Wasp Network

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Malo je filmskih autora koji su uspeli da iskombinuju i raznovrsnost i veličinu opusa, odnosno tempo stvaranja od prosečno jednog filma na dve godine – kao francuski režiser i scenarista Olivije Asaja. Njegovi filmovi nisu uvek savršeni, svakom se može naći i nekoliko mana, ponekad čak i krupnih, ali makar mu predanosti poslu ne manjka.

Na primer, „Wasp Network“, koji je premijerno prikazan u Veneciji, četvrti je njegov film u pet godina. Dolazi nakon niza koji sačinjavaju „Clouds of Sils Maria“ (2014) u kojem je otkrio novu-staru glumačku dimenziju Kristin Stjuart, zvezde sage „Twilight“; zatim „Personal Shopper“ (2016) sa istom glumicom u ponajboljoj ulozi i impresivni „Non-Fiction“ (2018) koji se „ljubovanjem“ u buržoaskom krugu bavio na vrlo svež način. 

Pre tog niza Asaja je napisao i režirao poluautobiografski film „Something in the Air“ (2012) u kojem se priseća revolucije 1968. godine iz ličnog ugla i mamutsku petostatnu trodelnu mini-seriju „Carlos“ (2010), biografiju Šakala, najpoznatijeg svetskog profesionalnog teroriste.

„Wasp Network“ ima najviše sličnosti upravo sa ovim naslovom, ne samo zbog glavnog glumca Edgara Ramireza, latino-miljea i španskog jezika koji se predominantno čuje, već i zbog biografske osnove („zasnovano na stvarnim događajima“) i ugođaja raskošne, fantastično uslikane televizijske mini-serije sa lokacijama od kojih zastaje dah. Temeljna razlika je u formatu. „Wasp Network“ traje malo više od dva sata - i to se oseća na ne baš dobar način. 

Naprosto, previše je likova i događaja, a kontekst je specifičan i ne naročito poznat. Reč je o mreži kubanskih špijuna koji su se infiltrirali u redove antikomunističke kubanske dijaspore u Majamiju, otkrili njene veze sa organizovanim kriminalom i terorističkim akcijama, ali i američkim zvaničnim i poluzvaničnim strukturama. „Kubanska petorka“, odnosno špijuni koji se nisu sklonili na vreme, pohvatani su, procesuirani i osuđeni u sudskom procesu koji možemo smatrati poslednjim hladnoratovskim događajem te vrste. To potvrđuje i naslov knjige Fernanda Moraisa koja je poslužila kao inspiracija.

Prvo upoznajemo Renea (Ramirez), pilota kubanske vojske koji jednog dana, gotovo iznenada, odluči da rizikuje sve i ukrade avion, proleti ispod radara i prebegne u Majami, za sobom ostavivši kćerkicu i ženu Olgu (Penelopa Kruz, izvrsna kao i uvek kad glumi na maternjem jeziku). 

Rene se brzo uvezuje sa dijasporom, najviše sa Hozeom Basultom (Leonardo Ezbaralja), vođom navodno humanitarne organizacije za čiji račun pilotira na raznim sumnjivim i neprijavljenim letovima. Za to vreme Olga se nosi sa statusom žene izdajnika, pritom želeći da i sama emigrira zbog kćeri i boljeg života, dok ne otkrije nešto iznenađujuće... Rene je na specijalnoj misiji za račun države.

Od kolega, tu je još jedan pilot, Huan Pablo Roke (Vagner Moura) koji je preplivao zaliv Guantanamo i tamo se predao američkoj vojsci. On je onako gangsterski šarmantan i naizgled bezobziran. Brzo napreduje, ženi se lokalnom lepoticom (Ana de Armas), a njihova svadba ima status društvenog događaja decenije. Od Reneovih kolega izdvaja se još i šef i koordinator misije Hernandez (Gael Garsija Bernal) koji je skromni, sušti profesionalac.

Likova, naravno, ima koš i još. Ponekad ih je teško ispratiti i naći im tačno mesto u mozaiku događaja, interesa i konteksta, što film opterećuje i ukazuje na to da bi ovakav materijal bolje disao u nekom dužem, TV formatu. Asaja se čupa kako zna i ume, čak na pola filma uvodi naratora i pravi rekapitulaciju „četiri godine ranije“, što baš i nije primer vrhunske elegancije ni dramaturgije ni režije, a pride i ostavlja utisak da je ova bioskopska verzija možda isečena iz neke buduće mini-serije.

