Imperium

2016.

režija: Daniel Ragussis

scenario: Daniel Ragussis, Michael German (prema Germanovim memoarima)

uloge: Daniel Radcliffe, Toni Collette, Tracy Letts, Sam Trammell, Nestor Carbonel, Chris Sullivan, Seth Numrich, Pawel Szajda, Devin Druid

Ima li goreg prokletstva za nekoga ko namerava da se bavi glumom od toga da bude poznat po jednoj jedinoj ulozi u nečemu grozno popularnom? Dok je u godinama za isti “typecast”, još i može nekako unovčiti ponavljanje jednog te istog s minimalnim varijacijama, ali posle nepobitno tone u zaborav. Potrebno je puno upornosti, da ne kažem tvrdoglavosti, da se glumac iz te spirale izvuče. Potrbno je i hrabrosti da se radikalno raskine sa “typecastom”.

Kad “typecast” dođe u zrelijim godinama, glumac ili glumica ima makar najblažu ideju čemu se može vratiti, svojoj karijeri pre blockbustera, mada i za to treba vremena da proradi (slučaj Kristen Stewart), ali šta ćemo kada glumac uđe u ulogu kao klinac bez glumačke prošlosti, a iz nje izađe kao formirani mladi čovek. Na primer, Daniel Radcliffe. On se iz petnih žila upinje da se reši svoje Harry Potter aure, igra čudne, pamtljive likove u čudnim filmovima, recimo vraga u Horns, leš koji govori i prdi u Swiss Army Man i evo sada FBI agenta infiltriranog u neo-nacističko podzemlje Washingtona. I to radi dobro.

Šteta je, međutim, što Imperium u konačnici nije bolji film. I to je šteta pre svega glumaca koji se trude da ostvare koloritne uloge i to im uspeva. Ne samo Radcliffe koji savršeno skida američki akcenat i kanalizira anksioznost štrebera u okruženju grubijana od kojih tek retki shvataju za šta im je i koliko potreban. Toni Collette kao policajka željna avanture i dokazivanja, pa makar iz pozadine je briljantna, ako izuzmemo onaj bedasti tik sa žvakom. Tracy Letts kao voditelj rasističkog radio-programa nas drži u nedoumici je li ubeđeni prorok ili šarlatan i kokošar željan nešto novca i zabave. A Sam Trammell se savršeno uklapa u sliku predgradskog čoveka kojeg je pogrešna literatura okrenula ka opasnim i ne baš sjajno strukturiranim idealima.

Šteta je i što film počinje u tako dobrom ritmu, toliko da nam prvih pola sata, uvod, deluje kao možda 10 minuta. Na stranu memoari stvarnog agenta FBI koji se stvarno infiltrirao među rasističke zgubidane i wannabe teroriste, kada film prolazi kroz sve kapije klišea na putu i istovremeno deluje i tipski i gotovo slučajno. Čemu obaevzne scene sa oi! pojilom i skinjarama u homoerotičnom plesu kada znamo tačno kakvi su zgubidani? Čemu sve te tlapnje o različitim nivoima i frakcijama među nacistima u Americi kada nam je iz toliko filmova poznato da u tom loncu imamo i Klan i skinjare i robijaše Aryan Nation i naizgled tihe i pristojne samotnjake ili porodične ljude koji zapravo mogu posegnuti za očajničkim merama jer jedini zapravo imaju nekakav intelekt? U tom smislu nije teško pogoditi glavnog i najopasnijeg od društva koje Radcliffeov Nate sreće tokom svoje “undercover” karijere, dovoljno je imati samo osnovno filmsko znanje i iskustvo od pogledana tri filma na tu temu.

Daleko od toga da je i pored tako klimavog scenarija Imperium loš i negledljiv film. Daniel Ragussis se trudi da režijom popravi dojam koji ostavlja dosta tipski i rupičast scenario koji se oslanja na toliko viđene predstave iz hollywoodskih filmova. Pola posla je tu napravio sa izborom glumaca, još skoro toliko sa usmeravanjem istih. Imperium se lako gleda, živog je tempa i ritma, iako u principu možemo predvideti šta će se dogoditi, a čak ne možemo reći da ima nešto turbo-napetih scena. Ali koliko je lak i zgodan za gledanje, toliko je i za zaboravljanje. Verovatno ćemo ga pamtiti kao još jedan od Radcliffeovih post-Harry Potter filmova.

Horns

2013.

režija: Alexandre Aja

scenario: Keith Bunin (po romanu Joea Hilla)

uloge: Daniel Radcliffe, Juno Temple, Max Minghella, Joe Anderson, Kelli Garner, James Remar, Kathleen Quinian, Heather Graham, David Morse

Oko nekih autora se stvara neverovatni “hype”, a meni nikako nije jasno zašto. Recimo, Alexandre Aja. Proslavio ga je Haute tension, za moj ukus providan i banalan film koji od kvaliteta ne poseduje bog zna šta, osim ekstremnosti. Fakat je, međutim, da je Aja tu pokazao da je dovoljno vešt reditelj koji može bez problema komunicirati sa američkom publikom, pa mu je to otvorilo vrata u karijeri. Remake The Hills Have Eyes je jedan od boljih naslova kad je u pitanju oživljavanje starog klasika. Mirrors baš i nije uspeo, a na Piranhu 3D ne treba trošiti previše reči, ipak je to festival campa.

