In My Room

kritika originalno objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Urlich Köhler

uloge: Hans Löw, Elena Radonicich, Michael Wittenborn, Ruth Bickelhaupt

Sa svojim poslednjim filmom, In My Room, koji je premijeru imao ove godine u Cannesu u interesantnom Un certain regard programu, scenarista i reditelj Urlich Köhler ima samo dva problema: ne zna baš kako da počne, što rezultira prolongiranom, zapravo razvučenom ekspozicijom, i ne zna kada da završi da bi taj završetak bio otvoren i elegantan. Sve između toga, tih sat i nešto vremena, međutim, savršeno štima i predstavlja vrlo elegantan spoj večitih tema, univerzalnih fantazija, literarnih klasika, pop-kulturnih obrazaca i kritike savremenog sveta.

Zapravo, otvaranje filma je briljantno, kamera se približava političaru, da bi slike nestalo trenutak pre nego što bi isti progovorio. I tako par puta. Ispostavlja se da je za to odgovoran naš protagonista Armin (Löw), televizijski kamerman čiji berlinski život nije ni izbliza onako glamurozan i umetnički kao što bismo to mogli očekivati. Ovo mu verovatno nije prva greška, ali mogla bi biti poslednja. Ni na privatnom planu ne stoji ništa bolje, njegovi pokušaji zavođenja su gotovo očajnički. Smisao života neće naći ni prilikom odlaska kući gde je pozvan da pomogne ocu oko brige o umirućoj baki…

Jednom kada se neizbežno dogodi, Armin reši da se pošteno napije, što će rezultirati time da prespava u autu. Međutim, kada se probudi shvata da se svet oko njega promenio do neprepoznatljivosti. Naime, ljudi su nestali, civilizacija postoji samo u tragovima (napušteni automobili, roba u prodavnici i slično, ali nema struje ni vode). Ubrzo shvata da je to možda novi početak za njega, pa nakon što iživi nešto svojih dostupnih fantazija (recimo provoza se pustim cestama u napuštenom Lamborghiniju), naš junak dobije želju da ponovo izgradi život za sebe i oko sebe koristeći ono dostupno.

Njegova fantazija u stilu Robinsona Crusoea će krenuti sasvim novim tokom kada u njegov život uđe poslednja žena na planeti, Krisi (Radonicich) koja će bar neko vreme deliti taj komadić raja s njim. Međutim, činjenica da su oni (verovatno) poslednji ljudi na Zemlji ne znači automatski da su idealno skladan par. Dok on uživa u domaćinskom životu, okružem prirodom, domaćim životinjama, čak je napravio i mini-elektranu, nju vuku daljine i nove avanture…

Dva motiva se sama nameću, jedan je apokalipsa kakvu smo viđali po filmovima, drugi je fantazija o samodostatnosti i izgradnji civilizacije za sebe koja datira još od romana Daniela Defoea kojeg smo svi pročitali u školi ili van nje. Veza između njih je skladna i zapravo moderna, ukorenjena u savremenom sve ubrzanijem i sve stresnijem svetu u kojem je sve teže snaći se, pa su fantazije o seoskoj idili i izgradnji nečeg samo svojeg sve učestalije. Stavka u kojoj se Köhler pokazuje kao izuzetno vispren autor je apsolutno napuštanje dogme o nužnosti pozadinske priče o uzrocima apokalipse, tako da nema ni toga, kao što nema ni klasičnih dramaturških rešenja u vidu virusa, zombija, mutanata i natprirodnih opasnosti koje vrebaju iza ugla.

To, naravno, ne znači da je film slabo dizajniran. Promene u odnosu na naš svet su možda minimalne, ali nisu neprimete (recimo trgovački centri koji propadaju, napušteni automobili, vrećice sa namirnicama, ostatak tehnike koji se može prenameniti), dosta toga se uklapa u prirodno okruženje i prema prirodi se može upratiti i protok vremena. Uhvaćeno kamerom autorovog stalnog saradnika Patricka Ortha, sve izgleda zaista dojmljivo.

Köhlerova namera je, međutim, pre svega studiranje odnosa između dvoje ljudi i njihovih karakternih razlika. Obilju referenci uprkos, In My Room nije storija o Adamu i Evi ili potopu, već o ljudima, sličnostima i razlikama, spajanju i razdvajanju, potrebama, slobodi, izvorima, životnim putevima. Film dosta zavisi od glumaca, a Hans Löw i Elena Radonicich su veoma raspoloženi i hemija među njima je primetna.

Autor Urlich Köhler, inače predstavnik takozvane Berlinske škole, doduše njenog novog vala, narečene koncepte vešto spaja, provlačeći kroz njih povremeno diskretni, nenaglašeni humor, a ponekad se čak upuštajući u bizarnost nivoa Toni Erdmann. Rezultat svega toga je možda i najveselija slika apokalipse koju možemo videti na ekranu.