kritika objavljena na DOP-u:
Vidim
ovih dana jedan kolega je u londonskom Guardianu napisao članak o
izlišnosti naše profesije argumentirajući to činjenicom da nas
publika više nimalo ne sledi, a kao krunske primere uzimajući Venom
i Bohemian Rhapsody, filmove koji su postali kino-hitovi lošim
kritikama uprkos. Ne bih ulazio u polemiku ko je tu u pravu. (Mislim,
narod je većinski birao i bira monstrume da mu vode državu pritom
se vodeći razlozima koji nisu baš uvek racionalni, a jednako tako
sve što narod može izabrati ponudila je nekakva, kakti odnarođena
elita iz svojih interesa, pa je u tom smislu gledanje loših ili
konfekcijskih filmova, realno govoreći, benigna stvar.) Želeo bih
samo da istaknem da razni ljudi obavljaju svoje poslove, pa s tim u
vezi imaju različite poglede na stvari i različite ciljeve, pa bi
tako subjekti filma, pa makar bili relativno sporedni, ispričali
priču iz svog ugla jer im se može, producenti i veliki studio iza
projekta bi zaradili, što čine ulaganjem u marketing koji za cilj
ima privlačenje što više ljudi u kino i, sekundarno, prodaju robe
kao što su to nosači zvuka, a na kritičarima je da sagledaju valja
li film kao konačni proizvod ili ne, te da to argumentiraju, objave
i za to dobiju neke novce.
Naša
profesija, dakle, nije nečasna, ali za cilj ima da ponudi educirano
i argumentirano mišljenje o kvalitetu i da time publiku educira pre
nego servisira, a publika ima izbor da naše mišljenje uvaži ili
ne, te da kupi ulaznicu ili ne. Uostalom, filmove nije zdravo gledati
samo kad su dobri, valja gledati i loše radi štelanja vlastitog
aparata kritičkog mišljenja, niti je potencijalno oduševljenje
umetničkim delom uvek isključivi motiv. Filmovi se gledaju iz
zabave, fanovsko-kolekcionarskog odnosa, radoznalosti ili zbog
utaživanja želje za nečim, u ovom slučaju muzikom, diskografskim
i biografskim podacima o grupi Queen i njenom pevaču Freddieju
Mercuryju.
Međutim,
problem sa Bohemian Rhapsody nije to da je u pitanju nužno
loš film jer je on gledljiv, pratljiv, u svakom pogledu
konvencionalan bio-pic koji nudi dovoljno momenata za uživanje u
muzici i poneku pojednostavljenu anegdoticu o nastanku određenih
pesama. Autorske slobode koje su Anthony McCarten i Peter
Morgan uzeli u svom scenariju u smislu redosleda događaja
(nastup na Live Aidu koji je uzet kao okvir koji okružuje ceo film i
podatak kada je Freddy saznao da je oboleo od AIDS-a) problematičan
je, ali ne i nečuven – u filmovima tog tipa je to uobičajena
praksa. Muzike ima pregršt, premda su izostavljeni neki od hitova
(Queen je jedan od retkih sastava čiji bi dupli Best Of album bio
izjednačen u vrhunskom kvalitetu, ma koliko šaren bio stilski, pa
je nekako logično da nije bilo mesta za sve), gluma je vrlo dobra, a
u slučaju Ramija Maleka koji igra Freddieja čak i izvrsna
(iako je reč o imitaciji, ona je toliko detaljno nastudirana da
probija okvire), a ton je nekako “feel-good” i trijumfalan, iako
je Freddiejev stvarni život bio obeležen brojnim problemima
(odrastanje u konzervativnoj sredini, nošenje sa vlastitom
seksualnošću, cena slave i usamljenost koja ga je morila), ali
formula uspon-pad-uspon je klasik koji radi svoj posao. Za filmske
entuzijaste, postoji čak i meta momenat da producent Ray Foster
kojeg igra Mike Myers kaže da niko neće mlatiti glavom uz
Bohemian Rhapsody iako je isti glumac to učinio u filmu Wayne’s
World.
