La Grazia

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U svojoj filmskoj i televizijskoj karijeri, Paolo Sorentino je naslikao portrete korumpiranih političara, smorene rok-zvezde, pape, bonvivana opšte prakse, samog sebe u godini Maradone u Napulju, mitološki zamamne „sirene“ koju su njena lepota, pamet i dobrota zaštitile od posledica prljavštine stvarnog sveta i čega sve ne. Sve te osobe bile su interesantne već na površini, neke od njih i duboko ispod iste. U svom najnovijem filmu, La Grazia, Sorentino stavlja u centar pažnje, po sopstvenom priznanju reditelja kroz filmski lik, dosadnu osobu. U tom odnosu snaga pravi izazov je ne napraviti dosadan film, odnosno unutrašnji život i dileme koje more dosadnu osobu oslikati kao zanimljive i publici, a ne samo hipotetičkom filmskom liku i autoru koji ga je stvorio.

Može li Sorentino da izgura taj uspon? To će uskoro otkriti pretplatnici na servis Mubi, a festivalska publika je već imala prilike da ga pogleda, kako širom Evrope i Amerike, tako i na regionalnom nivou. Recimo na Human Rights Film Festivalu u Zagrebu.

Italijanski predsednik Mariano De Santis (povratnik u svet Sorentinovog stvaralaštva, Toni Serviljo) je u jeseni svoga života, ali i u poslednjoj etapi svog mandata. Ovaj nekadašnji sudija i još uvek valjda jedan od većih autoriteta po pitanju pravnih nauka nosi nadimak „Armirani Beton“, navodno zbog čvrstine svog uverenja, ali i zbog toga što svoju ranjivost vešto krije iza principa. Ali da je otporan na sve – nije, čak do te mere da mu najbliža saradnica i kćerka Dorotea (Ana Ferceti) upravlja prehranom i u smislu količine, i u smislu arome, odnosno nedostatka istih, zbog zdravlja, naravno.

Trenutno mora da se suoči s nekoliko izazova i da donese konačne odluke kojima nikada zapravo nije bio sklon: na stolu mu je predlog zakona o eutanaziji koji, i pored prepravki, ne zna da li da potpiše ili ne. Jer, u skladu s katoličkom verom koju praktikuje, ako ga ne potpiše, ispašće mučitelj, a ako ga potpiše – biće ubica. Razgovori s njegovim prijateljem Papom (Rufin Doh Zeyenuin) mu nisu od velike pomoći jer Papa mora da brani dogmu svoje organizacije.

Pritom, dve molbe za pomilovanje (otud i naslov filma) se isto pozivaju na eutanaziju i milosrđe. Učitelj (Vasko Mirandola) je ubio svoju dementnu suprugu koja je postala nasilna prema njemu, a jedna žena (Linda Meserklinger) je ubila svog psihički bolesnog muža koji ju je zlostavljao. Za njihove slučajeve ne postoji pravni okvir, a i on i Dorotea kao pravnici po struci imaju profesionalnu deformaciju da po svaku cenu traže istinu.

Pa ipak, više od svega, Mariana muči misterija s kim ga je njegova pokojna žena Aurora varala pre četrdeset godina. On sumnja na svog najstarijeg prijatelja i potencijalnog naslednika u predsedničkoj fotelji, Uga Romanija (Masimo Venturielo), ali mu to prijateljica, kritičarka umetnosti Koko Valori (Milvija Mariljiano) ne želi potvrditi, iako zna istinu.

Zapravo, Marianu se čini da kao usamljeni udovac nema za šta da živi posle svog mandata. Kći je nasledila njegov pravnički um i posvećenost detaljima, sin je odustao od ugleda klasičnog kompozitora i izabrao da zarađuje novac sa pop-muzikom. Distrakcije koje mu nude šef obezbeđenja i savetnik za odbranu privremene su, a fascinacije muzikom repera Guea i bestežinskim stanjem u kojem obitava jedan italijanski astronaut su predaleke za njega. Možda je obostrana radoznalost koju on i urednica modnog časopisa, takođe na odlasku s funkcije, dele jedno prema drugom, dovoljan razlog...

