Le Capital

2012.

režija: Costa Gavras

scenario: Costa Gavras, Karim Boukercha, Jean-Claude Grumberg (po romanu Stephana Osmonta)

uloge: Gad Elmaleh, Gabriele Byrne, Natascha Regnier, Celine Sallette, Liya Kebede, Hippolyte Girardot

Uzevši u obzir samo fotografiju i “larger than life” muzičku podlogu, stiče se utisak da Costa Gavras zna kuda ide sa svojim najnovijim filmom, smeštenim u korporativno okruženje u vreme oko krize. Likovi komuniciraju preko web kamera zakačenih na velike ekrane, izlaze iz službenih vozila koja voze šoferi i ulaze u kancelarije. Viđaju se po ekskluzivnim događajima, zabavama na jahtama, u skupim hotelima i ušuškanim kabinetima. Ulaze u strateške, taktičke i svetonazorske sukobe. Međutim, kada se malo zagrebe po površini, jasno nam je da se Capital ne dešava u realnom svetu, nego u svetu pulp korporativnih trilera koje možete kupiti po aerodromskim knjižarama.

Korporativni triler je zanimljiv pod-žanr i čovek bi očekivao da će doživeti uspon u ovo naše post-krizno vreme. Dobro, imali smo sjajni Margin Call i nešto slabiji Arbitrage. The Wolf of Wall Street je usmeren više na druge stvari nego na poslovanje svojeg glavnog lika. Sinonim za filmove o velikom novcu ostaje Stonov Wall Street, ali je njegov prigodni nastavak Money Never Sleeps, tempiran na vrhunac krize u velikoj meri podražavao prethodnika, oslanjao se na aparaturu zapleta i promašio ceo fudbal. Pravom filmofilu ne bi bilo loše da uhvati negde sada već zaboravljeni Rollover.

Gavrasovo domaće okruženje je politički film. Z je na svim top-listama političkih filmova. Missing ima kultni status u Americi, a Music Box je film sa najžešćim preokretom na kraju. Ono što čudi je to, da iako Capital ima veoma jaku političku poruku, Gavras ne uspeva da nam je prenese, ali zato pokušava, i to preočito, ne bežeći ni od otrcanog postupka sa naratorom.

Možemo za to kriviti pulp roman kao predložak, ali pulp romani su obično pogodni za filmske adaptacije, a scenaristi i reditelji mogu bez problema da naprave inženjering likova. Recimo, The Godfather je snimljen prema kičastom jeftino-senzacionalističkom romanu. Gavras i društvo kao da ne znaju kako da ukotve glavne aktere događaja, njihova motivacija je možda spomenuta, ali nikada objašnjena. Mi ćemo videti njihovo ponašanje, ali nećemo videti razlog. Da li je to pohlepa radi pohlepe? Da li je to volja za moć pre nego novac? Ili je u pitanju igra adrenalina i živaca među nikad odraslim dečacima?

Gad Elmaleh igra Marca, sveže unapređenog direktora jedne francuske investicione banke. On se posla prihvata željan uspeha kao mladi kadar okružen matorim prdonjama, ali i sa nešto ideala u glavi. Njegov primarni cilj: uspostaviti svoju vlast u upravnom odboru. Njegov sekundarni cilj: odbraniti banku od špekulativnih napada iznutra i vana. Poslednje će biti posebno teško, jer se američki hedž fond baš namerio na banku i posao poverio veoma agresivnom Ditmaru (Byrne). Marcovo poslovanje je predstavljeno formulično, kao i poslovanje banke, slušaćemo zapletene ekonomske sheme ispričane suviše brzo. Valjda nam nije cilj da njihovu ekonomsku logiku razumemo.

Film, međutim, pada na planu studije karaktera. Nije bitno što su epizodni likovi zadati u obliku da se ne menjaju, valjda je suština u promeni protagoniste. I mi vidimo da se Marc menja, da sve više postaje hladni poslovni praktičar na štetu svojih plemenitih ideala francuskog humanog kapitalizma. Ali to nam je dato usput, pa se film čini kao veoma pojednostavljeno ređanje događaja. S tim u vezi, potpuno je suvišan zaplet sa manekenkom (Kebede), zbog koje on juri s kraja na kraj sveta, troši kompanijski novac i pokriva njene račune i ekscese. Njihova igra mačke i miša je destruktivna, ružan kraj ne dolazi kao spoiler, ali to sve ne znači da taj “sub-plot” ima šta da traži u filmu.

Naravno, u filmu koji je prepun amoralnih muškaraca koji uživaju u igranju sa sudbinom mnogih, nije čudo da su glas savesti dve žene. Prva je Marcova žena (Regnier), aristokratkinja ili buržujka od relativno starog novca koja nije nimalo impresionirana korporativnom kulturom i jurnjavom za astronomskim ciframa. Negde pri početku filma ona će Marcu predložiti nekonvencionalnu taktiku – maoističku čistku višerangiranih direktora, da bi ga na kraju ucenila: ako ode na odmor, ona će biti zadovoljna, ako ode u zatvor, čekaće ga, ali će ga napustiti ako ostane na čelu sistema za eksploataciju. Druga savesna žena je finansijska analitičarka (Sallette), stručnjakinja za Japan, koja Marca upozorava na svu opasnost zamke koju su mu postavili. Nažalost, Marcov odnos sa njom, kao i većina toga u filmu, ostaje neistražen.

Šteta, pošto je Capital imao potencijala da postane ikonički film ovog doba. Smešten je u zanimljivo okruženje, tema ne prestaje biti aktuelna, a trivijalnost izvornog dela je ostavljala mogućnosti za tumačenje. Slagali se mi sa Gavrasovim viđenjem ili ne, činjenica je da ga ovde baš i nije izneo. Iako se pažljivim gledanjem može utvrditi par veoma oštrih komentara koji su na mestu. Ipak jedna kontekstualna scena, ona na njegovom familijarnom okupljanju, nije dovoljno iskupljenje za sve propuštene šanse.