Yannick

 kritika objavljena na XXZ:

2023.

scenario i režija: Quentin Dupieux

uloge: Raphaël Quenard, Pio Marmai, Blanche Gardin, Sébastien Chassagne

Za neke stvari je potrebno imati petlje. Recimo otvoriti takmičarsku konkurenciju jednog od najvećih festivala relativno strogog arthouse profila koji pritom ima status bezmalo kulta među putujućom kritikom s filmom jedva preko granice dugog metra propraćenim rediteljskom izjavom kako je danas 99% filmova dosadno, a ovaj, eto, nije. Opet, ta petlja svakako dolazi iz neke sigurnosti u samog sebe ili u svoju poziciju. Onaj ko tako nešto napravi može biti jednostavno beskompromisan, a može i igrati ulogu koja mu je namenjena. U slučaju Quentina Dupieuxa i njegovog filma Yannick koji je otvorio takmičarsku sekciju u Locarnu, ima ponešto i od beskompromisnosti, a ponešto i od poze, što ne umanjuje vrednost filma, dapače.

Mesto radnje je osrednje do loše lokalno, kvartovsko pozorište u Parizu. Pred polupraznim auditorijumom izvodi se predstava pod nazivom „Rogonja“ po trideset-i-neki put s uigranom postavom od troje u najboljem slučaju prosečnih glumaca, a prema komadu koji je reditelj sam napisao ili, sudeći po dijalozima, brzinski naškrabao. Scena koju gledamo odvija se u kuhinji, a tema predstave je da žena ostavlja svog pomalo arogantnog supruga zbog drugog muškarca koji je od njega stariji, ružniji, fizički slabiji i bolesniji, ali je možda dobar čovek.

U jednom trenutku se naš naslovni junak (Quenard) pridiže, glasno negoduje i prekida predstavu. Njegov argument je da je on došao u pozorište da se zabavi, da je zbog toga uzeo slobodan dan na poslu i putovao sat vremena prevozom i pešice, ali da ga predstava čini još deprimiranijim nego što je do tada bio, a život mu je ionako „poprilično usran“. Troje glumaca, lajavi Paul (Marmai), arogantna Sophie (Gardin) i osetljivi William (Chassagne) ulaze u raspravu s njim braneći svoje pravo na umetnički izraz koji se nekome u publici ne mora svideti, odnosno da nije njihova dužnost da po narudžbi nekoga zabavljaju. Rasprava se vrti u krugovima sve dok Paul ne istera Yannicka.

Ovaj se, međutim, vraća s pištoljem i zahtevom da troje glumaca izvede predstavu po komadu koji će on napisati i tako pokazati da i noćni čuvari znaju da pišu ako baš hoće, i to smešnije i „bolje“ od izvikanih pisaca, dramaturga i reditelja. Dotle su troje glumaca, devojka koja prodaje karte i čuva garderobu i malobrojna publika taoci. Yannick će s većinom njih pokušati da ostvari kontakt i da od njih traži razumevanje, ali od njih pre može računati na strah, indiferentnost ili još malo poniženja nego na iskrenu empatiju. E, sad, ključno pitanje je treba li privoditi narod kulturi ili kulturu narodu?

Jedno je, međutim, jasno. Kao filmski autor, Quentin Dupieux nije samo produktivan (izbacuje najmanje po jedan film godišnje, a često i po dva), nego je i jako siguran u sebe i u svoje bazično apsurdne ili nadrealne komedije često mešane s komičnim elementima drugih žanrova, od fantazije, horora i naučne fantastike do trilera i drame. Iako to po pravilu nisu festivalski favoriti, Dupieuxovi filmovi igraju na prestižnim festivalima i kao takvi dosta često postavljaju ogledalo pred lica blazirane publike, kritike i žirija.

Štos sa Yannickom je, pak, u tome da je u njemu svaki detalj, ma koliko on u suštini banalan i predvidljiv bio, apsolutno na svom mestu. To ne važi samo za krupne stvari poput klasnih razlika između otmičara i glumaca (publika se „rasporedila“ između), a što se ogleda i u dijalektu njihovog govora, već i za bitne detalje pozadine likova (glumci to igraju s apsolutnim uverenjem), kao i za one sasvim pozadinske bez kojih bi, opet, bilo teško zamisliti ovakav film kao bilo šta osim kao lagani „remake“ uratka Cecile B. Demented Johna Watersa. Dupieuxova poenta funkcioniše baš u tim zadatim uslovima i ni u jednim drugim, pa zato i nemamo problem da zamislimo situaciju i da prihvatimo argumentaciju bilo koje od strana.

Najvažnije od svega, čini se da Dupieux zna dokle je uputno ostati sa svojom publikom, pre nego što se ista, već umorna od posla i od života, umori i od filma. Retko koji njegov film prelazi trajanje od 90 minuta, a većina „gađaju“ ideal od 75 minuta. Yannick je u tom slučaju pomalo i ekstrem s trajanjem od svega 67 minuta, što možda njegovu buduću distribuciju čini nesigurnom, a u tom rasponu je Dupieux doista rekao šta je hteo i šta je imao. Dobro, mogli bismo da istolerišemo možda i još koji minut viška, ali ovako je gotovo idealno.