Lost Country / Izgubljena zemlja

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Đavo je u koincidencijama, a njih ima dosta oko filma Izgubljena zemlja Vladimira Perišića koji nakon premijere u programu Sedmica kritike u Kanu otvara takmičarski program Sarajevo Film Festivala.

Prva velika bi bila ta da se nepune tri sedmice pred svetsku premijeru Perišićevog filma u školi Vladislav Ribnikar u Beogradu dogodila pucnjava, što je bio prvi incident te vrste u inače decenijama nasiljem obeleženoj Srbiji. Film je delom sniman upravo u toj školi koja „igra“ gimnaziju u koju protagonista ide. Usput, jedna od tema filma je vršnjački pritisak koji kulminira nasiljem.

Nakon pucnjave, javnost u Beogradu i Srbiji je reagovala izlaskom na ulice i na proteste koji još uvek traju i odvijaju se u sedmičnom ritmu. Radnja filma Izgubljena zemlja je smeštena u period građanskih i studentskih protesta 1996/97. godine (izazvanih izbornom krađom) koji su politički formirali generacije i autora filma i autora ove kritike, a i Perišić i moja malenkost smo u protestima učestvovali. Međutim, tu postoji i jedna razlika.

To nas dovodi do treće koincidencije, zapravo neminovnosti. Perišićeva majka Nada Popović-Perišić bila je politički eksponirana ličnost, i to na suprotnoj strani i na prilično visokoj poziciji ministarke kulture, dok autor kritike ne potiče iz porodice sa političkim vezama. Zbog toga je (kao i zbog nekih drugih faktora) doživljaj protesta bio drugačiji kod nas dvojice, nekome je to bio ventil za ispuštanje nezadovoljstva u pokušaju političke aktivnosti prema promeni, a nekoga je to nateralo i na preispitivanje samog sebe. Budući da Izgubljena zemlja u sebi sadrži dosta autobiografskih elemenata, zaključak je da je samo Perišić mogao da snimi taj i takav film.

Protagonista filma je srednjoškolac Stefan (naturščik Jovan Ginić), po većini stvari sasvim običan momak koji ide u školu, voli knjievnost, trenira vaterpolo i vreme rado provodi sa svojim bakom i dekom u vikendici na selu gde ga i upoznajemo. Stefan je takođe vrlo povezan sa svojom majkom Marklenom (Jasna Đuričić) koja ga odgaja sama, ali Marklena (ime potiče kao kovanica prezimena Marks i Lenjin, što je ideja dede koji je bio u partizanima i ostao gorljivi komunista) ima vrlo istaknutu poziciju kao portparol vladajuće partije. Oboje ih upoznajemo na dan izbora.

Kada dođu prve, za Marklenu izrazito loše vesti o rezultatima, ona počinje da sve više odsustvuje iz kuće i da se sve češće pojavljuje na televiziji odakle vodi prljavu propagandu, a Stefan počinje da sve više osluškuje puls svog okruženja: komšija, školskih drugova, svog omiljenog profesora (Boris Isaković), drugova iz kluba, devojke koja mu se sviđa (i kojoj se on sviđa), pa i običnih ljudi na ulici. Donedavno apolitični momak se preko noći nađe u procepu između svog okruženja i svoje majke, a interni konflikt sve više preti da postane eksterni i da povede prema nasilju.

Adut filma su svakako glumci, kako Ginić koji potpuno, bez zadrške ulazi u lik, tako i Jasna Đuričić koja ima velikog iskustva s ulogama koje zahtevaju balans između kontradiktornih emocija. U tome se akcenat stavlja na njihov međusobni odnos i na unutrašnji konflikt koji je prisutan kod oboje. Dok je Stefan rastrzan između ljubavi koju oseća prema majci i spoznaje da ona možda igra prljavu ulogu u društvu, ona je rastrzana između ljubavi prema njemu i potrebe da održi fasadu. U dobrim izdanjima su i glumci u sporednim ulogama, kako oni profesionalni poput Isakovića i Pavla Čemerikića, tako i oni bez iskustva.

Drugi adut filma je njegov vizuelni identitet filma koji se oslikava i u analognoj fotografiji na super-16 filmu i u upotrebi originalne scenografije i kostima. Neki drugi detalji perioda, poput kursa valute, su možda promašeni, ali Perišićev cilj nije bio rekonstrukcija ondašnje stvarnosti, koliko sopstvenog emocionalnog pejzaža.

Tu ipak dolazimo i do određenih problema. Radnja zapravo sporo teče, ali se likovi i odnosi među njima ubrzano razvijaju, što ponekad rezultira i oslanjanjem na konvencije i neuverljivim konstruktima. Nije problem samo iznuđen, šokantan kraj koji ničim izazvano udara kao grom iz vedra neba, već i činjenica da se glavni junak ponaša atipično emocionalno nezrelo za momka na rubu punoletstva, i to ne u smislu konflikta koji ga razara, već u njegovoj manifestaciji. U svemu tome čini se ne samo da mi na kraju filma nismo ništa pametniji po pitanju Stefanove (i Perišićeve) pozicije, već da to nije ni autor.