The White Fortress / Tabija

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Igor Drljača

uloge: Pavle Čemerikić, Sumeja Dardagan, Kerim Čutuna, Jasmin Geljo, Ermin Bravo, Farah Hadžić, Alban Ukaj, Izudin Bajrović

Naslovna Bijela Tabija, tvrđava iznad Sarajeva, pojavljuje se tek na kraju filma u svom fizičkom obliku, ali i u obliku usmene legende koja više liči na folk-horor nego na bajku. Motiv koji, pak, povezuje ovaj film intoniran kao omladinski (premijeru je imao u programskom sklopu Generation 14plus na Berlinalu) je film Valter brani Sarajevo koji protagonista opsesivno gleda iz noći u noć na starom televizoru u stanu na Alipašinom polju koji je video i bolja vremena. Možemo se samo pitati kako je došlo do toga da grad-heroj u antifašističkoj borbi postane ovo što je sada. Lagan odgovor na to pitanje bio bi: »rat i tranzicija«, ali bosansko-kanadski autor Igor Drljača (u našim krajevima poznat po dokumentarcu Kameni govornici o pokušaju različitih bosanskih sredina da skuju nove, post-ratne identitete) pametniji je od toga da nas gađa opštim mestima.

Protagonista filma je Faruk (Čemerikić), momak tinejdžerske dobi sa malo do nimalo perspektive u životu. U školu izgleda ne ide, živi sa umirućom bakom u njenom stanu, povremeno pomaže ujaku (Geljo) u poslu sakupljanja i prevoza starog gvožđa, visi sa lokalnom ekipom koja je povezana sa lokalnim gangsterom i tu i tamo zavede i iskoristi neku devojku dovoljno naivnu da padne na njegov šarm. U gradu u kojem je potrebna »veza« da bi se uspelo, Faruk je osuđen na propast jer nema čak ni roditelje, pa zbog toga ne može čak biti ni negativac u svojoj priči.

Farukovi problemi počinju sa »poslićima sa strane« koje zajedno sa drugom iz kraja Almirom (Čutuna) obavlja za gangstera Čedu (Bravo). Ti poslići se svode na »taksiranje« Čedinih »devojaka« oličenih u Mineli (Hadžić) do i od klijenata. Kada Faruk i Almir nesvesno pokradu neko gvožđe koje je pripadalo Čedi, on će još više staviti šapu na njih i zatražiti im da mu pomognu u zavođenju i privlačenju novih devojaka za prostituciju.

Tu u priču ulazi Mona (Dardagan), »princeza« kao kontra-teža »bitangi« kakva je Faruk. Njih dvoje se upoznaju slučajno u tržnom centru i Faruk koristi svoj šarm na njoj, verovatno imajući u mislima da je uvuče u Čedin ring, ali imajući u vidu ono što se dogodilo Mineli, on od toga odustaje, verovatno se iskreno zaljubljujući u devojku koja je, za razliku od njega, potpuno čista i ispravna. Mona, pak, dolazi iz familije koja se može nazvati novom elitom, otac (Ukaj) joj je političar i ima ceo život isplaniran za nju, a to uključuje i preseljenje u Kanadu na studije. Ona, međutim, u Faruku vidi ono što ona nema, a za čime čezne – slobodu, ali kako to obično biva, mladi ljubavnici se ne pitaju puno čak ni za to kako će živeti svoje živote.

Kao što je pokazao u svom dokumentarcu, Drljača je jako zainteresovan za nove, post-ratne identitete koji se razvijaju u Bosni i Hercegovini, od piramida u Visokom, preko Gospe iz Međugorja i Kusturičine fantazije o Andriću u Višegradu, pa sve do ritualnog antifašizma u Tuzli. Na tapetu je sada Sarajevo kao verovatno najkompleksnija bosansko-hercegovačka sredina i socijalne, a ne nacionalne razlike koje ga dele. U društvu gde su uloge podeljene gotovo kastinski, onima bez novca često preostaju jedino nelegalne prečice da bi se izvukli od bede i gubitništva. Kvaka je u tome da nije baš svako, a naročito Faruk koji bi u drugačijim okolnostima verovatno bio sasvim običan momak, stvoren za takav put uspona...

Nesreća je, pak, u tome da tu svoju ambicioznu viziju Drljača teško može uobličiti u posve koherentan igrani film. Tabija zato ima strukturalnih problema i grešaka u konstrukciji koje reditelj pokušava premostiti skakanjem kroz različite žanrove, od krimi- i socijalne drame, preko romanse do nekakve mračne bajke. Na kraju će nam dati panoramsku sliku tranzicijskog Sarajeva koje sa Valterovim deli samo geografsku lokaciju, ali put do toga neće biti ni najmanje gladak.

Glumci, posebno troje mladih, Pavle Čemirikić, Kerim Čutuna i Sumeja Dardagan, svoj posao obavljaju izvrsno, dok u onim starijima i iskusnijima poput Ermina Brava, Jasmina Gelja, Albana Ukaja i u jednoj pamtljivoj epizodi Izudina Bajrovića imaju izvrsnu podršku. Čutunin lik je dosta jednostavan i, budući da mu je to prva filmska uloga, moguće je da je izabran zbog energijske sličnosti sa tipičnim sarajevskim periferijskim šanerom, ali svoj zadatak ovde glumac obavlja besprekorno. Sumeja Dardagan već ima kompleksniju ulogu pred sobom, ali nekako nedovršenu i kriptičnu, ali je svejedno drage volje »kupujemo« kao Monu.

Pavle Čemerikić je, sa svoje strane, jedan od najboljih, najaktivnijih i najzanimljivijih glumaca svoje generacije koji po prvi put igra glavnu ulogu koristeći iskustva koje je sticao igrajući one važne sporedne u filmovima poput Ničijeg deteta Vuka Ršumovića, Šavova Miroslava Terzića, Tereta Ognjena Glavonića i Agape Branka Schmidta. U njegovom slučaju, tranzicija od epizodiste do protagoniste je uspešno prošla i možemo se samo nadati da ćemo ga imati prilike još koji put videti u većoj ulozi u skorije vreme.

Igor Drljača takođe pokazuje jednu hvale vrednu stvar za reditelja: njemu je jasno da se ponekad treba postaviti izvan situacije da bi je mogao sagledati. Kod njega nema osude ni mudrovanja, već samo konstatacije stvarnosti. Zajedno sa uglađenom fotografijom Erola Zubčevića i montažom Ajle Odobašić koja je metodična i ritmična, uz dužnu pažnju posvećenu detaljima savremene digitalne komunikacije, sa dobrom glumom i iskrenom autorskom radoznalošću, Tabija je više nego pošten film, pa ne smeta toliko što je na kraju manje od zbira svojih sastavnih delova.