Do sada je Sorentino uglavnom poređen s Federikom Felinijem od velikana italijanske kinematografije, ali La Grazia se čini kao njegov ulaz u svet Mikelanđela Antonionija i teskobu koja je bojila njegove filmove. Pa ipak, i kod ovako „utišanog“ Sorentina ima raskošne režije, boje, humora, dosetke, pa čak i očuđujućih trenutaka koji nam subvertiraju očekivanja i pokazuju snagu duha, kako glavnog lika koji ubire humorne poene predstavljajući se kao dosadnjaković, tako i samog Sorentina kao filmskog autora koji, čak i kada svodi račune, nije rekao sve što ima.

Videćemo tako Papu na skuteru, portuglaskog predsednika za kojeg će se Mariano zapitati da li on nekome deluje tako, sliku suze koja pada, odnosno ne pada u bestežinskom stanju, ničim izazvanu scenu plesu, a čućemo cinične opaske koje Koko ispaljuje, pa čak i himnu „hrabrih alpinaca“ gde se Mariano priključuje horu oficira. Zašto? Pa, Sorentino nikada nije bežao od idiosinkratičkih momenata, naprotiv.

Sve funkcioniše dosta dobro i na zanatskom i na glumačkom planu. Naravno, raskoš The Great Beauty ili Parthenope ne možemo očekivati u jednom ovako utišanom filmu, ali slike Rima i posebno palate Kvirinale kroz objektiv Darije D‘Antonio nude nam sasvim dovoljno lepote, dok je saundtrek izuzetno raznolik i na nekoliko mesta direktno iznenađujući. Glumački, Toni Serviljo briljira i u diskretnom načinu, bez suvišnih poteza (Volpi kup u Veneciji i nominacija Evropske Filmske Akademije samo su potvrda toga), Ana Ferceti ga prati u mikro-glumi, a ostali mu sekundiraju ili ga čak razigravaju.

Na kraju, rezultat je film koji se lako gleda i o kojem se i posle razmišlja, čak i kada smo svesni da Sorentino zapravo više pokušava da filozofira nego što zaista ima da podeli neku veliku mudrost. Uostalom, i za inspiraciju za film mu je poslužio stvarni događaj, pomilovanje koje je odobrio aktuelni italijanski predsednik Serđo Matarela. Pa opet, čak i kad ga ne „vozi“ jaka inspiracija, i kad se ponaša kao stariji autor nego što to zapravo jeste, Sorentino pravi dobre, emotivne i zabavne filmove.

Parthenope

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Paolo Sorentino možda ima psihu starog perverznjaka i voajera skrivenu u telu još uvek držećeg sredovečnog muškarca, ali moramo mu priznati da to makar nikada nije krio. Uz to, njegovi filmovi su zaista puni lepote, i to ne samo ženske, mladalačke i telesne, premda ima i toga. Najnoviji Sorentinov uradak, Parthenope, premijerno prikazan u Kanu, a s naše strane uhvaćen na jednoj jedinoj projekciji u Karlovim Varima, nešto je što je samo baš ovaj italijanski autor mogao da snimi. I povrh toga, nešto čemu je njegova dosadašnja karijera težila i što je moralo da dođe baš sada.

Nećemo sada gnjaviti s kompletnom retrospektivom njegove karijere, njegovom opsesijom lepotom, mladošću, raskoši i raskalašenošću, ali, kako bismo smestili Parthenope, moramo se prisetiti dva Sorentinova filma. Kao i u slučaju najhvaljenijeg i najnagrađivanijeg The Great Beauty (2013), Parthenope je, barem jednako koliko je portret naslovne junakinje, ujedno i portret grada. Baš kao i u slučaju Sorentinovog prethodnog filma The Hand of God (2021), taj grad je Napulj, njegov rodni grad. Razlika je, doduše, u tome što, iako se Sorentino kvalifikuje za Felinijevog naslednika, ovo nisu njegova sećanja i njegov Amarcord, već pre metafora upakovana u priču o odrastanju jedne nestvarno lepe, pametne i stoga potencijalno opasne žene u jednom nestvarno lepom, ne baš „pametnom“ i svakako opasnom gradu.

Na ovom mestu možda bi najbolje bilo opisati poveznicu između žene, grada i naslova filma. Prema legendi, Partenope je bila jedna od sirena koja je i osnovala Napulj. Naša naslovna junakinja, pak, rođena je u morskoj vodi podno porodične vile u Napulju. Kako se familija još nije odlučila za ime, kum, inače brodski magnat i očev pretpostavljeni, krstio ju je imenom legendarne osnivačice grada.

