The Mauritanian

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Kevin Macdonald

scenario: Rory Haines, Sohrab Noshirvani, M.B. Traven (prema memoarskoj knjizi Dnevnici iz Guantanama pisca Mohamedoua Ould Slahija i urednika Larryja Siemsa)

uloge: Jodie Foster, Tahar Rahim, Benedict Cumberbatch, Shailene Woodley, Denis Ménochet, David Fynn, Zachary Levi, Alaa Safi

Čisto proceduralno gledano, znači ne ulazeći u filozofske koncepte pravde i pravednosti, Guantanamo nije smeo da se dogodi u navodno pravnoj državi i u navodno demokratskom sistemu. Sličnih sistemskih nepravdi zaštićenih birokratijom, sukobljenim ili posve odvojenim nadležnostima raznih agencija i šumom propisa bivalo je u Americi i ranije, barem od razbuktavanja Hladnog rata, o montiranim procesima u nedemokratskim zemljama (diktature vojnog, komunističkog ili fundamentalističkog tipa) da i ne govorimo, ali samom veličinom operacije, njenim trajanjem i opiranjem svih političkih struktura da se na to stavi tačka, Guantanamo predstavlja možda i najprljaviju mrlju savremene Amerike.

Jedan od poznatijih zatvorenika u vojnoj bazi na Kubi, Mauritanac Mohamadou Ould Slahi, tamo je proveo 14 godina, uz još godinu dana po drugim američkim pritvorskim jedinicama u Jordanu i Afganistanu, a da čak ni za šta nije bio optužen, a kamoli osuđen. Presudu da mora biti oslobođen u nedostatku dokaza dobio je još na polovini tog perioda, ali se sistem svejedno opirao da ga pusti na slobodu. Bilo da je Slahi zaista bio kriv za nešto (a postoje brojne indicije i suviše zgodne koincidencije u kojima se on redovno pojavljivao, od rođaka u uskom krugu oko Bin Ladena, pa do činjenice da su kroz njegov stan u Duisburgu prodefilovali mnogi iz takozvane Hamburške Ćelije odgovorne za napade 11. septembra), dužnost je državnog tužilaštva da prezentuje dokaze, podigne optužnicu i u razumnom roku procesira pritvorenika. Upravo na tim osnovama se bazirala Slahijeva odbrana koju u maniru klasične teško-faktografske doku-drame vidimo u filmu The Mauritanian Kevina Macdonalda, dok su tvrdnje o nevinosti i svedočanstva o mučenju zapisana u memoarskoj knjizi koja je ubrzo postala »bestseller« i na kojoj je scenario za film delimično baziran.

Slahi (Rahim) je možda naslovni, ali nije glavni lik u filmskoj priči o sebi. Ta čast pripada advokatici Nancy Hollander (Foster) koja je vodila proces u njegovu korist vršeći pritisak na Vladu da ga konačno za nešto optuži. Drugu stranu, a sa sličnim ciljem podizanja optužnice i poštenog suđenja predstavlja Stuart Couch (Cumberbatch), marinski tužilac i bivši pilot čiji je drug iz klase bio kopilot na jednom od aviona koji su se zakucali u kule bliznakinje, pa zato ima i lične motive. Do kraja filma, njih dvoje će naći zajednički interes koji se direktno suprotstavlja političkim ciljevima administracije i nezakonitim postupcima kao što su mučenje zatvorenika radi iznude priznanja i politici sakrivanja dokaza i tužilaštvu i odbrani.

U »flashback« sekvencama, pak, saznajemo ponešto o Slahiju i njegovom životnom putu od studenta-stipendiste u Nemačkoj, preko dobrovoljačkog staža sa mudžahedinima u Afganistanu, pa sve do robije u Guantanamu, ispitivanja, fizičkog, psihičkog i emocionalnog mučenja. Mučenje ga je možda nateralo na pažljivo taktiziranje po pitanju toga kako se i koliko suprotstavlja svojim tamničarima, ali mu nije slomilo duh i ubilo želju za oslobođenjem.

Brojni su kritičari filmu, njegovom reditelju i timu scenarista zamerili ne-emotivan, gotovo faktografski pristup temi Guantanama oko koje se zgušnjavaju emocije i na intimnoj, i na nacionalnoj i na globalnoj razini. Takva zamerka je najpre pogrešna konstatacija jer Macdonald mučenje prikazuje detaljno i iz Slahijeve vizure, pokazujući empatiju za naslovni lik, umesto da ga samo konstatuje ili, što bi bilo još opasnije, eksploatiše. Njegov stav o mučenju je, dakle, jasan, a u tim scenama ima i nešto one zanatske elegancije koja je prisutna i u ostalim »flashback« scenama: uži format slike, toplije boje i granulacija koja fingira analognu fotografiju jasno nam govori da je tu reč o sasvim ličnom pristupu. Problem nastaje u jednoj sceni koja je prikazana kao »flashback«, ali u kojoj se format slike ne sužava.

O emotivnoj komponenti filma dovoljno govori i obrat pred kraj u kojem konačno otkrivamo Slahijevu nevinost i zapravo vedar duh uprkos nedaćama i lošoj sreći koja ga je zadesila. (Ovo bi se teoretski kvalifikovalo kao »spoiler«, e da priča nije posve istinita, dokumentovana i javnosti poznata.) Međutim, ono na čemu Macdonald insistira ujedno je i vizura protagonistkinje filma Nancy Hollander: eluzivni koncept pravde u praksi je mnogo manje bitan od kodifikovanog sistema kojeg nazivamo pravom. U prevodu, sve i da je Slahi zaista bio Bin Ladenov regruter i logističar, po slovu zakona nije smeo da sedi godinama u pritvoru bez optužnice, a o mučenju kojem se tepalo »pojačane tehnike ispitivanja« da i ne govorimo. Macdonaldu ovaj striktni doku-dramski pristup jako oslonjen na faktografiju zapravo dobro leži jer se u svojoj dosadašnjoj karijeri pokazao bolje kao dokumentarista nego kao autor igranih filmova.

Odlučujući faktor za percepciju filma su glumci koji uspevaju da svoje u principu zadate i tek minimalno razrađene likove (toliko da oni više funkcionišu kao koncepti nego što ih možemo zamisliti kao punokrvna ljudska bića) učine dovoljno uverljivima i prijemčivima da se za njih vežemo. Jodie Foster briljira kao Nancy Hollander i time potvrđuje da joj uloge žena od integriteta izvrsno pristaju. Francuski glumac Tahar Rahim koji nas je desetak godina ranije očarao u filmu A Prophet u kojem je igrao »zelenog« sitnog kriminalca koji se kroz zatvorske krugove probija do nivoa hladnokrvnog mafijaškog operativca opet igra na kratu empatije, i to čini savršeno. Sa druge strane, i inače upečatljivi Benedict Cumberbatch možda čak i malo previše uživa igrajući američkog južnjačkog pristojnog i konzervativnog gospodina kojem je poštovanje zakona sinonim za patriotizam, a ponajviše uživa lagano prenaglašavajući južnjački akcenat i dodajući svom liku jednu čak komičnu notu.

Kada se crta podvuče, The Mauritanian je više nego solidan film, doduše unekoliko tipski za sezonu nagrada. Preporuka ljubiteljima procesnih i političkih trilera, filmova po istinitim događajima i doku-drama baziranih na mnoštvu informacija i čvrstih fakata se podrazumeva.