Sons / Vogter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pojavio film The Guilty Gustava Melera, bio je to revolucionarni momenat, iako su „sastavni delovi“ (kao što su vrlo ograničeni prostor na kojem se odvija radnja i vrlo oštri, skoro neverovatni preokreti kako ona odmiče prema kraju) istog zapravo bili poznati od ranije. Podsetimo, u centru priče smo imali operatera kol-centra hitnih službi u Kopenhagenu koji je primio telefonski poziv od žene u nevolji na koji je morao da odreaguje. U radikalno postavljenom filmu u kadru smo imali samo jednog glumca, dok su se ostali likovi u radnju „uključivali“ telefonskim putem, što takođe nije naročita novina ni u žanrovskom, ni u ne-žanrovskom filmu, a radikalnost premise koja može da funkcioniše u različitim kontekstima dovela je do američkog rimejka u režiji Antoana Fuke i sa Džejkom Džilenholom u centralnoj ulozi, što je jedna priča o uspehu evropskog filma da napravi tranziciju u Holivud odakle je i potekla inspiracija Gustavu Meleru da napravi nešto tako.

The Guilty je možda „otišao u Holivud“, ali je Meler, međutim, ostao na evropskoj teritoriji i holivudskim obrascima koje je nastavio da koristi u danskom filmu. Njegov novi film Sons premijeru je imao zimus u takmičarskoj konkurenciji Berlinala, a mi smo ga uhvatili u takmičarskom programu Festivala Evropskog Filma na Paliću.

Junakinja filma Eva (Sidse Babet Knudsen, sveprisutna u danskom filmu) je čuvarka u zatvoru i zbog svog ljudskog stava i pristupa prilično omiljena među zatvorenicima kojima drži časove matematike i joge kako bi im pomogla u rehabilitaciji. Ta profesionalna idila biće prekinuta kada u njen zatvor, doduše u drugo odeljenje (ono za najokorelije robijaše, ubice kojima nema povratka u normalno društvo) bude premešten momak po imenu Mikel (Sebastian Bul) sa kojim Eva ima neku poveznicu iz prošlosti.

Eva traži (i dobija) premeštaj u odeljenje s maksimalnom sigurnošću gde radi pod strogom komandom, ali i zaštitom šefa čuvara na odeljenju, Ramija (Dar Salim), što koristi kako bi otpočela sukob, osvetu ili makar rekreativno maltretiranje sociopate Mikela s pozicije moći. Za to joj u prilog ide činjenica da Mikel nije svestan njihove „zajedničke prošlosti“. Doduše, jednom kada Eva pretera i Mikel (koji je možda lud, ali nije toliko glup) shvati da ima čime da je ucenjuje, počinje ravnopravna borba između njih...

Ako su za The Guilty uzori bili žanrovski filmovi visokog koncepta s prelaza dva milenijuma, ali i nešto ambiciozniji radovi kao što je Locke (Stiven Najt, 2013), za Sons su to američke i britanske zatvorske drame, doduše „oplemenjene“ osećajem za sado-mazohizam provokativnijih evropskih autora poput Mihaela Hanekea. Tenzija između dvoje centralnih likova filma, doduše, nema nužno seksualne konotacije, ali to isto nije neka naročita novina. (Čak smo i mi u regiji nedavno imali jedan film, Čovek bez krivice Ivana Gergoleta, koji je imao te momente igara moći gonjenih motivacijom iz prošlosti likova.)

Meler, dakle, ima dobre ideje koje zna da razradi pre nego što se lati njihove realizacije, pa one deluju originalnije nego što zapravo jesu. Takođe, kao reditelj je dovoljno pismen i za duboku psihološku dramu i za triler, što se ocrtava u njegovom potpisnom kadriranju s akcentom na krupne planove sposobnih glumaca i njihovih facijalnih ekspresija, a pritom je dovoljno vešt pripovedač da može da održava misteriju čak i kad naslov filma nagoveštava tajnu oko koje je ceo narativ iskonstruisan. Dodatni problem može predstavljati i sveprisutnost glavne glumice Sidse Babet Knudsen u danskoj, skandinavskoj i šire evropskoj kinematografiji, naročito onoj „pomerenog“ i žanrovskog usmerenja, pa nam je u svakom trenutku jasno da je njena Eva filmski lik.

Na kraju, Sons je robusna, vrlo dobra triler-drama čija je lepota u jednostavnosti primene žanrovskih obrazaca. Film možda nije revolucionaran kao The Guilty, ali je zato možda otporniji na seciranje. A njihov autor Gustav Meler bi možda bio ona „sveža krv“ koja je Holivudu preko potrebna.