Osmanaest godina kasnije, Partenope (debitantkinja Selest Dala Porta) je izrasla u pravu „sirenu“ u koju se muškarci (a ponekad i žene) zaljubljuju, često na svoju štetu. Na nju nisu imuni ni otac, ni brat Raimondo (Daniele Rienco), a ni kućni prijatelj, sluškinjin sin Sandrino (Dario Aita). Troje mladih će zajedno napraviti jednu vrlo „ne-napolitansku“ stvar i otići na Kapri bez novca i plana (jer su Napolitanci ili previše siromašni ili previše lenji za odlazak na to mondensko letovalište), gde će Partenope dobijati pažnju raznih ljudi i ljubavne i poslovne ponude od njih. Nakon scene u kojoj Sorentino implicira situaciju iz Bertolučijevog filma Dreamers, stvar otklizava prema tragediji (uzrokovanoj Partenopinom lepotom i požudom muškaraca oko nje) za kraj prvog čina.

Partenope je, pak, vrlo svesna svoje lepote i uticaja koju ona može imati na muškarce, ali u tim vodama pliva sa sigurnošću „boginje u bikiniju“. Razlog tome je što ona ni u kojem slučaju nije glupa, premda će je jedan od bogatih udvarača prozvati da nije pametna koliko misli da jesta, pritom previđajući da činjenicu da ona nije nekakva siromašna očajnica kojoj je udaja jedina opcija, pa zato može sebi dopustiti i lakomislenost. Ona pritom ima i gard dosetljivosti, brzog jezika i sklonosti ka verbalnom pariranju.

Zapravo, Partenope je jako inteligentna, ambiciozna i zahtevna, pa je njeno poštovanje teško zaslužiti. To će poći za rukom samo dvojici starijih muškaraca, njenom ciničnom profesoru antropologije Maroti (Silvio Orlando) koji je kao mentor uzima pod svoje krilo i piscu Džonu Čiveru (stvarnog književnika igra Geri Oldmen, fantastično) koji, kao alkoholičar, depresivac i gej, „ne želi trošiti ni sekunde njene mladosti i lepote“.

Dalje, u periodu od nekih sedam godina, sve dok u vremenski udaljenom epilogu njenu ulogu ne preuzme diva Stefania Sandreli, Partenope će upoznavati zanimljive ljude i s njima ulaziti u neobične interakcije. Oprobaće se kao glumica pod mentorstvom Flore Malve (Izabela Ferari) koja nikad ne pokazuje svoje lice, nagađa se zbog neuspele plastične operacije. Upoznaće milansku zvezdu Gretu Kul (Luiza Ranieri), neku vrstu Sofije Loren „za siromašne“ na jednoj zabavi na kojoj će ova izvređati domaćine i prozvati Napulj i Napolitance za kukavičluk i licemerje. Imaće kratku aferu s „kraljem slamova“ Robertom koji će je kao svoju pratnju odvesti na „plemićko venčanje“ krunisano bizarnom javnom ceremonijom prve bračne noći. A susrešće se i sa manipulativnim, pohlepnim, demonskim biskupom (Pepe Lanceta), čuvarom blaga svetog Đenara, odnosno Januarija, kojem će se predati u crkvi.

Opis radnje možda navodi na krivi trag da se tu radi o relativno banalnom i plitkom filmu o odrastanju jedne bogate i lepe žene koja nije morala da se suoči s pravim problemima u svom životu, ali to nije slučaj ovde. Jer Partenope nije samo lepa, nego je i pametna, a pritom i sa bogatim unutrašnjim životom, a na kraju i etična. Ona istovremeno može biti i daleka, nestvarna i neuhvatljiva, ali i jedna među nama, iako ne nužno jedna od nas, osoba koju smo nekada videli, o kojoj smo nekad nešto čuli, pa stoga na filmu egzistira i fizički i kao ideja i metafora. Takođe, Sorentino se svesno poigrava s našim očekivanjima namećući nam barem jednu misteriju koja to i nije.