Problem
je, dakle, šta ovaj film nije. A nije dobar ni dubok. Formule rade
do određene granice, ali one ne mogu izazvati pravu i iskrenu dramu.
Problem je što u njemu nema dovoljno rizika (kojem je grupa bila
sklona muzički, a Freddie privatno) da bi bio zaista provokativan i
poslužio kao svedočanstvo nečega. Problem je što je lažan,
umiven, našminkan i naštiman tako da preživeli članovi ostanu
neporočni, a Freddie zbog svog promiskuiteta i teatralnosti
“kažnjen” AIDS-om. Problem je što je u njemu jedan od
Freddiejevih stalnijih saradnika i ljubavnika Paul Prenter (Allen
Leech) prikazan kao Sotona lično koji je perspektivnog pevača
odovojio od žene i prijatelja i “navukao” na pederluk i orgije,
iako znamo da seksualnost ne biramo i da nas neko ne može odvući u
pravcu kojem nismo skloni. Problem i konstantno “sakrivanje pod
tepih” Freddiejevih mana i poroka, te prenaglašena uloga bivše
žene i kasnije prijateljice Mary (Lucy Boynton) radi
senzibilizacije dominantno “straight” publike i to one u PG-13
razredu.
Najveći
problem je, međutim, što nam iz priloženog apsolutno nije jasno o
čemu ili o kome je film zapravo: je li to zvanična biografija grupe
ili je to Freddiejeva biografija. Jasno je da su glavnu reč vodili
Brian May, Roger Taylor i John Deacon kao
vlasnici prava na muziku bez koje ne bi bilo filma i da oni u tome
imaju neke svoje lične interese, materijalne ili drugačije, ali su
svesni da njih trojica zajedno, ma koliko bili zaslužni za muziku
skupa sa Freddiejem, nisu ni izbliza zanimljivi kao on da bi mogli da
održe pažnju. U tom smislu Bohemian Rhapsody ostaje negde na
pola puta između biografije grupe i Freddiejeve biografije, a takav
kompromis je truo i nedostatan kako to obično i biva. Freddiejev
portret je uskraćen za dublju psihološku i socijalnu dimenziju
(kako to izgleda biti imigrant u Engleskoj 70-ih, čudak u
indijsko-persijskoj zoroasterskoj tradicionalnoj familiji ili “izaći
iz ormara” kada to nije bilo baš sigurno), a protret grupe za neke
faktografske detalje (recimo da im je put do zvezda bio trnovit i da
se nisu proslavili prvim albumom, te da ih je prvi menadžer očerupao
kao kokoši ili su barem oni to tako videli i opevali u pesmi Death
on Two Legs).
Uostalom,
kada pogledamo istorijat projekta i tok produkcije na filmu koji nam
je sada u kino-dvoranama, možemo biti sigurni da puno bolje i nije
moglo ispasti. Prvo je iz priče ispao Sascha Baron Cohen kao
reditelj i glavni glumac poznat po skoro pa “method” uživljavanju
u ulogu iako je fizički dosta nalik pevaču. Produkcijska kuća je
to pravdala njegovom visinom, a Cohen je tvrdio da je predloženi
scenario bio suviše siguran i sterilan u portretiranju Freddiejevog
lika. Srećom, Malek ga je glumački dostojno zamenio, ali rupa u
rediteljskoj fotelji je popunjena hollywoodskim štancerom Bryanom
Singerom koji ni sam nije izdržao do kraja snimanja i nije
učestvovao u montaži, a film je dovršio Dexter Fletcher.
Singer je inače u svojim X-Men filmovima uspevao provući nit
drugosti u našem svetu, ali to su bili mutanti, pa je prolazilo kao
metafora. Kada je reč o živim ljudima, međutim, bio je sprečen iz
kojeg već razloga, što Bohemian Rhapsody cementira kao
neiskreni marketinški trik. Publici dopadljiv, doduše, pa se može
reći da su May i društvo u svom naumu uspeli.
No comments:
Post a Comment