Opet, i pored toga, „Wasp Network“ nije dosadan, za šta bi trebalo posebno pohvaliti montažera Simona Žakea koji čini čuda da održi ritam. Glumci su izvrsno izabrani i zaduženi za relativno jasne junake, iako dodatni razvoj likova ne bi škodio, a vizuali poput scenografije, kostimografije i fotografije su prava bombona i glavni adut filma. Asaja, dakle, nije napravio čudo, ali je „Wasp Network“ i pored toga sasvim korektan film koji ne upada u zamke politizacije, već razmerno detaljno priča vrlo zahtevnu priču.

Non-Fiction / Doubles vies

kritika originalno objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Olivier Assayas

uloge: Guillaume Canet, Juliette Binoche, Vincent Macaigne, Nora Hamzawi, Christa Théret

Olivier Assayas je autor izuzetno širokog spektra tema koji se oprobao u vrlo različitim žanrovima, ali mu, čini se, najbolje stoje lagane drame sa romantičnim i komičnim momentima, ali i sa dozom promišljanja egzistencijalnog. Kada u svemu tome pogodi i aktuelni trenutak, reč je o prilično vrednim filmskim delima, što je slučaj i sa Non-Fiction, naslovom koji je premijeru imao ove godine u Veneciji da bi se podao na ekstenzivnu festivalsku turneju i možda u lov na nagrade. Više od svega, reč je o prijemčivom i zabavnom filmu.

Milje u koji je smešten je, hajdemo reći, intelektualni, tu su pisci, izdavači, jedna glumica i jedna asistentkinja političaru levičarskog usmerenja iz etablirane partije, a zaplet filma je centriran oko njihovih međusobnih odnosa, ljubavnih trouglova, različitih uglova gledanja na stvari i trenutnih životnih pozicija. U centru je par koji čine izdavač Alain (Canet) i njegova žena glumica Selena (Binoche) i njih oboje muče vremena koja se menjaju: u njegov svet sve više prodiru digitalne tehnologije i pitanje nije da li se modernizirati, nego kako i koliko da se očuva ono integriteta što je ostalo, a ona je zapela u jednoj ulozi u televizijskom policijskom proceduralu i svesna je da je posle toga ne čeka mnogo toga jer više nije mlada.

 

Oboje imaju i ljubavnike, pa eto i nagoveštaja intrige. U njegovom slučaju, to je Laure (Théret), primetno mlađa koleginica s posla sa biznis-diplomom zadužena za nove, digitalizirane projekte, pritom duboko uverena da su dani “slovima na papiru” odbrojani, te stoga nestrpljiva da prigrli moderne trendove kao što su blogerska i tviteraška književnost i multimedijalni pristup. U njenom, pak, je to pisac Léonard (Macaigne) čije je knjige Alain izdavao, ali se od njega i njegovog “auto-fiction” pristupa (zamislite, recimo, ostarelog Marka Vidojkovića) umorio, pa je odbio njegov poslednji rukopis. Léonard je, kakvog li čuda, u braku sa Valérie (Hamzawi), prezaposlenom asistentkinjom člana parlamenta iz redova socijalista, njegova je desna ruka i u svetu ljudi koji naklapaju, između ostalog, i o politici, jedina koja o toj temi zna nešto, ali po pravilu mudro ćuti.

Prosede filma se svodi na njihove sastanke, bilo “jedan na jedan”, ljubavne ili poslovne prirode, bilo posete u nekom većem društvu koje, sa izmenama, po pravilu čine iste face iz istih krugova i na kojima se pretresaju jedne te iste teme čiji je zajednički imenitelj vreme koje se menja i svet u nastajanju koji posle određenog vremena, ako ne pratimo pomno, više nećemo ni prepoznavati. Promene u kulturi čitanja i ljudskoj koncentraciji, nove tehnologije, ovisnost o komunikaciji, uticaj društvenih mreža, meta-podaci i ciljano oglašavanje, te dalekosežne posledice svega toga u smislu dostupnosti sadržaja, demokratičnosti društva, apatije koja može uslediti, tema su Assayasovih likova i njega samog na jednom nivou. Na drugom, unutrašnjem, oni žive živote kakve su oduvek živeli, animalne, vođene impulsima i zapravo udaljene od egzistencijalnih problema sa kojima se suočava već srednja klasa, a o radnicima i prekarijatu o kojem, navodno, toliko brinu da i ne govorimo, a na suštinu tih odnosa moderne tehnologije i komunikacije zapravo minimalno utiču.

