La vie d'Adele / Blue Is The Warmest Color

2013.

režija: Abdellatif Kechiche

scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalia Lacroix

uloge: Adele Exarchopulos, Lea Seydoux

Pobednik u Cannesu. Seksualna revolucija na filmu. Naturalistički tretman seksa. Pornografski tretman seksa. Film o lezbejkama koji vređa njihova osećanja. Prepucavanje po medijima posle snimanja. Brutalne metode reditelja i surova seksualna eksploatacija glumica. Tri sata jedne klasične ljubavne priče.

Sve to stoji, ali sve to je nebitno. La vie d'Adele je jedan od najorganskijih, najiskrenijih, najživljih filmova ikada snimljenih. Scene seksa, a posebno THE scena od 6 minuta su eksplicitne, ali ne pornografske, naprotiv, u svojoj napaljivosti su umetničke barem koliko i skulpture u muzeju koje reditelj prikazuje. Svojom iskrenošću i istinitošću film se približava idealima koje je isticala ekipa iz Nouvelle vague. Seks je tu najočitiji, ali ne i jedini faktor, a sporna scena oko koje su se po novinama popičkali Lea Seydoux i Abdellatif Kechiche je bila (umetnički) vredna mučenja barem koliko i scene u filmu Last Tango in Paris, kojeg je pratila slična reputacija pornografije i eksploatacije.

Počnimo od činjenica: film traje tri sata i prati jednu sasvim običnu ljubavnu priču. Ovo nije gay film, ili barem nije samo i prevashodno gay film. Da, veza je lezbejska, ali se njih dve ne bave gay aktivističkim pitanjima. Adelino (Exarchopulos) “outanje” je tema za razmatranje i ostaje neistražena, ali to nije nešto što Kechicha zanima. Osim toga i percipirano negativnog stava Adelinih roditelja o njenoj seksualnosti (u pitanju su srednje obrazovani i ne baš imućni ljudi jednog industrijskog grada), njih dve nemaju specifičnih gay problema. Sve ostalo je potpuno isto kao i u heteroseksualnim vezama: upoznaju se, razvija se strast, emocija, ljubav, počinje podela na rodne uloge, otkrivaju se nepomirljive razlike u karakterima, počinju problemi, nastupa raskid i patnja... Ovde nije u pitanju “šta” ni “koliko” nego isključivo “kako”.

Dakle, vrednost filma je u njegovoj sporosti, u uzimanju vremena za prikazivanje svih tih etapa, onoga što vezi prethodi i onoga što nakon veze sledi. I Kechiche filmu pristupa delikatno i polako gradi kontekst, koji je u ovom filmu i većini dobrih filmova važniji nego sam tekst. Adele je normalna devojka koja kasni u školu, vozi se autobusom ili vozom, sluša svu hype muziku i ne podnosi metal, druži se sa svojim dosadnim drugaricama i očijuka sa jednim momkom. Vidimo je i kako pokušava da uspostavi vezu sa tim momkom, a ni on nije ravnodušan, međutim to naprosto nije to, jer Adele ne može izbiti iz glave devojku sa kosom ofarbanom u plavo (blue, not blond) koju je videla na ulici. Adele pada u depresiju, ali mlada je i voli sve što vole mladi, ide na proteste i nema frku da ode u gay bar sa svojim drugarom. U jednoj lezbejskoj jazbini će konačno upoznati devojku o kojoj stalno razmišlja. Ona se zove Emma (Seydoux), starija je od Adele i mnogo iskusnija, studira neku umetničku akademiju i obožava slikarstvo i filozofiju. Njih dve će se upuštati u razgovore i druženja i konačno započeti vezu.

