Sons / Vogter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pojavio film The Guilty Gustava Melera, bio je to revolucionarni momenat, iako su „sastavni delovi“ (kao što su vrlo ograničeni prostor na kojem se odvija radnja i vrlo oštri, skoro neverovatni preokreti kako ona odmiče prema kraju) istog zapravo bili poznati od ranije. Podsetimo, u centru priče smo imali operatera kol-centra hitnih službi u Kopenhagenu koji je primio telefonski poziv od žene u nevolji na koji je morao da odreaguje. U radikalno postavljenom filmu u kadru smo imali samo jednog glumca, dok su se ostali likovi u radnju „uključivali“ telefonskim putem, što takođe nije naročita novina ni u žanrovskom, ni u ne-žanrovskom filmu, a radikalnost premise koja može da funkcioniše u različitim kontekstima dovela je do američkog rimejka u režiji Antoana Fuke i sa Džejkom Džilenholom u centralnoj ulozi, što je jedna priča o uspehu evropskog filma da napravi tranziciju u Holivud odakle je i potekla inspiracija Gustavu Meleru da napravi nešto tako.

The Guilty je možda „otišao u Holivud“, ali je Meler, međutim, ostao na evropskoj teritoriji i holivudskim obrascima koje je nastavio da koristi u danskom filmu. Njegov novi film Sons premijeru je imao zimus u takmičarskoj konkurenciji Berlinala, a mi smo ga uhvatili u takmičarskom programu Festivala Evropskog Filma na Paliću.

Junakinja filma Eva (Sidse Babet Knudsen, sveprisutna u danskom filmu) je čuvarka u zatvoru i zbog svog ljudskog stava i pristupa prilično omiljena među zatvorenicima kojima drži časove matematike i joge kako bi im pomogla u rehabilitaciji. Ta profesionalna idila biće prekinuta kada u njen zatvor, doduše u drugo odeljenje (ono za najokorelije robijaše, ubice kojima nema povratka u normalno društvo) bude premešten momak po imenu Mikel (Sebastian Bul) sa kojim Eva ima neku poveznicu iz prošlosti.

Eva traži (i dobija) premeštaj u odeljenje s maksimalnom sigurnošću gde radi pod strogom komandom, ali i zaštitom šefa čuvara na odeljenju, Ramija (Dar Salim), što koristi kako bi otpočela sukob, osvetu ili makar rekreativno maltretiranje sociopate Mikela s pozicije moći. Za to joj u prilog ide činjenica da Mikel nije svestan njihove „zajedničke prošlosti“. Doduše, jednom kada Eva pretera i Mikel (koji je možda lud, ali nije toliko glup) shvati da ima čime da je ucenjuje, počinje ravnopravna borba između njih...

Ako su za The Guilty uzori bili žanrovski filmovi visokog koncepta s prelaza dva milenijuma, ali i nešto ambiciozniji radovi kao što je Locke (Stiven Najt, 2013), za Sons su to američke i britanske zatvorske drame, doduše „oplemenjene“ osećajem za sado-mazohizam provokativnijih evropskih autora poput Mihaela Hanekea. Tenzija između dvoje centralnih likova filma, doduše, nema nužno seksualne konotacije, ali to isto nije neka naročita novina. (Čak smo i mi u regiji nedavno imali jedan film, Čovek bez krivice Ivana Gergoleta, koji je imao te momente igara moći gonjenih motivacijom iz prošlosti likova.)

Meler, dakle, ima dobre ideje koje zna da razradi pre nego što se lati njihove realizacije, pa one deluju originalnije nego što zapravo jesu. Takođe, kao reditelj je dovoljno pismen i za duboku psihološku dramu i za triler, što se ocrtava u njegovom potpisnom kadriranju s akcentom na krupne planove sposobnih glumaca i njihovih facijalnih ekspresija, a pritom je dovoljno vešt pripovedač da može da održava misteriju čak i kad naslov filma nagoveštava tajnu oko koje je ceo narativ iskonstruisan. Dodatni problem može predstavljati i sveprisutnost glavne glumice Sidse Babet Knudsen u danskoj, skandinavskoj i šire evropskoj kinematografiji, naročito onoj „pomerenog“ i žanrovskog usmerenja, pa nam je u svakom trenutku jasno da je njena Eva filmski lik.

Na kraju, Sons je robusna, vrlo dobra triler-drama čija je lepota u jednostavnosti primene žanrovskih obrazaca. Film možda nije revolucionaran kao The Guilty, ali je zato možda otporniji na seciranje. A njihov autor Gustav Meler bi možda bio ona „sveža krv“ koja je Holivudu preko potrebna.