Reditelju tu u prilog igra i savršeni kasting glumice-početnice i rasne lepotice Selest Dala Porte kojoj čak ne treba ni šminka da bi privukla našu pažnju. Novootkrivena diva svakako ima zvezdani potencijal u vidu svojih fizičkih predispozicija, a zapravo nije ni loša kao glumica, makar za tu ulogu koja je svakako kompleksna. Ostaje još da se vidi hoće li Selest Dala Porta na tome izgraditi karijeru i kakvu, odnosno hoće li izrasti u veliku glumicu ili u specijalistkinju za jednu ulogu, odnosno jedan tip uloge.

Lepota je itekako prisutna i oko glavne glumice u filmu, pa bilo to kristalno čisto tirkizno more, renesansne i barokne vile i palate, stene oko Napulja i na Kapriju. I tu nas Sorentino pomalo golica, koristeći fotografiju Darije D‘Antonio u živim bojama i kostime Karla Pođolija i Entonija Vakarela (potonji je kreativni direktor modne kuće Iv Sen Loran i na špici filma je potpisan kao umetnički direktor za kostim) koje pakuje u nešto nalik na reklamu za liniju visoke mode ili za ekskluzivni parfem. To u teoriji nije daleko od istine, budući da je francuska modna kuća jedan od producenata filma, ali bi ipak bilo neodgovorno i pomalo smešno svoditi Sorentinov osećaj za estetiku na čisti kič i „pornografiju luksuza“. Konačno, i montaža Kristijana Travaljolija dosta pomaže da ovaj „ep o ženstvenosti“ protekne glatko u svih 136 minuta trajanja.

Na kraju, Parthenope je jedan naoko starovremenski, punokrvan „filmski film“, veći i lepši od života u kojem je prisutna određena doza eskapizma, ali bez patetike. Kao i u naslovnu junakinju i u grad u koji je radnja smeštena, u njega nije teško zaljubiti se, a nije nezamislivo ni da se zbog njega zaljubimo u filmsku magiju. Paolo Sorentino je opet uspeo da nas opčini.

Loro

kritika objavljena na DOP-u

Bez ikakve rezerve, tvrdim, Paolo Sorrentino je jedno od najznačajnijih imena kinematografije, ne samo italijanske ili evropske, već i u globalnim okvirima: njegovi filmovi se željno iščekuju na festivalima, ali i u kino-distribuciji, luksuznog su izgleda, maničnog tempa, neretko provejavaju i humorni tonovi, ali su isto tako okrenuti društvu čije sve brojnije anomalije lucidno primećuju, pa se mogu nazvati i satiričnima. Ove godine je rešio da nas počasti 200-minutnim portretom kasne faze u političkoj karijeri Silvija Berlusconija ispričanom iz dva ugla i u dva toma, što ćemo, nadamo se videti u kino-distribuciji jer film festivalski ciklus sa naznakama Oscar-kampanje odrađuje u premontiranoj, spojenoj 150-minutnoj verziji u kojoj se ponešto, rekao bih čak i dosta, gubi u prevodu.

Međutim, sva tri početka filma su briljantna svoj način. Tu imamo “kartičnu” ogradu od “based on a true story” koncepta u kojem Sorrentino objašnjava da je sve fikcija i kada nije, da su likovi izmišljeni i kada nisu verovatno se smejući u lice potencijalnim tužbama koje bi zarad povređene sujete mogle poleteti. Imamo takođe i drugi početak, nadrealni, u kojem ovčica ulazi u hodnik klimatizirane vile i onako ovčije bleji u ekran na kojem se vrti kviz iz Berlusconijeve produkcije. Klima se u momentima bliskim horor-kratkišima i režiranim stilom bliskim TV reklamama kvari, nezaustavljivo spuštajući temperaturu sve dok nesrećna životinja ne kolapsira i ne ugine. Metafora? O, da, i više od toga…

Eto nas sada i na trećem početku, onom pravom recimo, na jahti u akvatoriju južnjačke regije Apulje gde lokalni muljator Sergio Mora (izvrsni Riccardo Scamarcio) pokušava da “obradi” lokalnog zvaničnika kako bi baš njegovu firmu izabrao na konkursu za snabdevanje škola hranom. Zvaničnik se ne da, ali Sergio ima svoje adute, odnosno svoju curu koju će bez problema podvesti i koja će gazdu bez problema ubediti. Sergio i partnerica mu Tamara (Euridice Aixen) mali su ljudi sa velikim snovima, ali čini se da za ono vreme imaju baš ono što je potrebno, zato i svoju operaciju pomeraju sasvim blizu centru moći, blizu Njega o kojem se govori u trećem licu i čija je blizina sinonim za uspeh.