The Guilty / Den skyldige

kritika originalno objavljena na DOP-u

Je li moguće snimiti ceo film, i to napeti triler, ograničen na prostor centra za hitne slučajeve i telefonske razgovore? Uostalom, nije li posao policajca, detektiva, novinara-njuškala ili čak i gangstera nekako glamurozniji i napetiji, pa stoga i filmičniji, od javljanja na telefone i preusmeravanja poziva? The Guilty, ili u originalu Den skyldige, dugometražni prvenac Šveđanina sa danskom adresom Gustava Möllera, je u tom smislu hrabar iskorak i uspeli eksperiment: kamera dosledno ne napušta sobu i po pravilu je fokusirana na našeg protagonistu, dispečara Asgera u maestralnom tumačenju Jakoba Cedergrena, polako odmotavajući klupko misterije oko jedne uzbune sa otmicom, ali nam otkrivajući i njegovu pozadinu.

Ideja možda nije posve originalna. Ako Phone Booth (2002, režija Joel Schumacher) nije dovoljno direktna asocijacija, The Call (2013) Brada Andersona sa Halle Berry u glavnoj ulozi dispečarke koja pokušava sa svoje pozicije razrešiti slučaj otmice će svakako upaliti lampicu. The Guilty je u tom smislu radikalniji i dosledniji u svom minimalizmu, nema druge paralelne radnje, pa ni otetoj ženi, ni njenom otmičaru nećemo videti lica, samo ćemo čuti glasove. Možda je u smislu izvedbe najbolja asocijacija Locke (2013) Stevena Knighta u kojem je Tom Hardy za volanom i sa “hands free” sistemom za telefoniranje održao glumački “masterclass”, samo prebačen iz konteksta intimne drame u skoro pa čisto žanrovski.

 

Osnovna razlika između Hardyjevog Ivana Lockea i Cedergrenovog Asgera je što je prvi svakako dobar čovek (i trudi se u tom smislu), a drugi verovatno nije. Locke je specijalista za beton i čvrst kao beton, Asger je u svom poslu loš (sklon predrasudama i brzom donošenju zaključaka, ne uvek prijatan u komunikaciji sa strankama, kao ni sa kolegama) i obavlja ga po kazni, kao policajac pod suspenzijom zato što je na svom primarnom poslu prilično zabrljao. U svakom slučaju, mi ga pratimo poslednje večeri pred sutrašnje saslušanje za koje je već instruirao partnera kako da ga zaštiti.

Poziv koji će promeniti sve dolazi od Iben (glas Jessice Dinnage) koja je oteta, na šta će se uključiti njegov još uvek funkcionalni policijski instinkt, pa će on učiniti sve u nameri da joj pomogne, od alarmiranje lokalne policije na otoku severno od Copenhagena, preko ispitivanja njene kćeri koja je otmici svedočila do istraživanja njenog muža Michaela (glas Johana Olsena), čoveka koji je inače već robijao zbog napada, kao počinitelja. Otmica je uvek pitanje života i smrti, a kada su ugrožena deca, kao što je ovde slučaj, impuls je još i jači. Međutim, kako to obično biva u filmovima, stvari se ne odvijaju baš tako pravolinijski po zacrtanoj putanji i zadanim procedurama, pa će naš (anti-)junak morati još više da se potrdi i da razmisli ne bi li sklopio sve kockice.

 

Zatvorenost fizičkog prostora u kome se Asger nalazi u velikoj meri je analogna sa osećajem klaustrofobije koji ga prati na unutarnjem planu. Tu teskobu Jakob Cedergren (Submarino) glumi savršeno u ulozi koja je, nasuprot tome što se od njega očekuje da pre svega govori, zapravo više fizička, i to na nivou facijalne ekspresije i pokreta. U tome ga sjajno prati Jessica Dinnage koja svoj glas kao jedino sredstvo koje ima na raspolaganju sjajno upotrebljava radi maksimalnog emocionalnog dojma.

Sa tehničke strane je The Guilty takođe impresivan film. Fotografija Jaspera Spanninga nije nijednog trenutka dosadna uprkos prostornim ograničenjima, kamera je veoma fluidna, dugi, neprekinuti kadrovi nisu retkost, a dosta često je čak i vrlo invazivna prema protagonisti kojeg snima iz blizine. Takođe, dizajn zvuka koji potpisuje Oskar Skriver ovde igra vrlo značajnu ulogu i nama kao gledaocima u potrebnoj i dovoljnoj meri dočarava ono što se događa, a što ne vidimo.

Jedina ozbiljnija zamerka se filmu može uputiti zbog slepog držanja pojedinih obrazaca, što obrate čini pomalo predvidljivim, a jedan ispovedni monolog je možda dramaturški opravdan, ali je svejedno kliše. Međutim, The Guilty je, kada se crta podvuče, vrlo dobar film, naročito kada se uzme u obzir da je prvenac. Jedino što može upropastiti sećanje na njega je hollywoodski remake...