 

Svet kojim se Assayas kreće nije nužno naš, svakidašnji i realni, i Non-Fiction bi zapravo bio aktuelniji film da je izašao kakvih desetak godina ranije (blogeri, društvene mreže, optimizacija za pretragu i pisanje sadržaja prema tome su sada već osnovni stubovi realnosti), već liči na salonsku verziju istog kao u filmovima iz perioda francuskog Novog Talasa. Scenaristička izvedba je, pak, na tragu Woodyja Allena, sa obiljem verbalnog humora na za to ne tako očekivanim mestima. Humorni momenti su pažljivo građeni u dijalozima, ali Assayasova tajna je da on to radi bez trunke pompe, zato je i štos sa Hanekeovim The White Ribbon jedan od retkih primera uspešne šale za višekratnu upotrebu (“running joke”), jednom kada to postane, to jest.

Assayas je čak i napisao, doduše u nešto izmenjenom obliku, i jedan punokrvni “woodyallenovski” lik. Reč je dakako o Léonardu koji kanalizira tu neku umetničko-intelektualnu anksiozu i samo-prezir u kombinaciji sa generalnom nesposobnošću da se, za početak, suoči sa svojim ograničenjima. Taj lik je, međutim, “obogaćen” još i dozom depresije i narcisoidnosti, ali isto tako i nepatvorene naivnosti. Takav kakav je, naravno, nema nijednu svežu ideju, pa zato u nedogled reciklira stare, sada već i uvredljive predstave o sebi kao o zavodniku, pa o žrtvi, pritom nekako na pola krijući tragove i time zapravo kreirajući samo naoko blažu varijantu “post-truth” narativa. Bez potrebe da se to posebno ističe, Vincent Macaigne ga igra savršeno i pravo je otkriće ovog filma.

Ostatak glumačke postave je takođe raspoložen. Juliette Binoche je već sarađivala sa Assayasom i standardno je dobra, ponekad čak i iznad svog uobičajenog nivoa, pa jednu po pravilu tipsku ulogu uspeva da uzdigne više nego što je za to imala prostora u Clouds of Sils Maria, recimo. Guillaume Canet uglavnom nije imao prilike da glumi ovako minimalno, a da to ima ovoliko efekta. Hladni i pomalo proračunati šarm Christe Théret ovde je iskorišten u potpunosti, dok Nora Hamzawi, čija su izražajna sredstva često svedena na mimiku umornog lica i pokrete osobe u večitom žrvnju “odraslog” i “realnog” života, predstavlja kontrast ostatku likova koji uglavnom samo divane, pa zato i povremene opaske u replikama njenog lika zvuče mudrije i efektnije.

 

Assayasova režija je ovde nešto drugačija nego u prethodna dva filma i ovde odaje utisak lakoće. Nema, naime, potrebe za izgradnjom neke posebne atmosfere, pa ni za nešto dužim kadrovima i konstantnim, povremeno naglim, pokretima kamere. Većinu posla je obavio u scenariju, dok kao reditelj prvenstveno vodi glumce i pazi na ritam pojedinih scena i filma u celini koji kao da postaje opušteniji i razigraniji kako ide prema kraju. Zato će možda zasmetati samo jedan detalj u jednoj sceni, njen završetak sa direktnom poentom i hitro pretapanje i prelazak na drugu scenu.

