Jug Face

2013.

scenario i režija: Chad Crawford Kinkle

uloge: Lauren Ashley Carter, Sean Bridgers, Larry Fessenden, Daniel Manche, Sean Young

  Volim kada me horor natera na razmišljanje. To znači da ima makar elementarno razrađenu ideju i da pokušava da kaže nešto. Uzmimo u obzir da je horor jedan od najjednostavnijih žanrova i da ima tendenciju da se njegovi elemnti vrlo brzo svedu na “trope”, te da se zbog toga mora stalno inovirati i reinventirati. Ipak, određena količina klišeja je obavezna za svaki horor film, pitanje je samo kako će ih autor tretirati.

  Jug Face se može klasifikovati kao “backwoods” i “hilbilly” horor, i tu imamo standardne elemente: malu, tesno povezanu zajednicu bogu iza nogu, njihov primitivni religijski kult sa prinošenjem ljudskih žrtava, strogi moralni kodeks, siromaštvo, prostaštvo i incest. Bitno je kako to posložiti i kada se autor bavi tim temama, Jug Face odaje utisak veoma ozbiljnog, studioznog filma. Film, međutim, koristi i nepotrebne štake u vidu klasičnih horor rešenja, pa tako imamo i čudovište iz jame, epileptične napade glavne junakinje praćene vizijama i malo “gore” elemenata, sa sve jeftim maketama udova zalivenih veštačkom krvlju.

  Premisa je zanimljiva i liči na antropološku studiju. Špica je prekrivena crtežima koji nam objašnjavaju “religijsku” potku filma. U prvoj sceni vidimo autističnog frajera (Bridgers) kako u nekoj vrsti spiritualnog zanosa izrađuje “jug face”, totem-ćup sa ljudskim likom i ubacuje ga u peć. Lice na ćupu je sledeća žrtva koja se prinosi čudovištu koje živi u jami sa lekovitim blatom. Prva scena žanrovski određuje film.

  Sledećih nekoliko scena su kontekstualne. Vidimo momka kako navaljuje na devojku, kasnije će se za njih otkriti da su brat i sestra, vidimo njihovog oca (Fessenden) koji je neka vrsta lokalnog šefa i fizički agresivnu i rigidnu majku (Young) i saznajemo da je devojka Ada (Carter) obećana jednom momku iz sela. Međutim, Ada je trudna, i to sa svojim bratom, a to krši moralni kodeks da se devojka mora udati nevina. Ali to nije Adin najveći problem, pošto poslednji ćup ima njeno lice. Kršenje običaja je opasno, jer će onda čudovište uzeti prve zgodne žrtve dok ne dobije zatraženu. Ada mora ili pobeći ili pristati na žrtvu.

  U ovakvom filmu je ideja i atmosfera važnija od šoka i strave, i Kinkle tu prilično uspeva. Atmosfera je sablasna, prema ovim ljudima ekipa iz filma Deliverence izgleda kao društvance iz socijalnog kluba. Atmosferi sjajno pridonosi i country/bluegrass muzika izvođena što na violini, što na gitarama i improvizovanim instrumentima (rešetka za rublje i pribor za jelo). Glumci su sjajni, uzevši u obzir da su uglavnom nepoznati i polu-poznati, sa karijerom na televiziji i u B filmovima. Izuzetak je jedino Sean Young, ostarela lepotica iz 80-ih, u zastrašujućoj ulozi u kojoj demonstrira svoje umeće. Prosto je zamenila nekadašnji “gothic” za “american gothic” koji ovde pokazuje.

  Međutim, sa pričom imam i logičkih i tehničkih i moralnih problema. Tehnički problem je to da u filmu nema dovoljno “mesa”, da je jasno da je priča pisana za kratki film, pa je “razvučena na tanko”, iako film traje samo nešto više od 75 minuta. Da se autor više posvetio logici, uspeo bi da pojača i priču. Mi zapravo ne znamo skoro ništa o poreklu tih ljudi (nisu Indijanci, morali su doći odnekle), osim da prakticiraju primitivni ritual od “davnina”, od epidemije boginja. Problem je u tome da je hrišćanski sistem napredniji i razvijeniji u filozofskom smislu od totemističkog, i tendencija društva je da se kreće od divljaštva po civilizaciji, a ne obratno. Dakle, animisti i totemisti će se konvertirati na hrišćanstvo i u to ubaciti nešto od svojih rituala, ali hrišćani se neće spustiti do animizma i totemizma. Ta logička začkoljica bi bila rešena kada bi likovi bili Indijanci ili makar indijanske kulture.

  Jasno se film može uporediti sa We Are What We Are, koji je odlična studija sujeverja i religijske zatucanosti ubačena u okvir kanibalizma i socijalne izolacije. We Are What We Are je retko vešt, i najvažnije moralno ispravan. Jug Face nije, jer čudovište tretira kao datost, a ne kao sujeverje i iz sudbine glavne junakinje se iščitava opasna moralna poduka da tradiciju treba poštovati, ma kako bila krvava, opasna i nepravedna. Ipak, za debitantski dugometražni film, Jug Face je svež, interesantan, pametno i ekonomično smimljen film koji makar pokreće polemiku.