Sirin

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prema slovenskim legendama, Sirin je mitološko biće s glavom lepe žene i telom ptice. Njen glas je prelep, opčinjujući, izaziva radost i donosi sreću, pa muškarci počinju da je prate sve dok ne zaborave sve na zemlji i ne umru. Sirin kao pojam zapravo potiče od starogrčke Sirene, samo u ravnicama Istočne Evrope baš i nema mora da bi biće zadržalo svoj riblji oblik, a koncept od Starih Grka do Istočnih Slovena prošao i kroz vizantijsku i kroz persijsku obradu. Usput, Sirin nije jedini mitološki „mešanac“ žene i ptice, pa tako imamo i Alkonost koja donosi nesreću i štetu (koncept ne toliko različit od antičke Harpije) i Gamajun koja donosi glasove, mudrosti i proročanstva iz raja.

Sirin je i naziv dugo iščekivanog dugometražnog debija Senada Šahmanovića, a legenda o dotičnom mitološkom entitetu u njemu biće pročitana tek pred kraj, što naslovu i samom filmu daje jednu enigmatičnu, čak filozofsku notu, na šta ćemo se vratiti kasnije. Za sada je dovoljno reći da je film premijerno prikazan u Open Air programu na Sarajevo Film Festivalu, što ga čini jednim od najznačajnijih događaja u crnogorskoj kinematografiji poslednjih godina.

Radeći po scenariju koji je napisao zajedno s Klaudijom Botino (iza sebe za sada ima nekoliko scenarija u kratkom metru, te jedan u dugom – za film Caught by a Wave iz 2021. godine koji je imao distribuciju preko Netflixa), Šahmanović otvara film jezivim prizorom otmice putnika iz voza u selu Štrpci 1993. godine. Za otmicu i potonji masakr odgovorni su bili pripadnici paravojne formacije Osvetnici pri Vojsci Republike Srpske, a pobijenim putnicima je jedini greh bio taj što su nosili bošnjačka imena. Kod Šahmanovića, otmicu i sve što sledi posmatra jedna devojčica koja će samim svojim postojanjem spasiti svog oca od sudbine koju su doživeli drugi saputnici.

Nakon uvodne sekvence, eto nas u vremenu današnjem ili makar blisko-prošlom. Opet smo u vozu, možda baš na istom mestu, a jedna od putnica reaguje kao da joj se vratio post-traumatski stres. Ona je Natali Kolins (Danica Ćurčić) i putuje zajedno sa svojom koleginicom i šeficom Valeri Fišer (Mej-Linda Kosumović). Njihovo odredište je Krivi Do, mesto u kojem je Natali odrasla, a zadatak im je advokatski – da izvrše testament i poslednju volju svoje klijentkinje Sanje Đurđević koja je umrla u Americi.

Njena poslednja želja bila je da se na imanju koje je ona nasledila, a pored groblja, podigne kapelica koja će zvoniti svakog dana tačno u podne po sedam puta. Tom postupku, pak, protive se njen brat Andrija (Marko Baćović) i njegova žena (Jasna Đuričić, sposobna da se pruži do emotivnih dubina kao i uvek) iz nekih svojih razloga koji se „na neviđeno“ mogu opisati kao decenijske porodične nesuglasice. Radovi su stali, a da bi posao bio obavljen (a honorar naplaćen), oni moraju biti hitno nastavljeni. U tu svrhu značajnu ulogu može odigrati gradonačelnik (Izudin Bajrović) koji se predstavlja kao moderan čovek koji se zalaže za evropske vrednosti i slobodan biznis, ali je zapravo korupcionaš.

I dok se Natali zajedno sa Valeri probija kroz socijalni pejzaž „prokletog“ malog mesta, a tu su još i sveštenik koji urgiranjem da se poštuju porodične vrednosti i tradicije zapravo „tera kontru“ gradonačelniku, mladi šef gradilišta (Momčilo Otašević), jedan-jedini taksista, te otac i kći koji drže, čini se, večito prazan hotel na obali jezera (Nikša Butijer i Lidija Kordić), sama Natali mora da prođe i kroz pejzaž svoje ličnosti, svoje prošlosti i senke koju ista baca na sadašnjost. Naime, Natali je zapravo rođena kao Sanela, a u mestu ima i sestru Jasminu koja radi kao medicinska sestra, a sa kojom nije u bliskim odnosima. Poučena primerom Sanje i Andrije, ona bi to želela da ispravi, ali kao da za to nema hrabrosti.

Da se vratimo na filozofsku dimenziju naslova, ona ovde ima i kulturološku komponentu. Dok je na Zapadu traganje za srećom i zadovoljstvom nešto što se podrazumeva (to je čak i upisano u američku Deklaraciju o nezavisnosti), na Istoku se takva vrsta ambicije smatra pogubnom i nedozvoljenom. Ali, oprez! Nema nikakve garancije da će potraga za srećom tu sreću zapravo i doneti i da će ostvarenje ambicija doneti željeno zadovoljstvo. To se oslikava u antagonizmima između likova, pokojne Sanje (čiji duh lebdi nad mestom i remeti mir u želji za sitnom pobedom ili osvetom) i Andrije, Natali i Andrije i njegove supruge (sa kojima zapravo i može naći zajednički jezik), te Natali / Sanele i Jasmine. Iako u sebi sadrži elemente socijalne drame, političko-trilerskog zapleta i „ruralnog noara“, Sirin je zapravo pre svega film o ljudima i njihovim izborima koji ih mogu dovesti u sukob, nesporazum i odsustvo komunikacije.

Kao takav, film je zapravo izrazito glumački i tu je izvrstan posao odrađen u samoj podeli uloga. Danica Ćurčić po svom običaju održava „masterklas“ suptilne glume. Ona je često najjača karika u filmu, bilo da je on slab (Mrak Dušana Milića), solidan (Department Q: The Absent One) ili dobar (Murina Antonete Alamat Kusijanović), a možda joj je najveća glumačka vrlina to što nema potrebu da dominira nad svojim kolegama iz podele, već ih podiže zajedno sa sobom. Mlada glumica kosovsko-kanadska glumica Mej-Linda Kosumović (zapažena u nekoliko kosovskih i makedonskih filmova) prati njen tempo i uglavnom joj suvereno parira, što u malom broju scena koje dele čini i prekaljena Jasna Đuričić. I ostali (Bajrović, Otašević, Butijer, Baćović) ulaze u igru s njom i zapravo ne izlaze poraženi, već ostvareni.

Režijski, Šahmanović se drži odmerenog, klasičarskog pristupa s finim naglascima, tako da je skoro sve u funkciji oslikavanja stanja uma naše protagonistkinje. To vredi i za fluidnu montažu Tomislava Pavlica i za fotografiju Aleksandra Jankovića koja uspeva da obuhvati kontraste između prirodnih lepota lokacija i ružnoće težačkog života. U sve to inkorporirane su i one „nijanse sive“, ljudske nesavršenosti i posledice koje one ostavljaju.

Zapravo, jedini nedostatak filma je što je otmica u Štrpcima iskorištena samo i isključivo za „duboku pozadinu“ u karakterizaciji protagonistkinje, dok se njene posledice po mesto (očito podeljeno po nacionalnoj i verskoj liniji) ne ispituju. Možda Šahmanović nije hteo da kapitalizira na njoj, niti da otvara stare rane, ali je u filmu svakako bilo mesta za makar nekakvo skretanje pažnje na to, posebno jer to upotrebljeno kao „udica“ u prologu, a kasnije se spominje samo na jednom mestu. Ponekad je gledaocima potreban i šamar ne bi li se trgnuli.