Ostaje još samo da razrešimo kontroverzu sa naslovom, odnosno sa dva engleska prevoda, direktnim (na kojem insistira IMDB) i slobodnim koji se ustalio po festivalima. Nisu te dve stvari isključive jer, kada bolje pogledamo, svi mi živimo dvostruke ili višestruke živote u stvarnosti ili u fikciji, ili na rubu između ta dva, dok oko nas neko ili nešto gradi narativ ili više njih, nad čime mi nemamo nužno kontrolu. Poenta priče je da se čak i od ne nužno zanimljivih likova koji rade ne nužno zanimljive stvari može složiti zanimljiva i pametna priča, što je Assayasu i uspelo. Možda zbog iskustva koje ima sa “auto-fictionom” u nekim svojim filmovima, a možda i uprkos tome.

Personal Shopper

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Olivier Assayas

uloge: Kristen Stewart, Lars Eidinger, Sigrid Bouaziz, Anders Danielsen Lie, Ty Olvin, Nora von Waldstatten

Olivier Assayas voli da snima filmove sa internacionalnim glumačkim postavama. Obično se to moglo ugurati u žanrovski okvir globalnog trilera i bilo je tek nešto bolje od konfekcije kakvu obično viđamo na tu temu. Međutim, kad Assayas ubode temu koja mu leži ili se uhvati nekog cross-genre pristupa, to može biti zanimljiv film. Takođe, ne treba smetnuti sa uma da imamo posla sa autorom koji zna da se nepotrebno zapetlja, pa se izvlači na opšta mesta. Personal Shopper stoga može da ode na bilo koju stranu.

Zapravo, opis u kojem stoje pojmovi poput priče o duhovima, napetog trilera, modnog podzemlja i socijalne drame zvuči jako difuzno. Srećom pa iz scene u scenu pratimo jednu od najboljih glumica današnjice, Kristen Stewart i njen lik obeležen anksiozom, rastrzan između sveta materijalnog, odnosno posla koji ne podnosi za osobu koju ne voli u svetu koji joj nije nikako po guštu, spiritističkih i spiritualnih ambicija i osećaja tuge i praznine. Njena Maureen jedan je od najkompleksnijih likova ove godine i verovatno par godina unazad. I Kristen Stewart je u životnoj formi.

Maureen je naslovni lični kupac za površnu i praznu, a izrazito bogatu manekenku Kyru (von Waldstatten). Znate da su takvi ljudi obično “prezauzeti” da bi se bavili svakodnevnim banalnostima poput izbora odeće čak i kad od tih svakodnevnih banalnosti žive. Naravno, to nije posao njenih snova nego posao koji plaća račune i omogućava joj da bude u Parizu. Opet, Pariz takođe nije njena destinacija iz snova i njen situirani dečko (Olvin) je zove da mu se pridruži u Omanu, što ona odgađa, jer “čeka na znak”.

Ne, Pariz je mesto muke i tuge, mesto na kojem je umro njen brat blizanac Lewis i to od srčane mane koja im je zajednička. A “znak” je znak od njega, sa onog sveta. Naime, Maureen za sebe smatra da je medijum koji komunicira sa svetom duhova, a i Lewis je za sebe bio uveren u isto. Njegov duh se možda skriva u kući u kojoj je živeo sa Larom (Bouaziz), a možda i lebdi slobodan okolo.

Maureen svejedno mora da učini nešto, da ga potraži ili sačeka, da čuje informaciju ili da se od njega oprosti. Stvari postaju čudne nakon što Maureen u toku službenog puta u London počne da prima uznemirujuće i intrigantne SMS poruke od nekog nepoznatog sa skrivenog broja. Je li to Lewis i taj famozni znak? Ili je to ipak Ingo, poslovni saradnik i bivši ljubavnik njene gazdarice koji joj se već prilikom prvog susreta udvarao i u poslovnom i u personalnom smislu?

Ne ulazeći u metafizičke rasprave, držeći spiritualni aspekt u kontekstu svoje heroine i iz njene perspektive pričajući priču, Assayas pažljivo i polako gradi atmosferu. Ima tu sitnih, filigranskih detalja kako iz vanjskog sveta mode i taštine, tako i iz unutarnjeg obeleženog grčem, tugom i nervozom i sa njima reditelj vrlo vešto žonglira. Gotovo androgino držanje Kristen Stewart za koje nam je jasno da je samo maska mu je sasvim dobar saveznik na tom putu. Dok je film atmosfere i raspoloženja, reklo bi se film ni o čemu, Personal Shopper izuzetno drži pažnju.

