La Chimera

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Znamo da bez budala nema televizije. Tačnije, da je TV program najlakše napraviti ako okupiš budale u studiju i pustiš ih u (uglavnom) nesputanu interakciju. Primera je mnogo, od notornog Džerija Springera u Americi, do Željka Malnara i njegove „Noćne more“ tu kod nas u regionu. Ali, kako film trpi to da bude nastanjen uglavnom budalama?

Italijani kao da su se ispraksali za tako nešto, pa se možemo prisetiti Felinijevih grotesknih frikova, Pazolinijevih kretena, kao i sličnih koncepata kod drugih onovremenih i savremenih italijanskih autora, od Lukina Viskontija do Matea Garonea.

No, kako se sa takvim likovima i temama može nositi Aliće Rorvaher, autorka vrlo specifičnog senzibiliteta, onog koji je samo površinski sličan filmskim osećajima njenih muških i mahom starijih kolega, ali je zapravo potpuno različit na emotivnom planu?

Istini za volju, Rorvaher je opetovano i u autorskim dokumentarcima, kao i u dugometražnim igranim filmovima, pokazivala interes za marginu, te za neprihvaćene individue na koje možemo gledati kao na frikove neke vrste. No, oni su kod nje uvek bili pravedna opozicija nekoj strukturi ili nepravedno ustrojenom sistemu, bilo da je tu reč o malograđanštini i katolicizmu („Corpo celeste“, 2011) ili kapitalizmu („Meraviglie“, 2014; „Lazzaro felice“, 2018).

Ali, šta ćemo kada je film skoro u potpunosti nastanjen budalama i budaletinima, nekim zlobnim, nekim samo nesnađenim, a nekim usmerenim samo na jedan-jedini cilj? Kako od toga ne napraviti samo budalaštinu i „frik šou“? U tom smislu, prva polovina njenog novog uratka „La Chimera“, premijerno prikazanog u Kanu i uhvaćenog na Motovun film festivalu, može predstavljati izazov i za mnogo dobronamernije gledaoce od notorno-ciničnog potpisnika ovih redova.

Dakle, negde u Italiji, nekad u drugoj polovini 20. veka. Englez Artur (Džoš O‘Konor iz serije „The Crown“) upravo je pušten iz zatvora i vozom putuje kući. Pokušava da zapodene razgovor sa mladim lokalnim putnicama, sve dok ga ne prekine napadno „duhoviti“ prodavac čarapa, na čiju provokaciju reaguje udarcem koji preplaši njegove dotadašnje saputnice.

Artura na stanici čeka nekadašnji drug Piro (Vinćenco Nemolato), čini se ništa manja budala od prodavca čarapa, koji ga, uprkos izrečenoj želji da ga odveze direktno kući, vodi u centar brdskog gradića gde se okuplja staro društvo zbog kojeg je naš glavni junak zapravo i zaglavio na robiji.

To društvo, naime, čine „neovlašćeni arheolozi“, zapravo pljačkaši grobova specijalizovani za etrurske statue, novčiće, kosti i grnčariju. Njihov kupac je tajnoviti trgovac umetninama Spartako koji ih plaća relativnom sićom po sistemu „uzmi ili ostavi“.

Dok su Piro i ostatak bande uglavnom besposličari, pijanice i tipični budalaši, Artur zapravo ima arheološke, skoro pa naučne i umetničke motive, ali ipak nema ni takvu pozadinu, ni takve metode. Lokalitete, naime, nalazi rašljama, a na mestu onih obimnijih pada u nesvest i sanja o izgubljenoj ljubavi Benjamini.

Ta Benjamina je razlog zbog kojeg Artur posećuje njenu majku Floru (legendarna Izabela Roselini), opersku pevačicu i propalu aristokratkinju koja živi u derutnoj vili u gradu. Ona mašta da će se Benjamina vratiti; Artur zna da neće i da ne može, ali nema srca da joj to kaže, pa njih dvoje daju podršku jedno drugome.

Flora, međutim, ima novu učenicu, netalentovanu, ali radišnu Italiju (Kerol Duarte) koja i sama krije tajnu, a između nje i Artura javlja se varnica. Ali, sledi jedno posebno veliko otkriće koje postaje pretnja po sve i svakoga, pa i za njihova prijateljstva, simpatije i ljubavi...

Aliće Rorvaher ni u kojem slučaju ne žuri sa procesom uvođenja likova, tako da u prvoj polovini filma, koji traje predugih 130 minuta, stičemo utisak da tu i nema radnje. Umesto nje, dobijamo stanje, odnosno jedan distorziran grupni portret frikova koji se često čak i pretvaraju da su i veći čudaci nego što to zapravo jesu.

Autorka dragoceno filmsko vreme i još dragoceniju traku (film je snimljen analogno, na 16 i 35 mm) troši na igru sa prevrtanjem slike, i na poigravanja sa crvenom vrpcom u kadru, što možda dobije neki smisao na kraju, ali svejedno nema opravdanja za skoro minut takvog materijala. Pritom, „ulaže“ i u montažnu sekvencu koja može da posluži kao video-spot za novokomponovanu italijansku baladu o arheologu i pljačkašu grobova Arturu kojeg će, pretpostavljamo, sustići zla sudba, i to u punom trajanju.

Na stranu i autorkine predodžbe o arheologiji, koje će biti više na liniji onih naivnijih u publici, nego na liniji istine. Artur je zapravo predstavljen kao neki Indijana Džons za siromašne, a njegovi pomoćnici i drugovi su, rekosmo, budale ili budaletine koje ne vide dalje od nosa i sledeće runde pića, pa i Italijina „moralnost“ u svemu tome deluje i te kako naivno, a Spartako se, jednom kada se pojavi i otkrije ko je u pitanju, takođe ispostavlja kao puki stereotip korumpiranog dilera umetninama.

O Etrurcima, njihovoj zaostavštini, dosadnoj prirodi svakodnevnog arheološkog posla (u kojem je četkanje ostataka i slaganje razbijene grnčarije još i zanimljiviji deo od, recimo, beskonačnog sortiranja), kao ni o tome kako se i zbog čega Artur u takvom društvu uopšte obreo, nećemo saznati ništa.

Film se, doduše, malo popravlja u drugoj polovini kada se radnja konačno pokrene, a vizuelno je interesantan sve vreme, za šta treba ponajpre zahvaliti predivno toploj fotografiji Elen Luvar, te upadljivoj scenografiji, kostimima i pažljivo izabranim lokacijama. Ne bi trebalo zaboraviti ni paradne režiserske trikove, uz čiju pomoć Rorvaher može da stvori iluziju nekog bajkovitog, fantazijskog sveta, ali to opet nije dovoljno da opravda toliko trajanje i oživi prilično labavi scenario koji autorka potpisuje sa Karmelom Kovino i Markom Petenelom. Glumcima je dato dovoljno slobode, ali oni nju uglavnom koriste za mahnitanje, što je nekako i najlogičnija opcija sa takvom koncepcijom likova.

Na kraju, „La Chimera“ ne može da pobegne od onoga što jeste: od etikete filma autorke nadarene za vizuelizaciju, za bajkovito, fantastično i generalno za štimung, ali nedovoljno fokusirane da bi bila u stanju da ispripoveda priču, a upitno je može li je čak i pronaći ili izmisliti. Relativno fokusirana druga polovina ipak ne može da opravda preterani „frik šou“ u prvoj.