Afire / Roter Himmel

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako smo vrlo dobri Transit (2018) mogli nazvati „tranzitnim“ filmom u kojem se Kristijan Pecold privikavao na odsustvo pokojnog scenariste Haruna Farokija i bivše muze i „kućne glumice“ Nine Hos, a solidni Undine (2020) početkom nove etape u karijeri s glumicom Paulom Ber kao novom muzom, onda o novom filmu Afire za početak možemo reći da se radi o potvrdi da je Pecold na misiji da napravi ciklus tematski povezanih filmova. Teme tog ciklusa biće, pored njegovih standardnih (tajne ljudske duše, mehanizmi ljubavi i povezivanja kroz fascinaciju) su osnovni gradivni elementi našeg sveta po antičkom shvatanju. U Undine smo imali vodu, a sada – vatru.

Afire je premijeru doživeo zimus na Berlinalu (gde je osvojio i drugu po važnosti Veliku nagradu žirija). Mi smo, pak, dobili priliku da ga vidimo kao jedinu nacionalnu premijeru na letnjoj reviji Zagreb Film Festivala, kao najavu šta nas, između ostalog, očekuje na jesen na filmskom festivalu u hrvatskoj prestonici.

Drugari Leon (Tomas Šubert, uglavnom televizijski glumac koji je imao i par manjih, ali zapaženih filmskih uloga) i Feliks (Langston Uibel) idu u vikendicu Feliksove mame na nemačkoj baltičkoj obali početkom leta kako bi dovršili svoje projekte. Leon je pisac koji dovršava svoj drugi roman koji bi prezentirao svom izdavaču Helmutu (Matijas Brant) kojeg očekuje da mu se kasnije pridruži, dok Feliks želi da napravi portfolio fotografija na temu mora za prijemni ispit na likovnoj akademiji.

Put, međutim, ne protiče prema planu. Prvo im na par kilometara od cilja „crkne“ auto, pa tu poslednju etapu, sa sve stvarima, moraju proći pešice kroz šumu, a onda saznaju da je Feliksova majka izdala sobu u kući jednoj devojci. Ona, Nađa (Ber), ima običaj da odsustvuje po ceo dan, ostavivši pritom nered za sobom, dok noću glasno vodi ljubav sa, ispostaviće se, lokalnim spasiocem Devidom (Eno Trebs).

To sve manje smeta Feliksu koji je, kako mu ime govori, veseljak koji se nada da će mu takav stav u životu doneti sreću, pa prokrestinira, zeza se, druži s ljudima i smišlja distrakcije. Leon, pak, ne može da se skoncentriše i oseća autorsku blokadu, pa mu sve živo smeta. On, doduše, oseća fascinaciju Nađom, ali istu pokušava da uguši, kao što to čini i s većinom podražaja oko sebe, od „fjakaste“ atmosfere mora (kojeg, interesantno, Pecold prikazuje samo kao deo pejzaža, nikad more ne dominira kadrom), pa do vesti o šumskom požaru koji se širi u, navodno, daljoj okolini. Ali vatra, što fizička, što metaforička, nikada nije dovoljno daleko da nas ne može zahvatiti... (Na ovom mestu treba reći da je originalni naslov filma Rotter Himmel, što znači „Crveno nebo“.)

Neke stvari u Afire su jako atipične za Pecolda. Prva od njih je možda utišani, ali svejedno neprijatno komični ton. Takav ton je, doduše, tipičan kontekst u koji stavljamo pisca u blokadi koji pritom sam po sebi nije naročito simpatičan lik, ali tako nešto očekujemo od, recimo Vudija Alena, ali ne i od do sada serioznog i u izrazu hladnog Kristijana Pecolda. To implicira i odstupanje u stilu od kliničke preciznosti kojom je autor mogao da se pohvali u ranijim filmovima kada je, po pravilu s distance, samo studirao misterije ljudskih osećaja. Naprotiv, tonovi boja u fotografiji snimatelja Hansa Froma (inače čestog Pecoldovog saradnika) su topli, osvetljeni prirodnim svetlom junskog sunca, a atmosfera filma čini se relaksiranijom i manje bremenitom nego što je to bio slučaj u njegovim ranijim filmovima, makar u prve dve trećine filma.

To, naravno, ne znači da je Pecoldova režija neprecizna i aljkava, naprotiv, a posebno treba obratiti pažnju na gestove neverbalne komunikacije između likova u zajedničkim, grupnim situacijama. Precizna je i montaža autorove stalne montažerke Betine Beler u kojoj nijedan kadar ne traje duže ili kraće nego što bi trebalo, već sve zajedno u laganom tempu neprimetno podiže dinamiku prema onome što možemo nazvati tipičnim Pecoldovim krajem filma na i preko ruba tragedije. Doduše, nemački autor nikada nije imao tako prolongiranu ekspoziciju na čak dve trećine filma, dok ne dođe na „svoj teren“ tragičnih ljudi, tragičnih ljubavnika i njihovih tragičnih pojedinačnih i zajedničkih sudbina začinjenih simbolikom. Ona je, kao i u Undine, antičkog porekla (na jednom mestu se referira i na spaljene ljubavnike iz Pompeje), ali ovde ne ispada toliko banalna jer se na njoj ne insistira toliko naivno.

Pecold se, očekivano, opet sjajno snalazi s glumcima i iz njih izvlači njihov maksimum u funkciji likova i filma. To svakako ne čudi kada je u pitanju uhodana saradnja s Paulom Ber koja je opet zavodljiva, misteriozna, a opet nekako opipljiva, taktilna i životna, te zrači mudrošću „obične devojke“ koja ipak nije ni izbliza toliko obična. Opet, možda najteži zadatak ima Tomas Šubert u ulozi Leona koji mora da dozira antipatičnost svog lika, inače u priličnoj meri samoživog snoba fokusiranog na svoje ciljeve i prepreke na putu do njih, da isti ne bi završio u domenu karikature. Ostatak ansambla se relaksirano upušta u igru koju vode ovo dvoje, pa je grupna dinamika svih njih više nego uverljiva.

Na kraju, Afire možda nema onu eleganciju Barbare (2012), „uzemljenje“ Phoenixa (2014) ili potentan komentar Transita, ali je svejedno nepogrešivo „pecoldovski“, pa makar u poslednjoj trećini. I kao takav je kvalitetan, interesantan i vredan pažnje.