17

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

17, dugometražni debi Kosare Mitić, premijeru je imao na Berlinalu, u takmičarskoj sekciji Perspectives. U filmu pratimo sedamnaestogodišnju protagonistkinju Saru (Eva Kostić) koja ide sa svojim razredom na ekskurziju u Grčku, sa zaustavljanjem u Bitolju. Dok se momci napijaju još u autobusu, penju na glavu profesorki i glasno odbijaju posetu muzeju, a devojke šminkaju, ogovaraju i nešto kasnije napijaju, Sara se uglavnom drži za sebe i čuva jednu tajnu.

Tajnu nije teško pogoditi, posebno ako poslušamo ogovaranja – ona je u visokoj trudnoći nakon što su je napila i silovala dvojica momaka iz razreda. Kada, podgrejana alkholom, u sličnoj situaciji završi njena naivnija i manje iskusna drugarica Lina (Martina Danilovska), Sara interveniše i ulazi u otvoreni sukob s ostatkom razreda. Međutim, ona će uskoro imati mnogo veći problem koji mora da reši.

Film 17 najbolje funkcioniše kao studija kako se mlada devojka nosi s različitim pritiscima, od očekivanja raznih „faktora“ u njenom životu (roditelji, profesori, društvo), preko sramote koja joj se nameće iako nije kriva ni za šta, do onih sasvim opipljivih i moguće opasnih po život. Kamera Nauma Doksevskog koja svojim levitiranjem oko protagonistkinje oponaša stil braće Darden jasan je signal u tom pravcu, a tajming Kosare Mitić u upravljanju filmskim vremenom je izvrstan. Autorica takođe pokazuje ambicije da kritikuje makedonsko, i uopšte globalno savremeno društvo u kojem su nasilje i pretnje istim uobičajena stvar, a da sve to spoji kroz ugao ženskog iskustva.

Nažalost, film u tome postaje rasplinut, pretrpan i ekscesan, na momente čak i nepotrebno gadan, a sve vreme prilično nategnut po pitanju logike pojedinih postupaka likova. Pod-ton „divljeg Balkana“ kojim vladaju patrijarhat i obrasci mišljenja iz XIX veka na koje se nove tehnologije samo „kaleme“, a koji se takođe sve vreme provlači, ne pomaže da se zakrpe pukotine u logici i time učvrsti realističnost „sveta“ koji Kosara Mitić stvara.