “La vie de Marianne”, jedan nezavršen spis na jednak način kao što ni ovaj film nije završen. Nedostaje mu ono što se u Hollywoodu zove “closure”, ta neka definitivnost. Da, cure će doći do nekakvog razumevanja, ali to ne znači da će time išta “rešiti”. Život jednostavno teče.

Baš tu na kraju se vidi glumački genije Adele Exarchopulos, debitantkinje u svetu filma. Kruži priča da je Adele kao devojčica bila toliko stidljiva da su je roditelji upisali na glumu kao neku vrstu terapije. Pokazalo se kao uspešno, Adele više nije nimalo stidljiva, prijatno joj je i u goloj koži pred kamerom. To je manje bitno kada je u pitanju glumačka karijera. Možda se njena gluma u prvoj trećini može objasniti nekakvim “method” postupkom gde ona ponovno proživljava svoje maturantske dane. Možda se u sredini filma gluma obeju glumica može svesti na golo telo i eksploataciju. Ali Adelin treći čin je nešto genijalno, vrhunsko i retko viđano na filmu, poslednji put kod Jennifer Lawrence u Winter's Bone. Lea Seydoux ima dosta više glumačkog iskustva, dovoljno je navesti Midnight in Paris i zanimljivu zahtevnu ulogu u filmu Sister. Njen izgled i hrabrost su njeni aduti barem koliko i senzualnost, a u ovom filmu daje sve od sebe, svojom ili rediteljevom voljom.

La vie d'Adele je sjajan film, a zamerka na trajanje može biti samo što bi zapravo mogao biti i duži, a da ne bude dosadan. Dobro, možda bi bilo moguće “ošišati” pola sata nekih scena koje nisu mnogo bitne za kontekst, ali ni to nije neophodno. Ovo je filmofilski film za uživanje, nešto što se ne viđa stalno. A blesavi Francuzi ga nisu poslali na Oscare...