Oni svoju operaciju sele prvo u Rim, a onda i na Sardiniju, u iznajmljenu vilu u blizini njegove gde žurkama sa obiljem droge i devojaka zgodnih tela i lakog morala pokušavaju da privuku njegovu pažnju, dok im to konačno ne uspe. A on je niko drugi do Silvio (igra ga Sorrentinov “kućni glumac” Toni Servillo iz La grande bellezze i Il diva), trenutno u opoziciji, ali spreman na političke i ine igre kako bi se vratio na vrh. Od ličnih zadovoljstava, čini se da je već dobio sve i da ga impresioniraju jedino količine mladih i praznoglavih cura koje bi mu se divile, što nervira njegovu ženu Veronicu (Elena Sofia Ricci) koja je i sama jedna od tih i takvih bivših fufica i sa kojom mu je brak u nepopravljivoj krizi…

Valja primetiti da se “gazda” ne pojavljuje u filmu blizu sat vremena, ali jednom kada se pojavi, scenario i kamera neće ni u jednom trenutku odlutati daleko od njega, bilo da se radi o njegovim političkim muljačinama, perverznom smislu za zabavu ili melodrami raspada braka sa ženom. Pritom Silvio u namerno “uvoštenoj” interpretaciji Servilla verovatno nije u stanju sakriti svoj “prljav veš” ni od svoje unučadi, a kamo li od političkih i poslovnih rivala. I u tome dobivamo čak nekakvu začudno-humaniziranu verziju istog (posebno u kasnijoj pasaži sa zemljotresom koji je pogodio L’Aquilu, neku staru ludu u koju se nekadašnji beskrupulozni trgovac nekretninama, slavom i maglom pretvorio, premda je Berlusconi gotovo sam pokrenuo talas populizma ne samo u Italiji nego i globalno verovatno nikad ne podcenjujući ljudsku glupost.

Čak i kada zanemarimo moralni aspekt takvog portreta (koji bi bio sasvim u redu da je nastao u vreme “bunga-bunga” zabava i Berlusconijevih ispada u spoljnopolitičkim situacijama) koji naprosto ne korespondira sa današnjim vremenom i današnjim saznanjem o fenomenu populizma i prostakluka koji je upravo Berlusconi pokrenuo, otvaraju se problemi čisto filmske prirode. Naime, dinamika i tempo opadaju u drugoj polovini, a potencijalno interesantni Sergio u principu nestaje iz priče sa celom svojom klikom, da bi se vratio na blic i izneo poentu kako on i njegovi ipak nisu dorasli Silviju i njegovima. Možda je to namerno tako urađeno, da posle kratkog i užitkom obojenog “dizanja” dolazi do bolnog i otupljujućeg “spuštanja” jer takva je prosto mehanika drogiranja, ali i polu-kriminalnih karijera, pa i moći koja povezuje i jedno i drugo.

U svakom slučaju, paralela koja se povlači sa Scorseseovim The Wolf of Wall Street bila bi jasnija i direktnija da je film ostao fokusiran na Sergiov ugao koji bi bio i inovativan u smislu pričanja u principu poznate priče o Berlusconiju, ali to ne znači da je film ovako slab i da nema svojih momenata. Sorrentinova režija je raskošna i film se prosto “topi u ustima” tokom masovnih “party” scena obojenih hedonizmom, a ne manjka ni duhovitih intervencija, čak ni u sporijem drugom delu. Film je i tada gledljiv i pratljiv, ponajviše zahvaljujući Servillovoj interpretaciji, ali ostaje nam da se pitamo kakav bi film bio u integralnoj verziji i šta je iz nje i kako odstranjeno za ovu festivalsku. Dilema koja se nameće je: je li se toliko toga izgubilo u prevodu da menja suštinu filma ili je i od ovoga što pred sobom imamo ostalo previše. Loro svakako nije najbolji Sorrentinov film, ali ostaje nam da vidimo razmere toga.

