The Guilty / Den skyldige

kritika originalno objavljena na DOP-u

Je li moguće snimiti ceo film, i to napeti triler, ograničen na prostor centra za hitne slučajeve i telefonske razgovore? Uostalom, nije li posao policajca, detektiva, novinara-njuškala ili čak i gangstera nekako glamurozniji i napetiji, pa stoga i filmičniji, od javljanja na telefone i preusmeravanja poziva? The Guilty, ili u originalu Den skyldige, dugometražni prvenac Šveđanina sa danskom adresom Gustava Möllera, je u tom smislu hrabar iskorak i uspeli eksperiment: kamera dosledno ne napušta sobu i po pravilu je fokusirana na našeg protagonistu, dispečara Asgera u maestralnom tumačenju Jakoba Cedergrena, polako odmotavajući klupko misterije oko jedne uzbune sa otmicom, ali nam otkrivajući i njegovu pozadinu.

Ideja možda nije posve originalna. Ako Phone Booth (2002, režija Joel Schumacher) nije dovoljno direktna asocijacija, The Call (2013) Brada Andersona sa Halle Berry u glavnoj ulozi dispečarke koja pokušava sa svoje pozicije razrešiti slučaj otmice će svakako upaliti lampicu. The Guilty je u tom smislu radikalniji i dosledniji u svom minimalizmu, nema druge paralelne radnje, pa ni otetoj ženi, ni njenom otmičaru nećemo videti lica, samo ćemo čuti glasove. Možda je u smislu izvedbe najbolja asocijacija Locke (2013) Stevena Knighta u kojem je Tom Hardy za volanom i sa “hands free” sistemom za telefoniranje održao glumački “masterclass”, samo prebačen iz konteksta intimne drame u skoro pa čisto žanrovski.

 

Osnovna razlika između Hardyjevog Ivana Lockea i Cedergrenovog Asgera je što je prvi svakako dobar čovek (i trudi se u tom smislu), a drugi verovatno nije. Locke je specijalista za beton i čvrst kao beton, Asger je u svom poslu loš (sklon predrasudama i brzom donošenju zaključaka, ne uvek prijatan u komunikaciji sa strankama, kao ni sa kolegama) i obavlja ga po kazni, kao policajac pod suspenzijom zato što je na svom primarnom poslu prilično zabrljao. U svakom slučaju, mi ga pratimo poslednje večeri pred sutrašnje saslušanje za koje je već instruirao partnera kako da ga zaštiti.

Poziv koji će promeniti sve dolazi od Iben (glas Jessice Dinnage) koja je oteta, na šta će se uključiti njegov još uvek funkcionalni policijski instinkt, pa će on učiniti sve u nameri da joj pomogne, od alarmiranje lokalne policije na otoku severno od Copenhagena, preko ispitivanja njene kćeri koja je otmici svedočila do istraživanja njenog muža Michaela (glas Johana Olsena), čoveka koji je inače već robijao zbog napada, kao počinitelja. Otmica je uvek pitanje života i smrti, a kada su ugrožena deca, kao što je ovde slučaj, impuls je još i jači. Međutim, kako to obično biva u filmovima, stvari se ne odvijaju baš tako pravolinijski po zacrtanoj putanji i zadanim procedurama, pa će naš (anti-)junak morati još više da se potrdi i da razmisli ne bi li sklopio sve kockice.

 

Zatvorenost fizičkog prostora u kome se Asger nalazi u velikoj meri je analogna sa osećajem klaustrofobije koji ga prati na unutarnjem planu. Tu teskobu Jakob Cedergren (Submarino) glumi savršeno u ulozi koja je, nasuprot tome što se od njega očekuje da pre svega govori, zapravo više fizička, i to na nivou facijalne ekspresije i pokreta. U tome ga sjajno prati Jessica Dinnage koja svoj glas kao jedino sredstvo koje ima na raspolaganju sjajno upotrebljava radi maksimalnog emocionalnog dojma.

Sa tehničke strane je The Guilty takođe impresivan film. Fotografija Jaspera Spanninga nije nijednog trenutka dosadna uprkos prostornim ograničenjima, kamera je veoma fluidna, dugi, neprekinuti kadrovi nisu retkost, a dosta često je čak i vrlo invazivna prema protagonisti kojeg snima iz blizine. Takođe, dizajn zvuka koji potpisuje Oskar Skriver ovde igra vrlo značajnu ulogu i nama kao gledaocima u potrebnoj i dovoljnoj meri dočarava ono što se događa, a što ne vidimo.

Jedina ozbiljnija zamerka se filmu može uputiti zbog slepog držanja pojedinih obrazaca, što obrate čini pomalo predvidljivim, a jedan ispovedni monolog je možda dramaturški opravdan, ali je svejedno kliše. Međutim, The Guilty je, kada se crta podvuče, vrlo dobar film, naročito kada se uzme u obzir da je prvenac. Jedino što može upropastiti sećanje na njega je hollywoodski remake...