Kakav god da je, Aja svakako nije suptilan reditelj, reklo bi se čak suprotno. No dobro, suptilnost nije nužan kvalitet horor filmova, posebno onih ekstremnijih. Ali to Aju čini potpuno pogrešnim izborom za film poput Horns koji je žanrovski blender u kome je horor samo začin, ako i toliko. Ostalih elemenata je previše, od provokativne komedije, preko ljubavne drame i filma o odrastanju do triler-misterije koja i čini okosnicu radnje. Naravno, sa toliko toga na jednom mestu i verziraniji autori bi imali problema, ali Aja jednostavno ne uspeva da pronađe ton. Konačni utisak je da je Horns film koji tu i tamo, gotovo slučajno, nabasa na svoje trenutke, dok se kao celina ne uklapa i deluje konfuzno.

Zapravo i ti naslovni rogovi su simbol, jedan od mnogih, teškom rukom nabijenih kako u film, tako i, pogađam, u izvorni roman (koji nisam čitao). Ostatak simbola je uglavnom standardni splet koji se gura uz đavolje rogove, dakle anđeoska krila, zmije i jabuke. Tek je jedan od likova sa amputirana dva strateška prsta relativna inovacija, ma kako providna. Naravno, demonska priroda glavnog lika je projekcija, kako njega samog, tako i okoline (koja ga demonizira), ali mu otvara specijalne moći, to jest da ljudi pred njim ne kriju ništa, naročito svoje najniže i najmračnije porive. (Upotreba gay momenata u tu svrhu je neukusna i homofobna, ali ko sam ja da tu ikome sudim i popujem, pa ovo shvatite kao usputnu opasku.)

A naš protagonista sa demonskim rogovima, Ig Perrish (Radcliffe) je u problemu. Njegova dugogodišnja devojka Merrin (Temple) je brutalno ubijena, poslednji put je javno viđena kako se raspravlja s njim, a on se, zgodno, napio kao svinja. U gradiću koji kombinuje ludilo Twin Peaksa i muljažu Farga ionako svi misle da je on kriv, pa legalna istraga ne vodi nikuda po logici “neka visi Pedro”. Opremljen svojim “rogovima istine” i setom natprirodnih moći koje će tek razviti, naš junak mora sam istražiti slučaj i dokazati svoju nevinost.

“Flashback” momenti su ključni za ceo film. Kroz njih upoznajemo i nekakvu predistoriju u odnosu likova i predistoriju veze izmađu Iga i Merrin, ali se oni često vraćaju na tu usudnu noć. Neki od njih će, pak, poslužiti kao poligon za komediju, dok će drugi davati nimalo diskretne “hintove” šta se zapravo dogodilo. Ako ništa drugo, barem su komični ispadi dovoljno slučajni, uvrnuti i zabavni da nam drže pažnju. Iako je tu možda bilo natruha nekakvih satiričnih tendencija, oni su jednostavno previše farsični za takav efekat, ali su svejedno olakšanje u filmu.

Problem je sa tipskim, ukalupljenim pričama, kako glavnom, tako i sporednima. Daniel Radcliffe i Juno Temple uspevaju samo pomoću svoje hemije da inače ljigavu tinejdžersku vezu učine gledljivom. Grad ludaka, ovako skiciran, jedan je od potrošenijih fazona. Najstandardnija je sama misterija oko ubistva čija logika i mehanika ne odlaze ni korak dalje od romana Agathe Christie. Tome valja dodati i činjenicu da film traje mamutskih 2 sata, a da su sve karte otkrivene već na sat i po, tako da se kraj svodi na obračun napucan jeftinim kompjuterskim efektima koji će vrlo brzo i vrlo ružno ostariti.

Zapravo, nikad nije dobra vest kad film provede godinu dana na nekoj polici između jedne jedine festivalske premijere (Toronto) i limitirane bioskopske distribucije. U Americi je čak paralelno pušten na internet, što nikada nije dobar znak. Ipak, čini se da je Ajino ime dovoljno zvučno i da dovoljno privlači fanove, pa su rezultati u svetu malo popravili (finansijsku) sliku. Ne brinem se preterano za Aju, sposoban je i kao producent, pa već ima nekoliko novih projekata. Važno je da se kreće, kvalitet njegovih ostvarenja je ionako uvek bio nekonzistentan.

Razlog zašto sam, posle dužeg odlaganja i premišljanja, ipak pogledao Horns je Daniel Radcliffe koji svakako raste kao glumac. Dobro, sa ovako neujednačenim materijalom teško je pokazati vrhunske sposobnosti, ali svejedno je korak dalje od Harrija Pottera koji je obležio njegove početke. Radcliffe se trudi i isprobava nove stvari i to može biti samo dobro. Previše je glumaca od jedne uloge na ovom svetu i znam koliko je frustrirajuće za mladog čoveka kad ga vežu za fiktivni lik. U tom smislu, apsolutna podrška za Radcliffa i njegov “out of the box” pristup. Možda bi bilo lakše da “ostane” Harry Potter i živi od tantijema, ali verujem da bi to istovremeno bilo apsolutno neizdrživo.