Problem nastaje u manjoj meri u vizualizaciji te spiritualne komponente. U suštini, fora su komadići trivije da je Victor Hugo bio medijum, te da je eksperimentalna fotografija nastala na seansama zazivanja duhova. Nekako ćemo čak i progutati film-u-filmu o izgnanstvu poznatog pesnika koji je kratio vreme seansama sa duhovima, ali će nam se “pravi” duh u kući učiniti kao nesuptilno rešenje i pritom u kontekstu snimanja celog filma na 35 mm i u kišno-sivim tonovima, izuzetno nespretno izvedeno.

Problematična je i misterija oko SMS-poruka. Odnosno, nakon jedne partikularne poruke, misterija je zapravo i ubijena. Autor dva klimava kraja pokušava da poveže u jedan i to otvoreni i kanda višesmisleni, ali zapravo prilično prozaični i jasni. Sve što tako vešto podigrava, Assayas uspeva zabrljati u operacionalizaciji koja možda čak i nije bila potrebna.

Opet, Personal Shopper je film o kojem se može dugo razmišljati i raspravljati. Delom je to stvar Assayasa kojeg festivalski selektori i žiriji vole više čak i od festivalske publike (film je izviždan u Cannesu, ali je svejedno podelio nagradu za režiju u zvaničnoj konkurenciji). Delom je to zbog maestralne Kristen Stewart i njene karijere koja ide u pravom smeru, dostiže neverovatne visine i ponire duboko u ljudske emocije. Međutim, Personal Shopper je film koji postaje sve bolji što duže razmišljamo o njemu. Uvlači se pod kožu i prati nas.

Clouds of Sils Maria

2014.
scenario i režija: Olivier Assayas
uloge: Juliette Binoche, Kristen Stewart, Chloe Grace Moretz

Olivier Assayas je dosta značajno ime francuskog autorskog filma i kada se drži domaćeg podneblja i liričnog, gotovo ispovednog diskursa njegovi filmovi deluju iskreno i šarmantno. Assayas ima reputaciju vrlo ličnog autora koji dosta inspiracije crpi iz svog odrastanja i pouka kojih je odrastajući izvukao. Neka vam kao referenca posluži njegov prethodni film Apres mai, ima ga na blogu (pri početku), izuzetno simpatičan i topao film o odrastanju u zanimljivim vremenima seksualne revolucije i “šesetosmaštva”.
Assayas, međutim, dosta često ima globalne ambicije koje nikad nisu bivale do kraja ispunjene. Ti filmovi su mu, sa izuzetkom filma Clean (2004), skupljali prosečne kritike, a nisu dopirali do masovne publike. Clouds of Sils Maria predstavlja kompromis neke vrste, tema je globalno prihvaćena, a opet nekako “artsy” (starenje jedna glumice), a glumačka postava izuzetno zvučna, barem kad su u pitanju tri najveće uloge. Mesto radnje su švajcarski Alpi, jezik uglavnom engleski, i film je zapravo komorna drama koja svojim glumicama pruža priliku da zablistaju. Premijera u Cannesu je protekla dobro, film je pokupio solidne kritike, ali su one većinom bile centrirane oko glumačkih ostvarenja.

Dakle, Maria Enders (Binoche) je globalna filmska i teatarska zvezda koju celebrity kultura nimalo ne zanima. Ona za lovu odradi poneki blockbuster, ali preferira art filmove i rad u teatru. Zajedno sa svojom asistentkinjom Val (Stewart) dolazi u Švajcarsku, možda svoju domovinu, ali svakako zemlju za koju je veže njena prva uloga koja ju je proslavila u teatru, da bi primila nagradu. Na putu saznaje da je autor drame koja ju je proslavila preminuo, kao i da se sprema nova postavka iste drame u Londonu...
Začkoljica je u tome da je drama o lezbejskoj manipulaciji, gde je Maria u originalnoj izvedbi igrala mladu femme fatale koja zavodi i odbacuje svoju staru šeficu. Maria je tada igrala sa starijom, možda pomalo “washed up” glumicom koju je zadesila misteriozna smrt (nesrećni slučaj? samoubistvo?) nakon te uloge. U novom stanju stvari, za Mariu je namenjena uloga nesrećne šefice, dok bi mladu femme fatale igrala Jo-Ann Ellis (Moretz), glumica i zvezda u usponu sklona pizdarijama i skandalima.

