Non-Fiction / Doubles vies

kritika originalno objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Olivier Assayas

uloge: Guillaume Canet, Juliette Binoche, Vincent Macaigne, Nora Hamzawi, Christa Théret

Olivier Assayas je autor izuzetno širokog spektra tema koji se oprobao u vrlo različitim žanrovima, ali mu, čini se, najbolje stoje lagane drame sa romantičnim i komičnim momentima, ali i sa dozom promišljanja egzistencijalnog. Kada u svemu tome pogodi i aktuelni trenutak, reč je o prilično vrednim filmskim delima, što je slučaj i sa Non-Fiction, naslovom koji je premijeru imao ove godine u Veneciji da bi se podao na ekstenzivnu festivalsku turneju i možda u lov na nagrade. Više od svega, reč je o prijemčivom i zabavnom filmu.

Milje u koji je smešten je, hajdemo reći, intelektualni, tu su pisci, izdavači, jedna glumica i jedna asistentkinja političaru levičarskog usmerenja iz etablirane partije, a zaplet filma je centriran oko njihovih međusobnih odnosa, ljubavnih trouglova, različitih uglova gledanja na stvari i trenutnih životnih pozicija. U centru je par koji čine izdavač Alain (Canet) i njegova žena glumica Selena (Binoche) i njih oboje muče vremena koja se menjaju: u njegov svet sve više prodiru digitalne tehnologije i pitanje nije da li se modernizirati, nego kako i koliko da se očuva ono integriteta što je ostalo, a ona je zapela u jednoj ulozi u televizijskom policijskom proceduralu i svesna je da je posle toga ne čeka mnogo toga jer više nije mlada.

 

Oboje imaju i ljubavnike, pa eto i nagoveštaja intrige. U njegovom slučaju, to je Laure (Théret), primetno mlađa koleginica s posla sa biznis-diplomom zadužena za nove, digitalizirane projekte, pritom duboko uverena da su dani “slovima na papiru” odbrojani, te stoga nestrpljiva da prigrli moderne trendove kao što su blogerska i tviteraška književnost i multimedijalni pristup. U njenom, pak, je to pisac Léonard (Macaigne) čije je knjige Alain izdavao, ali se od njega i njegovog “auto-fiction” pristupa (zamislite, recimo, ostarelog Marka Vidojkovića) umorio, pa je odbio njegov poslednji rukopis. Léonard je, kakvog li čuda, u braku sa Valérie (Hamzawi), prezaposlenom asistentkinjom člana parlamenta iz redova socijalista, njegova je desna ruka i u svetu ljudi koji naklapaju, između ostalog, i o politici, jedina koja o toj temi zna nešto, ali po pravilu mudro ćuti.

Prosede filma se svodi na njihove sastanke, bilo “jedan na jedan”, ljubavne ili poslovne prirode, bilo posete u nekom većem društvu koje, sa izmenama, po pravilu čine iste face iz istih krugova i na kojima se pretresaju jedne te iste teme čiji je zajednički imenitelj vreme koje se menja i svet u nastajanju koji posle određenog vremena, ako ne pratimo pomno, više nećemo ni prepoznavati. Promene u kulturi čitanja i ljudskoj koncentraciji, nove tehnologije, ovisnost o komunikaciji, uticaj društvenih mreža, meta-podaci i ciljano oglašavanje, te dalekosežne posledice svega toga u smislu dostupnosti sadržaja, demokratičnosti društva, apatije koja može uslediti, tema su Assayasovih likova i njega samog na jednom nivou. Na drugom, unutrašnjem, oni žive živote kakve su oduvek živeli, animalne, vođene impulsima i zapravo udaljene od egzistencijalnih problema sa kojima se suočava već srednja klasa, a o radnicima i prekarijatu o kojem, navodno, toliko brinu da i ne govorimo, a na suštinu tih odnosa moderne tehnologije i komunikacije zapravo minimalno utiču.