Pitanja koja se postavljaju u toj vezi su ista kao ona koja smo mi postavljali u svojim vezama, podele su iste (bilo po pitanju iskustva, klase ili rodnih uloga – uvek se jedno bavi operativnim kućnim stvarima dok drugo ganja karijeru ili stvara umetnost). Naravno, uvek je tu i problem ljubomore i percepcije budućnosti. Svaki detalj u filmu je bitan i postavljen baš na pravo mesto, tako da nema ničeg suvišnog. Ako The Spectacular Now realno i dostojanstveno tretira svoje tinejdžere, onda je La vie d'Adele gotovo dokumentarac o prirodi, a Adele i Emma su subjekti svog života i objekti našeg posmatranja. I to ovaj film čini ultimativnom životnom istinom.

Reč-dve o kontekstu filma. Naime, pojavio se u osetljivom trenutku široke rasprave o legalizaciji gay brakova u Francuskoj. Iako mi iz zabiti mislimo da je Zapad potpuno emancipovan i liberalan, znamo da to nije tako jednostavno. Da, javne škole jesu nacionalno i rasno mešovite, gay parade ne obezbeđuju specijalci i ne posećuje nekoliko aktivista, nego su ulične žurke, ali u Francuskoj kao i svugde ima konzervativaca. U filmu su to Adelini roditelji pred kojima su Emma i Adele samo prijateljice, a Emma pomaže Adele sa školskim obavezama, ali i većina Adelinog društva koji postaju ugroženi saznanjem o Adelinoj novo-otkrivenoj seksualnosti. Iako oni ne love homoseksualce po ulicama da ih umlate, nije im prijatno gledati osobu koja je “promenila” seksualnu orijentaciju. Napredniji, liberalniji slojevi o njihovoj seksualnosti niti ne razmišljaju, recimo Emmini roditelji i njeni umetnički krugovi prijatelja.

Drugo, film je ekranizacija stripa, ali pozor, to nije tek neki artsy alternativni strip. Svojim realnim izrazom, Blue Is The Warmest Color je blizak već ekranizovanom Ghostworldu, samo je dosta teži, čak morbidniji, nimalo naivan u percepciji realnosti. Prve dve trećine film se drži stripa, ali od raskida nadalje kreće svojim, i dalje teškim, ali svakako vedrijim putem nego što je to situacija u stripu. Zato je i ime promenjeno u verziji za francusko tržište, i predstavlja varijaciju na Adelin omiljeni roman “La vie de Marianne”, jedan nezavršen spis na jednak način kao što ni ovaj film nije završen. Nedostaje mu ono što se u Hollywoodu zove “closure”, ta neka definitivnost. Da, cure će doći do nekakvog razumevanja, ali to ne znači da će time išta “rešiti”. Život jednostavno teče.

Baš tu na kraju se vidi glumački genije Adele Exarchopulos, debitantkinje u svetu filma. Kruži priča da je Adele kao devojčica bila toliko stidljiva da su je roditelji upisali na glumu kao neku vrstu terapije. Pokazalo se kao uspešno, Adele više nije nimalo stidljiva, prijatno joj je i u goloj koži pred kamerom. To je manje bitno kada je u pitanju glumačka karijera. Možda se njena gluma u prvoj trećini može objasniti nekakvim “method” postupkom gde ona ponovno proživljava svoje maturantske dane. Možda se u sredini filma gluma obeju glumica može svesti na golo telo i eksploataciju. Ali Adelin treći čin je nešto genijalno, vrhunsko i retko viđano na filmu, poslednji put kod Jennifer Lawrence u Winter's Bone. Lea Seydoux ima dosta više glumačkog iskustva, dovoljno je navesti Midnight in Paris i zanimljivu zahtevnu ulogu u filmu Sister. Njen izgled i hrabrost su njeni aduti barem koliko i senzualnost, a u ovom filmu daje sve od sebe, svojom ili rediteljevom voljom.

La vie d'Adele je sjajan film, a zamerka na trajanje može biti samo što bi zapravo mogao biti i duži, a da ne bude dosadan. Dobro, možda bi bilo moguće “ošišati” pola sata nekih scena koje nisu mnogo bitne za kontekst, ali ni to nije neophodno. Ovo je filmofilski film za uživanje, nešto što se ne viđa stalno. A blesavi Francuzi ga nisu poslali na Oscare...