Youth / La giovinezza

kritika objavljena na monitor.hr

2015.

scenario i režija: Paolo Sorrentino

uloge: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz, Paul Dano, Jane Fonda, Alex Macqueen, Luna Zimić Mijović, Ed Stoppard, Paloma Faith, Madalina Diana Ghenea

Pre nego što počnete sa čitanjem kritike, otkriću vam nešto: ne postoji objektivna kritika zato što ne postoje objektivni i transparentni kriteriji šta nešto čini dobrim filmom. Opet, kritika ipak nije mlaćenje prazne slame, ljudi koji to pišu su ljudi sa određenim znanjem, iskustvom i integritetom, možda čak i ljudi od autoriteta i treba im verovati da to što rade, rade pošteno i bez računa i zadnjih namera.

 Čemu ovaj uvod? Zato što je novi Sorrentinov film Youth izuzetno pipav za analizu, kritiku, ocenu i procenu, jer kako god da ga se uhvatimo – nije dobro i pošteno. Evo osnovne dileme: može li se on gledati odvojeno ili se mora gledati u određenom kontekstu, odnosno u kontekstu Sorrentinovog prethodnog filma La grande bellezza? Koji je od ta dva pristupa ispravan? Zašto biramo jedan ili drugi. Reći ću odmah da sam Sorrentinov fan i da La grande bellezzu smatram remek-delom, iako mi je potcenjeni This Must Be The Place čak i draži na osobnom (ex-darkerskom) nivou, i da sam žestoko “navijao” da mi se Youth ne samo svidi, nego da bude film koji će me odneti i koji će svakako biti samostalno izdržati test postojanosti. Nisam to dobio (pre svega u smislu samostalnosti i postojanosti filma) i zbog toga sam pomalo razočaran, iako Youth nikako nije loš film.

Eh, samo je neujednačen, rasplinutih ideja, pseudo-pametan, dosta često nespretno napisan (zbog jezičke barijere). Više od svega, deluje kao nastavak La grande bellezze, drugi deo nekakve trilogije ili tetralogije u kojoj će Sorrentino obraditi još neke od filozofskih i “filozofskih” tema (ima razlike!) Tako smo imali lepotu, sada mladost, možemo anticipirati još ljubav ili zdravlje, ali možda se i neka druga tema uvuče. Zanimljivo je primetiti da u oba za sada snimljena filma junaci jure za naslovnim pojmom koji je nedefinisan i eteričan, pa im izmiče.

 Kao što je pisac Jep tragao za velikom lepotom kao smislom, tako sada imamo dva starija gospodina koji tuđu mladost mogu samo gledati, a svoje se sećati. Obojica su kreativci u svojevrsnoj blokadi. Kompozitor i dirigent Fred Ballinger (Caine) je svoju prihvatio i od nje ne odstupa jer su u pitanju lični razlozi, pa se zato upinje da odbije poziv britanske Krune da još jednom diriguje svoju najpoznatiju kompoziciju za prinčev rođendan i za to dobije titulu. Sa druge strane, reditelj Mick Boyle (Keitel) se trudi da svoju po svaku cenu razbije i posle serije loših, tipično staračkih filmova snimi onaj jedan poslednji, testamentarni. Njih dvojica imaju svaki svoj deo zapleta, a povezuje ih i treći. Oni su prijatelji još od mladosti i brak njihove dece, Fredove kćerke Lene (Weisz) i Mickovog sina Juliana (Stoppard) se raspada jer se potonji zaljubio u “najbeznačajniju osobu na svetu” pop-pevačicu Palomu Faith (igra samu sebe, pomalo drveno). Osim ta tri zapleta (uslovno rečeno, pošto većina toga ostaje na nivou razgovora i rasprave), imamo još sijaset likova i manjih zapleta u specifičnom miljeu elitnog spa-resorta u švicarskim Alpima...

Tako imamo Miss Universe (Ghenea) koja je dobila boravak u hotelu u sklopu svoje nagrade. Imamo predebelog, astmatičnog bivšeg fudbalera sa tetovažom Marxa na leđima (asocijacija jasna). Imamo i mladog glumca Jimmyja (Dano) koji pati zbog toga što ga svi pamte po ulozi u robotskom kostimu, a on želi karijeru u art-kinematografiji i zbog toga se priprema za veoma zahtevnu ulogu u nekom nemačkom filmu (“payoff” tu je gotovo genijalan). Imamo i bračni par koji sedi za stolom i ne razgovara, profesionalnog alpinistu, radoznalog klinca, armiju Mickovih scenarista, simpatičnu maserku i još nešto gostiju, posluge, zabavljača i svega onoga što možemo očekivati na takvom mestu.