 

Svet kojim se Assayas kreće nije nužno naš, svakidašnji i realni, i Non-Fiction bi zapravo bio aktuelniji film da je izašao kakvih desetak godina ranije (blogeri, društvene mreže, optimizacija za pretragu i pisanje sadržaja prema tome su sada već osnovni stubovi realnosti), već liči na salonsku verziju istog kao u filmovima iz perioda francuskog Novog Talasa. Scenaristička izvedba je, pak, na tragu Woodyja Allena, sa obiljem verbalnog humora na za to ne tako očekivanim mestima. Humorni momenti su pažljivo građeni u dijalozima, ali Assayasova tajna je da on to radi bez trunke pompe, zato je i štos sa Hanekeovim The White Ribbon jedan od retkih primera uspešne šale za višekratnu upotrebu (“running joke”), jednom kada to postane, to jest.

Assayas je čak i napisao, doduše u nešto izmenjenom obliku, i jedan punokrvni “woodyallenovski” lik. Reč je dakako o Léonardu koji kanalizira tu neku umetničko-intelektualnu anksiozu i samo-prezir u kombinaciji sa generalnom nesposobnošću da se, za početak, suoči sa svojim ograničenjima. Taj lik je, međutim, “obogaćen” još i dozom depresije i narcisoidnosti, ali isto tako i nepatvorene naivnosti. Takav kakav je, naravno, nema nijednu svežu ideju, pa zato u nedogled reciklira stare, sada već i uvredljive predstave o sebi kao o zavodniku, pa o žrtvi, pritom nekako na pola krijući tragove i time zapravo kreirajući samo naoko blažu varijantu “post-truth” narativa. Bez potrebe da se to posebno ističe, Vincent Macaigne ga igra savršeno i pravo je otkriće ovog filma.

Ostatak glumačke postave je takođe raspoložen. Juliette Binoche je već sarađivala sa Assayasom i standardno je dobra, ponekad čak i iznad svog uobičajenog nivoa, pa jednu po pravilu tipsku ulogu uspeva da uzdigne više nego što je za to imala prostora u Clouds of Sils Maria, recimo. Guillaume Canet uglavnom nije imao prilike da glumi ovako minimalno, a da to ima ovoliko efekta. Hladni i pomalo proračunati šarm Christe Théret ovde je iskorišten u potpunosti, dok Nora Hamzawi, čija su izražajna sredstva često svedena na mimiku umornog lica i pokrete osobe u večitom žrvnju “odraslog” i “realnog” života, predstavlja kontrast ostatku likova koji uglavnom samo divane, pa zato i povremene opaske u replikama njenog lika zvuče mudrije i efektnije.

 

Assayasova režija je ovde nešto drugačija nego u prethodna dva filma i ovde odaje utisak lakoće. Nema, naime, potrebe za izgradnjom neke posebne atmosfere, pa ni za nešto dužim kadrovima i konstantnim, povremeno naglim, pokretima kamere. Većinu posla je obavio u scenariju, dok kao reditelj prvenstveno vodi glumce i pazi na ritam pojedinih scena i filma u celini koji kao da postaje opušteniji i razigraniji kako ide prema kraju. Zato će možda zasmetati samo jedan detalj u jednoj sceni, njen završetak sa direktnom poentom i hitro pretapanje i prelazak na drugu scenu.

Ostaje još samo da razrešimo kontroverzu sa naslovom, odnosno sa dva engleska prevoda, direktnim (na kojem insistira IMDB) i slobodnim koji se ustalio po festivalima. Nisu te dve stvari isključive jer, kada bolje pogledamo, svi mi živimo dvostruke ili višestruke živote u stvarnosti ili u fikciji, ili na rubu između ta dva, dok oko nas neko ili nešto gradi narativ ili više njih, nad čime mi nemamo nužno kontrolu. Poenta priče je da se čak i od ne nužno zanimljivih likova koji rade ne nužno zanimljive stvari može složiti zanimljiva i pametna priča, što je Assayasu i uspelo. Možda zbog iskustva koje ima sa “auto-fictionom” u nekim svojim filmovima, a možda i uprkos tome.