kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Rodžer Ebert je u svojoj kritici kao krunski argument protiv filma Sema Pekinpoa Pat Garret and Billy the Kid naveo kako je „Pekinpo ozbiljno shvatio pisanja o sebi kao o geniju, pa je sebi dozvolio da napravi dosadan film“. Ebert je u ovom slučaju pogrešio, kao i dobar deo onovremene američke filmske kritike koja je Pekinpoa obožavala u potocima krvi, ali nije shvatala njegove lirske filmove. Opet, nije ni Pekinpo bio imun na greške u tom filmu, kao ni Ebert u svojoj kritici istog, ali ni jedan ni drugi zapravo nisu tema ovog teksta.
Dakle, Radu Žude je genije, najveći, možda i jedini pravi u evropskom filmu danas. To je demonstrirao u svakoj svojoj kreativnoj fazi, od hiper-realističkih početaka na tragu rumunskog Novog talasa, preko ponekad ozbiljnih, a ponekad u satiru zapakovanih studija o inherentnim gresima koje su Rumuni počinili u prošlosti i čije je poricanje temelj modernog rumunskog društva i „leksikografskih“ dokumentaraca na iste teme, pa do „doku-teatarskih“ intervencija u istom smeru. Sve to je sintetizovao s pandemijskim pobednikom Berlinala Bad Luck Banging or Looney Porn u kojem je u tri čina vrlo koherentno i konsekventno spojio tri svoje karijerne faze.
Radu Žude sada ima novi film naslova Don‘t Expect Too Much from the End of the World koji je premijerno prikazan u glavnom takmičarskom programu Lokarna i, čini se, vrlo toplo dočekan od strane kolega-kritičara. I dotični je svakako delo genija, ali genija iz Ebertove prispodobe o Pekinpou, dakle genija koji je ozbiljno poverovao u svoju genijalnost i ubedio se da će se sve što on dotakne pretvoriti u čisto zlato.
To se, međutim, dešava tek tu i tamo u filmu koji traje neprijatnih 163 minuta, dok ostatak, iako sam po sebi nije dosadan, deluje brljavo, natrpano, zauzeto režirano i scenaristički nefiltrirano. Žude je, dakle, mnogo hteo i mnogo započeo, još više toga utrpao u ovu papazjaniju od filma, pa je konačni rezultat najlošiji film autorove karijere koji se u jednoj reči može opisati kao – zbrljan.
Don‘t Expect Too Much from the End of the World (naslov je citat poljskog pesnika i aforističara Stanislava Jeržija Leka) je, kako autor sam najavljuje, film u dva asimetrično dimenzionirana dela. Prvi od tih delova je zapravo „esejistički dijalog“ između jednog starog filma čije delove Žude uzima i umeće, te novo-snimljenog materijala u koje se ti delovi umeću.
U novosnimljenom (uglavnom u ekstremno kontrastiranom i ekstremno granuliranom uskom monohromatskom formatu) materijalu tokom jednog dana pratimo našu protagonistkinju Anđelu (Ilinka Manolače), mladu blajhanu plavušu tamnog tena, kroz njenu osamnaestočasovnu radnu rutinu asistenta produkcije (manje ili više potrčka) u rumunskoj producentskoj kući koja radi namenske, reklamne videe za strane naručioce. Ovog puta su to Austrijanci – pri kraju ćemo videti Ninu Hos u ulozi njihove „predstavnice“ Doris Gete, a tema naručenog videa je sigurnost na radu koja se postiže nošenjem zaštitne opreme.
Kako njen posao podrazumeva sve od kastinga potencijalnih „glumaca“, odnosno unesrećenih „subjekata“ voljnih da se pojave u videu za skromni honorar koji njima deluje veliki kao kuća, pa do komunikacije između različitih ogranaka, ona veći deo vremena provodi u autu, vozeći se od lokacije do lokacije po gužvovitom Bukureštu, slušajući „do daske odvrnutu“ eklektičnu muziku, od klasike, preko roka i elektronike do turbo-folka. Usput uspeva da „stisne“ i nešto privatnih obaveza, dok si oduška daje snimajući provokativne video-klipove u kojima pozira kao mizogini „frik“ Bobica, najbolji „ortak“ Endrjua Tejta i pričajući neumesne viceve. U retkim trenucima iskrenosti, ona za sebe kaže da je kao Šarli Ebdo i da provocira sve.
Stari materijal je snimljen u toplim bojama i u širem formatu. U pitanju je film Anđela ide dalje Lucijana Bratua u kojem glumica Dorina Lazar igra taksistkinju Anđelu koja se suočava s inherentnim patrijarhatom ukorenjenim u rumunskom društvu, time nesvesno čineći revoluciju u društvu, ali i u kinematografiji svoje zemlje. Dve imenjakinje će se sresti u sumornoj, više crnoj nego beloj sadašnjosti (Dorina Lazar će nastaviti da igra ostarelu Anđelu), na poslu mlađe, a povodom nesreće na radu sina starije Anđele.
Formalno drugi deo filma, snimljen u par kadrova statičnom kamerom s iste pozicije odvojenih naglim rezovima, predstavlja belešku sa snimanja navedenog videa. Tu ćemo konačno dobiti onog Žudea kojeg poznajemo i, ako ne volimo, onda makar cenimo: njegove britke komentare rumunske stvarnosti i njenog inherentnog apsurda u kojem se apsolutno sve može obesmisliti sofizmima. Nevolja je, međutim, u tome da za tih 40 minuta nagrade treba istrpeti dva sata haosa.
U taj haos Žude trpa doslovno sve šta mu padne napamet, kako iz prošlosti, tako i iz sadašnjosti. Spisak tema je poduži, od „planskog“ (ona monstruozna Čaušeskuova palata zbog koje je srušen ceo kvart) do „investicijskog“ urbanizma koji uvek rezultira nepravdom, do pozicije kolonije koji siromašni istok Evrope ima u odnosu na bogati zapad, ropskih uslova rada na asistentskim poslovima filmske i video-produkcije (navodno iz ličnog iskustva i iz iskustva svojih kolega), anegdota o Uveu Bolu (koji igra samog sebe u „produženoj kameo-ulozi“), sveopšte nervoze i netrpeljivosti, rasizma, zamalo-pa-građanskog rata ranih 90-ih u Transilvaniji / Erdelju, mizoginije, neumrlog patrijarhata, rata u Ukrajini, saobraćajne sigurnosti u Rumuniji i čega sve ne.
Sve se to prelama kroz mlađu Anđelu i njena iskustva i rezultira ružnoćom – fizičkom koliko i karakternom. Poenta svega toga je, pak, sasvim predvidljiva: Anđela radi grozan posao s groznim ljudima u groznom svetu, pa ni za nju nema druge nego da i sama postane i ostane grozna, i kao pojava i kao osoba. Problem sa „dijalogom“ s drugim filmom i drugom Anđelom je što se iz ove perspektive komunistička prošlost čini boljom, lepšom ili makar mirnijom, a pritom ne možemo biti ni posve sigurni da je „pesnik“, odnosno autor baš to hteo da kaže.
Vic je možda u tome da ni Žude, po prvi put u karijeri, verovatno nije siguran, pa zbog toga brlja u scenariju, režiji, montaži i nada se da će iz toga ispasti nešto što ima smisla. U drugom, na prvi nalepljenom delu svakako, kroz prvi deo u retkim bljescima lucidnosti možda, a u celom filmu – nema šanse.
No comments:
Post a Comment