2013.
režija:
Felix Herngren
scenario:
Felix Herngren, Hans Ingemansson (po romanu Jonasa Jonassona)
uloge:
Robert Gustafsson, Iwar Wiklander, David Wiberg, Mia Skaringer, Jens
Hulten, Alan Ford
Naslov
filma ne laže niti malo. Ovo je film o stogodišnjaku koji je izašao
kroz prozor i nestao. To nas može navesti na trag ozbiljne drame o
opasnostima staračke demencije, a može biti okidač za
gorko-slatku, ponekad satiričnu, ali uglavnom ljudsku priču o
osebujnom starijem gospodinu na tragu Nebraske, Harry and Tonto ili
Straight Story. Može biti i komedija o zgodama i nezgodama starca i
ljudi koje usput sreće. A može skrenuti prema nečemu mračnijem,
crnohumornom, akcionom i kriminalističkom.
Ovaj
film (naslov neću ponavljati iz očitih razloga) ima po malo od
svega navedenog. Imamo starca Allana (Gustafsson) koji je malko
izgubljen, ipak je stogodišnjak, ali ne može se reći da je baš
dementan. On je jednog dana, na svoj jubilarni stoti rođendan, rešio
da pobegne iz staračkog doma i nije mu naročito bitno kuda. Sitniš
u džepu mu je dovoljan samo za kartu do obližnjeg opustelog sela, a
spletom okolnosti će se u njegovom posedu naći i kofer sa ogromnom
količinom novca, verovatno opljačkanog. To će ga uvaliti u
nevolje, tražiće ga banda pljačkaša predvođena Gaddanom (Jens
Hulten) koja kofer treba isporučiti britanskom gangsteru Pimu
(Ford), a tražiće ga i šašavi, nesposobni i nemotivisani
policijski inspektor. Allan će na svom putu okupiti družinu ljudi
koji nisu ništa manje čudni nego on. Prvi se priključuje pijani
pustinjak Julius (Wiklander) koji ne može odoleti besplatnom novca.
Zatim i večiti student svih mogućih fakulteta Benny (Wiberg), čovek
sa mnogo talenata, ali nijednim potpuno razvijenim, a na kraju i
“no-bullshit” idealistična devojka Gunilla (Skaringer) koja
dobro zna šta hoće, ali je prati loša sreća sa muškarcima. U
priči se pojavljuje i jedan slon, i to nije najčudniji detalj u
filmu.
Paralelno
sa tom avanturom odvija se i jedna druga. To je priča o Allanovom
dugom i nadasve čudnom životu punom slučajnih susreta i avantura.
Allan je oduvek bio haotičan i samoživ, možda i zbog toga što je
rano ostao bez roditelja. Njegov otac je bio neuspešni revolucionar
pre svog vremena i zbog toga je streljan. Majka mu je umrla nedugo za
tim. Još od detinjstva Allan je razvio nezdravu opsesiju sa
eksplozijama i to će mu obeležiti život. Prvo će ga odvesti u
ludnicu gde će se susresti sa rasnim biologom, zatim na posao u
fabrici municije, pa u Španski građanski rat, pa u Ameriku, pa u
Rusiju, pa u gulag, pa u svet špijunaže... Allana politika nikad
nije zanimala, ali je svejedno uspeo da upozna genrala Franca,
Roberta Oppenheimera, Harrija Trumana, Staljina, Einsteinovog brata
blizanca, Reagana, Gorbačova i koga sve ne. Allana su u životu
zanimale samo dve stvari: eksplozije i dobra kapljica.
Prva
i očita asocijacija je Forrest Gump i u pravu ste. Ni izvorni
roman, a ni film ne kriju svoj uzor. Mala razlika je u zamahu i u
nameri. Forrest Gump je mnogo ambiciozniji film, a komični
momenti su izmešani sa vrlo ozbiljnim podtekstom i neuralgičnim
tačkama američkog društva druge polovine XX veka. U ovom švedskom
filmu toga nema, uglavnom je sve u komičnom tonu, ponekad kroz
furioznu akciju i avanturu, ponekad kroz laganu satiru. Kontekst je
prisutan, ali i on je ironičan, zezalački i neozbiljan, a sve
slavne ličnosti koje se u filmu pojavljuju su karikirane. Ovo je
film koji savršeno korespondira sa jugoslovenskim poimanjem humora,
od montypythonovskog apsurda do Alana Forda (ime glumca je
slučajno, ali je iz naše perspektive jedna čudna podudarnost), a
prikaz istorije u filmu nije ništa ozbiljniji od priča Broja 1.
Robert
Gustafsson je apsolutno savršen kao osebujni starčić koji se
spletom čudnih okolnosti uvek nalazio u prvom redu istorijskih
događaja i kao poprilično aktivni stogodišnjak kojem nije mesto u
staračkom domu. Posebno je interesantna činjenica da glumac ima
50-ak godina i da je u potpunosti “skinuo” držanje, mimiku i
gestikulaciju starca, ali i da mu je maska savršena. To ovaj film
dovodi u vezu sa još jednim američkim kolažnim filmom, Pennovim
Little Big Man (1970) i njegovim ironičnim komentarom na
western mitologiju. Po stepenu transformacije, Gustafsson ne zaostaje
za Dustinom Hoffmannom.
Ostali
glumci ga pristojno prate i kreiraju skup veoma koloritnih, iako ne
naročito uverljivih likova. Niko tu ne istupa, zna se ipak ko je
zvezda filma. Reditelj Felix Herngren i sam ima glumačkog iskustva,
pa mu rad sa glumcima ne predstavlja problem. Ono što je ugodno
iznenađenje u celoj ovoj priči je to da se Herngrenu nigde ne
ocrtava televizijsko “poreklo”, film je detaljno produciran,
dinamičan i napet. Televizijski štih je dosta često boljka
skandinavske kinematografije, ali Herngren i producenti ovde stvaraju
apsolutni bioskopski ugođaj.
Zbog
toga mu je i bioskopska turneja bila više nego uspešna. Premijera
je bila zakazana za prošli Božić, a film je već u Skandinaviji
isplatio svoj budžet. Usledili su festivali i bioskopska
distribucija svugde po svetu i hitro uspinjanje na prvo mesto liste
najuspešnijih švedskih hitova, na kojem se do sada nalazio prvi
film iz Millenium trilogije. Za očekivati je da, veseo kakav
jeste, film završi u brojkama od nekoliko stotina miliona dolara
zarade, što je uspelo samo retkim filmovima van engleskog govornog
područja, kao npr. Intouchables (2011). Ništa manje i nije
bilo očekivano ako se uzme u obzir da je i izvorni roman bio
bestseller.
Ovo
je jedan zabavan i univerzalno simpatičan film koji mogu preporučiti
apsolutno svima. Dopadljiv je, provokativan taman koliko treba, ali
istovremeno lagan i neopterećujući. Ako želite komediju koja će
vam popraviti raspoloženje, ova avanturica je pravi izbor za vas.
No comments:
Post a Comment