Je suis Karl

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Christian Schwochow

scenario: Thomas Wendrich

uloge: Luna Wedler, Jannis Niewöhner, Milan Peschel, Mélanie Fouché, Aziz Dyab, Fleur Geffrier

Modernizovana i od naci-ikonografije očišćena, unekoliko hipsterizovana i na wi-fi spojena krajnja desnica za mlade nije naročito nova stvar, premda u obilju konkurencije koja samu sebe ždere uglavnom tavori na margini i izvan prve lige politike kako na nivou nacionalnih država, tako i na evropskom nivou. Da, krajnja desnica je problem, naročito kada stavovi koji dolaze odatle uđu u nacionalni, ređe u evropski »mainstream«, neka kao primer posluže notorne Mađarska i Poljska, ali sreća u nesreći je to što su partije tog profila retko ujedinjene u neki zajednički front (premda svi zajedno ponekad graknu na migrante, gej populaciju, ravnopravnost polova i slično), a češće jedna drugoj direktna konkurencija u borbi za sinekure. A u tome uredno obučeni i frizirani naci-hipsteri tipa Casa Pound nemaju velike šanse protiv prevejanih političara starog kova.

Gužve na desnom krilu ne fali, kao ni filmova koji dotična politička zbivanja koja traju već neko vreme. Istini za volju, u moru kvantiteta retko kad ispliva kvalitet (Childhood of a Leader je izuzetak po svojoj efektnosti, a zapravo ni ne gađa sadašnji, nego neke prošle trenutke), a razlog tome može biti fakat da je didaktičnost po pravilu neprijatelj filmske estetike. Ono što, pak, zabrinjava je utisak da ni na planu poruke, bilo da je prenose mahanjem prstom ili pokušajem šoka, autori koji se »far right« tema laćaju nisu u stanju da ih artikulišu kako treba. Poslednji u nizu, berlinski naslov Je suis Karl povratnika sa globalne televizijske scene u vode nemačkog filma Christiana Schwochowa, verovatno je i najslabiji i najpromašeniji.

U centru zbivanja imamo devojku Maxi (Wedler), devojku koja dolazi iz urbane i progresivne familije. Zapravo prvo upoznajemo njene roditelje, oca Alexa (Peschel) i majku Ines (Fouché), u akciji spasavanja i švercovanja migranta (Dyab) iz izbegličkog kampa u Mađarskoj nekoliko godina ranije kroz snimke koji deluju amaterski. Maxi se vraća u Berlin nakon studija u Parizu i pre nego što uspe da se smesti u roditeljski stan, zadesi je tragedija. U stan do stiže paket-bomba, Alex je čak dao potpis dostavljaču, a u eksploziji gine sedmoro stanara, uključujući Ines i Maxinu mlađu braću blizance. Maxi je u tom trenutku bila van kuće, Alex je otišao do auta da pokupi nešto. Policija nema kapaciteta da reši slučaj, a otac i kći da pruže podršku jedno drugom.

Tu na scenu stupa naslovni Karl (Niewöhner), slatkorečivi mladić naizgled pun razumevanja za Maxi, njen »angst« i potrebu da je ljudi i senzacije gladni mediji puste na miru. On je poziva na konferenciju svoje omladinske organizacije koja se održava u Pragu koliko da makar skrene misli. Maxi nije svesna da je Karl i ekipa oko njega spremaju za medijsku ulogu idealne žrtve terorističkog napada koji su izvršili imigranti, kao ni to da oni sami pripremaju nešto što će odjeknuti po celoj Evropi. Karl u koga se ona u međuvremenu zaljubljuje je čak spreman žrtvovati svoj život za »ideale« i političku borbu, odnosno »revoluciju«...

Ne treba otići puno dalje od naslova da bi se detektovale logičke greške i proizvoljnosti tumačenja, odnosno natezanje poente. Sam »Je suis...« deo naslova asocijacija je na napad na redakciju satiričnog časopisa Charlie Hebdo koji doista jesu izveli islamistički fanatici, ali sam koncept dotičnog časopisa je takav da ga neonacisti koji su kukače zamenili generičkim dizajniranim znakovljem ne bi čak ni prigodno prihvatili kao nešto svoje i uzeli u odbranu. Uostalom, Charlie Hebdo je zapravo i nastao na ismevanju tih i takvih. S tim u vezi, krvavo finale filma itekako deluje kao preterivanje u nedostatku argumenata i poente.

Ono između, pak, istovremeno je napunjeno nekakvim kao dešavanjima, ali i praznim hodom. Scenario Thomasa Wendricha dosta je slab i pravolinijski, a Schwochow kao da namerno navlači trajanje na blizu dva sata ekstenzivnim »masovkama«, uz govorancije, muziku i svetleće ekrane mobilnih telefona čime valjda pruža jedinu utemeljenu opasku da opasnost ne dolazi toliko ni od opasnih ideja kakve smo imali ranije, ni od njihovog pakovanja i normalizacije, koliko od toga da danas sve može ići »live« i instantno aktivirati mase. Scenarista i reditelj upravo na toj opaski grade završni čin, a između toga imamo nešto što estetski podseća na mešavinu televizijske produkcije i estetike produženog muzičkog spota.

U svemu tome nestaje potencijalno najzanimljiviji aspekt psihološke manipulacije, odnosno kako ranjive osobe postaju mete manipulatora. Gluma, posebno Lune Welder i Jannisa Niewöhnera je dobra, posebno u retkim intimnim momentima, ali toga nema ni izbliza dovoljno da bi se ova kolekcija površnih uvida i opštih mesta o nečemu potencijalno zaista opasnom (i to na duže staze, lako za neke izbore ili neke proteste, u pitanju je sistem vrednosti blizak identitarizmu koji se podvaljuje mladim ljudima zajedno sa ručno rađenim sapunima, veganskim ručkovima i torbama od recikliranog platna) održala iznad vode.