Toxic / Akipleša

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Najčešće stariji, a po pravilu površni pripadnici korpusa „zabrinutih dobrih građana“ vole da krivicu za sve olako prebace na uvozne (čitaj: zapadne, čitaj: američke) standarde koji su u naše „devičanske“ krajeve došli preko medija (čitaj: holivudskih filmova). Takvo razmišljanje je pogrešno na mnogo nivoa, pa da počnemo od kraja.

Holivud već poslednjih par decenija čak ni ne fingira utisak bilo kakve povezanosti s realnošću i to je očito. Film, takođe, nije više toliko uticajan medij da bi se viđeno u njemu uzimalo za realnost i za standard. Ne, realnost i standarde kroje neki drugi mediji, što informativni, što zabavni, u tome su agresivni, ali oni tu realnost nisu sami stvorili, već su je augmentirali iz onog postojećeg. Neko će u tome videti zapadni i američki „modus operandi“, ali, ako ga je uopšte bilo, on je u prolazu kroz veliki broj „ruku“ do sada potpuno izmenjen.

Uostalom, ljudska nedostatnost i na momente gadost nisu nikakva novotarija, već su iskonska pojava, samo se sada brže i bolje vide. Kao ogledni primer možemo uzeti film Toxic, dugometražni prvenac mlade litvanske autorice Saule Bliuvaite koji je upravo pobedio u zvaničnoj takmičarskoj konkurenciji Lokarna i tamo uzeo Zlatnog leoparda. Film igra i u Sarajevu.

U centru pažnje imamo dve trinaestogodišnje devojke u propalom industrijskom gradiću iz kojeg svako pri zdravoj pameti želi da pobegne. Ono što one vide kao svoju mogućnost za izlaz je već i na prvi pogled sumnjiva manekenska agencija čije im glavešine obećavaju poslove u Njujorku, Parizu i Tokiju ako devojke ispune nerealne standarde što se tiče smanjenja telesne mase i, naravno, ako za časove i svoja prva probna snimanja same plaćaju, i to progresivno sve veće svote novca.

Interesantno, njih dve isprva nisu prijateljice, nego ljute rivalke, a to rivalstvo nije vezano za agenciju kojoj će obe tek kasnije prići. Marija (Vesta Matulite) je došljakinja koju je majka ostavila babi na brigu. Pritom je „idealna meta“ za lokalne i školske siledžije jer šepa i jer nosi tip kupaćeg kostima za mlađe devojčice. S druge strane, Kristina (Jeva Rupejkaite) je oniža, energična i dečački gruba domaća cura koja voli košarku i među prvima je da pokrene sprdnju na Marijin račun. Slučaj ukradenih farmerki dovešće do tuče između njih dve, a novi zajednički interes za manekenstvo do mirenja i kovanja gotovo sestrinski bliskog prijateljstva.

Opet, manekenstvo je prilično toksična rabota, čak i na elitnom nivou, a kamo li u „pasivnim krajevima“ na rubu Evropske Unije, pa su pred curama nemogući zadaci koje treba ispuniti da bi se dobila obećana nagrada. Neki benefiti, doduše, stižu već odmah na početku: Marijino šepanje se popravlja do nivoa jedva vidljivog, a sređena Kristina počinje da dobija pažnju momaka. Doduše, tempo ulaganja treba pratiti, pred devojkama su novi i novi izazovi, pa se svaka od njih dovija kako zna i ume dok se njihova nevinost i naivnost sudaraju s mnogo moćnijim, žešćim i brutalnijim svetom odraslih.

Saule Bliuvaite sa svojim prvencem koji je, prema njenim rečima, baziran na nekim od ličnih iskustava, pokušava da sroči i kaže koju reč o uslovima u kojima je odrastala njena generacija, a i sve generacije posle. Da, sredina u svakom smislu te reči, od lokalne, preko poslovne, pa sve do medijski diktirane globalne, je toksična i postaje sve toksičnija. U njoj je opstanak za bilo kakvu vrstu nevinosti nemoguća misija, a otrov pritom sam sebe hrani i povećava dozu, pa je izlazak iz tog začaranog kruga sve teži.

Autorica to uspeva da izvede svojom stilski konciznom režijom u kojoj se spaja „luzerski“ milje na tragu radova Šona Bejkera, glasna muzika i nadahnuta gluma dveju mladih glumica. Fotografija Vitautasa Katkusa, koji je i sam reditelj nekoliko kratkih filmova, tu svakako pomaže u naglašavanju kontrasta između ružnoće sredine i lepote mladosti, pa Toxic postaje jedan difuzan, ali zato glasan vrisak generacije.