Mektoub, My Love: Canto Uno

kritika objavljena na XXZ

2017.

režija: Abdellatif Kechiche

scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalia Lacroix (prema romanu Françoisa Bégaudeaua)

uloge: Shain Boumedine, Ophélie Bau, Salim Kechiouche, Alexia Chardard, Lou Luttiau, Hafsia Herzi, Delinda Kechiche, Kamel Saadi, Hatika Karaoui

Sve što znamo i sve što bi trebalo znati o Abdellatifu Kechicheu razvidno je iz njegovih filmova. Znamo da voli žene i mladost, naročito mlade žene, te da je spreman polako i staloženo duboko ući u portret nečega, bila to sredina, osoba ili koncept poput ljubavi i hedonizma. Takođe, poznato nam je da Kechiche ima praksu otkrivanja novih glumaca, a naročito glumica, a posebno njihovih talenata. Njegovu školu prošle su Sara Forestier (L’esquive), Hafsia Herzi (La graine et le mulet), i Adele Exarchopoulos (La vie d’Adele), a novo otkriće zove se Ophélie Bau i jednako je privlačna i talentovana kao i njene prethodnice. Znamo takođe da je sa La vie d’Adele Kechiche privukao i neželjenu pažnju pored one željene, da se s Leom Seydoux raspravljao po medijima i da se njegove metode smatraju eksploatatorskim, sadističkim i zlostavljačkim. Pitanje je šta uopšte može postići sa svojim novim filmom trojezčnog neprevodivog naslova Mektoub, My Love: Canto Uno.

Razložimo prvo naslov. Mektoub je arapska reč koja označava sudbinu, nešto zapisano, božju volju. My Love u tom kontekstu znači potragu za ljubavlju, a italijanski dodatak Canto Uno podseća na renesansne spevove i otvara mogućnost nastavka, što distributerima verovatno zvuči kao noćna mora s obzirom da ovaj prvi deo traje oko tri sata. Canto Due je najavljen za ovu godinu, ali je festivalska premijera do sada izostala, možda će ga pustiti direktno u bioskopsku distribuciju, premda sumnjam.

 

Reč je inače o vrlo labavoj adaptaciji autobiografskog romana Françoisa Bégaudeaua poznatog još i po tome da je u nagrađenom Entre les murs napisao izvorni roman i odigrao fikcionaliziranu varijantu samog sebe. Kechiche je, međutim, piščecu autobiografiju dosta promenio, unoseći verovatno elemente svoje vlastite. Milje je tako pomeren sa predominantno belačke atlantske obale u rasno mešanu i tuniskom kulturom obojen rediteljev rodni grad Sete na Azurnoj obali. Vreme je, pak, prebačeno iz druge polovine 80-ih obeleženih černobilskom katastrofom u 1994. godinu, zlatno doba neke vrste kada je bilo posla i novca za provod. Takođe, protagonista Amin, a ne François, kojeg igra novajlija Shain Boumedine očit je rediteljev alter-ego, ne samo zbog odrednica vremena, mesta i etničkog porekla, kao i činjenice da je ulogu njegove majke reditelj dodelio svojoj vlastitoj, već i zbog interesa – Amin je u procesu odustajanja od studija medicine, bavi se fotografijom i pisanjem filmskih scenarija.

On je u priči bazično tihi posmatrač koji na svoj način traži ljubav i smisao u životu. Predmet njegovog interesa je Ophélie (Bau), prijateljica iz detinjstva, zaručena za odsutnog vojnika stacioniranog na nosaču aviona, koja se, pak, petlja sa Aminovim rođakom Tonyjem (Kechiouche), a koji opsesivno ganja ženske u određenom tipu sličnom Ophélie. Njegova nova srećica je turistkinja Charlote (Chardard) koja je tu došla na odmor sa prijateljicom Céline (Luttiau) i njih dve ulaze u mešanu francusko-tunisku ekipu u gradiću na obali. Mladi ljubuju, izlaze po diskotekama, plešu, proživljavaju moralne i ine dileme, a stariji, majke, tetke, stričevi i ujaci, govore i ogovaraju jer kako drugačije prektatiti leto…

 

I to je, uz par digresija i dugih sekvenci, sva radnja filma. Iako Kechiche film praktično otvara sa hiper-realističnom scenom eksplicitnog seksa između Tonyja i Ophélie koju Amin posmatra kroz prozor, a koja zasigurno neće umiriti njegove kritičare, reditelj u nastavku filma izbegava eksplicitnost te vrste, što je dobra odluka u smislu izbegavanja senzacionalizma i udvaranja gledalačkim niskim strastima, ali slika koju vidimo je svejedno gotovo fetišistička, posebno u scenama plesa, a oskudno obučena tela se predaju iskrenim užicima kroz simulaciju seksa kroz pokret. Eksplicitnost, pak, dobijamo na sasvim drugom i neočekivanom mestu u dugoj sekvenci ovčijeg poroda koji Amin snima, za čim ja lično možda nisam uvideo neku naročitu potrebu.

Međutim i to je deo Kechichove potpisnog stila integralnog portretiranja životnih situacija. Potpuno isto pristupa i scenama plesa, provoda, izlazaka, obedovanja i naročito razgovora koje autor pušta da idu u digresije i da se odvijaju do kraja. Upravo kroz razgovor se, kao i kroz sliku, diskretno pojavljuju detalji perioda pre mobilnih telefona, interneta i žestokih socijalnih i političkih tenzija. Suština mladosti je ista, sa tehničkim pomagalima i bez njih, isto važi i za roditeljske brige i slično. Neke stvari su nepromenjive.

Izbor glumaca je izuzetan, bili oni više ili manje iskusni. Možemo reći da je Kechiche opet ponovio uspeh sa otkrićem talenata. Fotografija Marca Graziaplene u kojoj ručno nošena kamera postaje gotovo aktivni subjekt, te ritmična montaža su sjajni aspekti filma, što se ne može reći za izbor muzike koji luta od onovremenih klupskih hitova i arapskog folk-popa (sasvim opravdano) preko country-rock klasika (koji se doimaju nakalemljenim) do klasike (koja u priči deluje naprosto pretenciozno).

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu. Zamislite, recimo, da se ona jednočasovna ekspozicija iz La vie d’Adele dodatno raširila u smislu likova, a da se iz nje nije razvila konkretna ljubavna priča. U redu je, od melodrame klinačkih zabluda nema prostora za dramu, ali zamah je širok, bez preterane dubine. Možda se to bude popravilo sa drugim “pevanjem” ili nekim od sledećih ako bi se ovaj “magnum opus” još više raširio.