Sorrentino ostaje veran miljeu oko kojeg se vrti njegova kinematografija. Ne samo da opet imamo nekakvu društvenu elitu, nego su ti likovi zatvoreni u specifičnim “zlatnim kavezima”, što je posledica i njihovog društvenog statusa, ali i njihovog izabranog načina života koji ih praktično gura u paralelni svet. U tom smislu, nema neke drastične razlike između korumpiranog premijera, rock zvezde, pisca-posvuduše i ove dvojice starih kenjaca čiji se skoro svaki razgovor dotiče telesnih izlučevina. Uz milje ide i lokacija i ona je savršeno pogođena i oslikana: to je mesto na kojem bi njih dvojica letovala, taj spoj stare aristokratije, dekadencije i moderno-utilitarnog zdravstvenog štiha, sa sve “ukusnim”, a dozlaboga dosadnim zabavama na terasi. Ne, hotel ovde nije junak kao u The Grand Budapest Hotel Wesa Andersona, niti kao rimske ulice i spomenici u La grande bellezzi, ali je jedan okvir bez koga se ne može.

 Još nešto tipično za Sorrentina su i filmske reference. Iako je film posvećen ove godine preminulom Francescu Rosiju, Youth se, kao i La grande bellezza, jako vezuje na Fellinija. Prethodnik se u nekoliko ključnih tačaka nadovezivao na La dolce vita, ovde je to pak 8 ½, bilo kroz diskretne detalje, poput kostima i rekvizita, bilo kroz još jasnije aluzije (komentari na filmsku umetnost), bilo kroz nekoliko citiranih poetičnih scena. Znamo da Sorrentino izuzetno ceni i voli delo slavnog zemljaka i možda svog idola i citati nas nimalo ne iznenađuju.

Problem je što Sorrentino, stilom i idejom, citira samog sebe, odnosno svoj prethodni film. Jedini očigledni odmak je ritam i tok filma, dok je La grande bellezza bila raštrkana (što je apsolutno odgovaralo temi), Youth je fokusiraniji i manje meandrirajući, pa stoga i pratljiviji. Možda se u tome računalo i širu publiku, a možda je autor samo želeo da ispriča priču makar donekle koherentno i to mu uspeva. Youth je vrlo gladak i zabavan film sa vrlo raspoloženim i sjajno usmeravanim ionako odličnim glumcima, okupan u predivnim vizualima i popraćen odlično izabranom muzikom.

Problemi su na drugom mestu. Tema stvaralačke blokade ni u kom slučaju nije nova i Sorrentinu ona služi kao idealno ishodište da se šali na razne teme (što mu često uspeva) i da filozofira o svemu i svačemu. I to je legitimno kada autoru to ide od ruke i kada pazi da u svom filozofiranju zadrži određenu eleganciju. Sorrentinu je to uspevalo ranije, ali ne i sad, na ovom mestu. Nije to samo problem jezičke barijere koliko toga da autor jednostavno prečesto pokušava da kaže “nešto važno i veliko”, pa na dosta mesta to ispada usiljeno i seratorski (dakle, nimalo elegantno), a na par čak i ubedljivo banalno i stoga iritantno. Stičem utisak da je Sorrentino žarko želeo da ponovi iskustvo i uspeh svog prethodnog filma i ponudi ga nešto široj publici, ali se oko toga previše trudi, što ubija svaku poentu. Ipak valja snimiti nešto svežije.

 Da se ne lažemo, Youth je sam za sebe film koji zaslužuje preporuku zbog ambijenta, vizuala, muzike, glume i humora, pa čak i kao meditacija o umetnosti i životu. Sitne banalnosti su iritantne, ali podnošljive. Međutim, ovo je film autora koji je već snimio dosta bolji film. Još gore, Youth na taj bolji film liči i stalno ga priziva u sećanje, ali ga ne dostiže. Da ga je bilo ko drugi napisao i režirao, pohvalio bih trud. Ovako sam od Sorrentina ipak očekivao nešto bolje i originalnije. I ostao razočaran.