Maria i Val se povlače u Sils Mariu, turističko mesto u planinama čiji se prirodni fenomeni (kretanje oblaka) pominje u drami, kako bi se Maria pripremila za ulogu, ali tu počinju problemi, njene sumnje u samu sebe, svoje sposobnosti, svoje starenje. Rečju, ona se ne oseća prijatno u svojoj koži i novu situaciju ne može da prihvati. Međutim, to nisu stvari koje je lako zanemariti kao nekakve internet tračeve ili celebrity kulturu, pa čak i dosadne kolege sa kojima mora sarađivati ili nadobudne producente i reditelje, nego veoma opipljivi životni problemi. Poznata je činjenica (ili mit, svejedno) da postoje uloge koje preuzimaju svoje glumce, u filmu je to sveprisutni motiv, pa nam ostaje da vidimo kako će se Maria snaći u svemu tome. Posebno ako se uzme u obzir da su probe sa Val veoma uverljive i uznemirujuće.
Ima u filmu veoma intrigantnih i zabavnih detalja. Prisutna je pomalo isfurana, ali svakako zabavna aluzija na stanje u modernoj filmskoj industriji, pa čak i jedan preslatko kretenski insert iz nekog svemirskog preproduciranog trasha (sa sve 3D naočarima, pošto Maria i Val gledaju bioskopsku projekciju). U Jo-Ann Ellis je lako prepoznati nekoliko glumica ili “glumica” iz današnjeg Hollywooda (recimo da je mala spaljena kao Lindsay Lohan, ali ima talenta kao Jennifer Lawrence). Posebno je zabavna “drama u drami”, taj komad za koji se Maria priprema, sasvim zamisliv kao legitimno, ako ne i legendarno umetničko delo.

Bez svake zadrške, sve tri glumice briljiraju čim im se ukaže šansa. Za Juliette Binoche to i ne čudi, ne mogu se setiti jedne njene loše uloge. Ovde je možda malo ograničena sa svojim nekako tipskim likom i ne uspeva da dostigne nivo koji je Julianne Moore postigla sa sličnim likom u Cronenbergovom Maps to the Stars. Chloe Grace Moretz je svakako glumica i zvezda u usponu i pokazuje zavidnu količinu talenta i sposobna je ostati “nenadigrana” u kadru sa Juliette Binoche. Kristen Stewart koja (sa dobrim razlogom zvanim Twilight) u gledaocima izaziva skepsu pokazuje da se od Twilight etikete odlepila i da može biti pristojna indie/art glumica savršeno sposobna za diskretnu, ne previše ekspresivnu glumu. Neki će njene napore nazvati “daskastim” po inerciji i to svrstati u podglumljivanje, ali sve sam manje spreman da u to poverujem, nakon ovog filma i relativno nedavnog Camp X-Ray.
Problem nastaje možda u našim očekivanjima. Assayas kao autor nije tip koji laže, maže, folira i sere. On je izgradio karijeru iskrenog autora koji ima šta da kaže i za to bira reči. Njegovi filmovi u principu deluju isreno i organski. Izgleda da na ovu temu nema baš šta da kaže, pa se uglavnom poštapa sa stereotipima o glumi, glumcima, ženama i starenju. Ovde nećete naći ništa novo na datu, veoma zanimljivu, temu, i uz najbolju volju i najbolju glumu, pa ćete biti osuđeni na kliše do klišea i gomilu opštih mesta.
Filmova o ženama, a naročito glumicama koje stare nije manjkalo. Clouds of Sils Maria povremeno diže očekivanja, ali ih nikad ne ispunjava u potpunosti. Nije problem ni to da će vas ovaj film podsetiti na druge i bolje, jer uglavnom neće. Problem je u tome što je u tekst filma utkana moćnija i iskrenija drama koju bih radije pogledao, u teatru ili na filmu. Zamislite samo lezbejsko zavođenje u korporativnom okruženju. Ostavio bih Juliette Binoche i Chloe Grace Moretz. U idealnom slučaju film bi režirao Brian De Palma. Jesam li to upravo opisao Passion?