Language Lessons

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Natalie Morales

scenario: Natalie Morales, Mark Duplass

uloge: Natalie Morales, Mark Duplass, Desean Terry

Korona-kriza u svakom pogledu (ne samo zdravstvenom) još dugo će biti tema o kojoj će se raspravljati i koju će se proučavati, a društvene i ekonomske teme će preuzeti primat nad onim usko stručnima. Naprosto, život se toliko promenio, aktivnosti koje smo smatrali normalnima, čak i uobičajenima, sada su više nedostupne nego što su dostupne, a improvizacije kojima je većina pribegavala tek u nekoj vrsti nužde sada su postale sasvim normalne. U školu se „ide” preko kompjuterskog ekrana, filmski festivali se prate s kauča u dnevnoj sobi, nameštaj, odeća i tehnika kupuju se preko interneta. To više nisu stvari samo za kompjuteraše i „japije” kojima je vreme novac ili za studente kojima je držanje časova na daljinu uglavnom stranoj i/ili dokonoj klijenteli jedini način da se snađu u ekonomiji nestalnih poslova (čak i kad država ne pokušava da im za to odere kožu s leđa, retroaktivno), već deo svakodnevne realnosti širokog kruga ljudi.

Bilo je pitanje vremena kada će se korona-realnost probiti i na velike (sada silom prilika uglavnom male) ekrane, ne samo u smislu tematike, nego i određene estetike. Silom prilika sve više vremena, kako radnog, tako i slobodnog, provodimo pred ekranima, uostalom to je sada samo ekstrem jednog već duže vremena prisutnog trenda, a „preko ekrana”, tih istih, itekako se može snimiti film. Primera radi, „zoom-horor” Host u režiji Roba Savagea je tipičnu priču o spiritističkoj seansi koja se pretvara u pokolj snimljen je i režiran upravo preko Zooma, a sama tipska priča bila je preneta u novo, virtuelno okruženje. „Virtuelni film” je sada ušao i na festivale, makar na program Berlinale Special, dok je američka premijere najavljena za SXSW festival, sa naslovom Language Lessons u režiji uglavnom televizijske glumice Natalie Morales za koji je ona pride napisala polu-improvizovani scenario i odigrala glavnu ulogu. Za oba potonja partner joj je bio Mark Duplass, glumac, scenarista, producent i reditelj dosta često „mumblecore” usmerenja sklon sličnim mikro-budžetskim eksperimentima.

Jedno od dostignuća filma je da smo korone i svega oko nje svesni samo iz njegove estetike, dok se u narativu čak i ne pominje. Zapravo, čini se da se isti takav narativ mogao pretočiti u film i pre korone iz jednostavnog razloga što mu je fokus na samom pojmu života, počevši sa učenjem, „na daljinu”. Sve počinje sa dva alternirajuća Zoom-ekrana. Na jednom je mlada Latinoamerikanka koja drži časove španskog američkim polaznicima, a sa drugog čujemo samo šapat muškarca, Willa (Terry) koji je „kupio” sto časova svom mužu Adamu (Duplass) kao poklon iznenađenja. To iznenađenje je Adamu isprva neprijatno jer mu remeti jutarnju rutinu, a on se smatra bićem čeličnih navika, i zato što misli da mu je znanje nedostatno, a ne želi da se sramoti, ali mu neće trebati puno vremena da prihvati svoj novi „hobi” i poveže se sa svojom mladom i prijatnom učiteljicom simbolički moćnog imena Carino.

Prvi od dva vrtoglava obrata koji film dele na činove (dok autorica pokušava u post-produkciji sugerisati drugačiju strukturu, manje dramsku, a više u stilu faza učenja jezika, kao svojevrstan lažnjak) je taj da Will ubrzo pogine u saobraćajnoj nesreći prilikom džogiranja, što Adama ostavlja u emocionalno labilnom stanju. Carino mu nudi svoje prijateljstvo i pomoć u prevladavanju takvog stanja što distrakcijom, što iskrenim razgovorom. Drugi obrat, podeljen u dve faze, vezan je upravo za nju i nedaće koje joj se dešavaju, te Adamovu ponudu da joj „vrati uslugu” i bude prijatelj. Problem je, međutim, što njih dvoje dolaze iz potpuno različitih svetova, generacijski, geografski i klasno, tako da se njegova ponuda za pomoć može vrlo lako protumačiti kao mešanje u tuđi život, što, pak, otvara temu nesavršenosti takvog načina komunikacije.

Language Lessons je film izuzetno striktne, zadate estetike ekrana čega se, makar na vizuelnom nivou Natalie Morales apsolutno drži unoseći nešto preko potrebnih varijacija. Tako se smenjuju kristalno jasne slike sa skupih Adamovih uređaja i slike sa mobilnog telefona koji koristi Carino. Vidljiva su zastajkivanja i seckanja u slici, ali i u tonu, usled „gužve” na internetu, čime se postiže”jump cut” montažni efekat. U tom smislu se kao jedini veći propust može navesti očito nakalemljena muzika na akustičnoj gitari koja ruši iluziju kako sve vreme gledamo samo filmovane ekrane s pravim konverzacijama.

Kombinovani pristup u scenariju da je priča zadata, a dijalozi improvizovani ovde ima smisla pre svega u smeru glumačkih ostvarenja. Uloge koje u tako skučenom kontekstu moraju da odigraju Morales i Duplass su prilično zahtevne, ali oni imaju volju da se dohvate izazova i sluh za glumu onog drugog, pa to prolazi. Problem sa pričom je taj da pokušava da bude veća od zadatog okvira, pa zato odlazi u širinu, a ne u dubinu, uvodeći i insistirajući na generacijskim, klasnim i rasnim razlikama. Primera radi, uvodi se kategorizacija Adama kao „belog spasitelja”, a da se problematika te fantazije nikada ne preispita i ne kontekstualizuje detaljno u svetlu manjkavosti i skučenosti „virtuelnog” razgovora, poznanstva i druženja. Ali i pored toga, Language Lessons ostaje pristojan film koji dolazi u pravo vreme.