Petite maman

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Céline Sciamma

uloge: Joséphine Sanz, Gabrielle Sanz, Nina Meurisse, Stéphane Varuphenne, Margot Abascal

U svoja prva tri filma Water Lillies (2007), Tomboy (2011) i Girlhood (2014), francuska autorica Céline Sciamma bavila se devojčicama i tinejdžerkama, njihovim odrastanjem i seksualnim buđenjem, te njihovim istraživanjem seksualnosti, najčešće istopolno usmerene (uvek makar homoerotične) iz različitih vizura. Prvi film bio je tinejdžerska romansa sa ženskim ljubavnim trouglom u centru. Tomboy je postavljao pitanje transrodnosti u pretpubertetskoj dobi. Girlhood je priču o prijateljstvu i lojalnosti unutar grupe tinejdžerki smeštao u jasno definisan socijalni kontekst imigrantskih zajednica u predgrađu Pariza, siromaštva i opsesije sticanjem materijalnog bogatstva.

Sa četvrtim filmom, kostimiranom ljubavnom dramom Portrait of a Lady on Fire, dosta klasično intoniranom, na momente čak i epski raskošnom, Sciamma je promenila fokus u smislu starosti svojih junakinja koje više nisu bile tako mlade, što je iskoristila da temu nemoguće istopolne ljubavi i očekivanja po pitanju rodnih uloga ispita u jednom jasnom istorijskom kontekstu. U svom poslednjem filmu Petite maman, autorica se vraća vrlo mladim protagonistkinjama, ali se drži podalje od tema seksualnosti, pokušavajući da oslika izgradnju njihovog identiteta kroz odnose unutar familije. Drugačiji je i format filma, sa 70-ak minuta trajanja i kamernom postavkom, film Petite maman deluje skromnije od autoričinih ranijih radova, pa je mesto za svoju premijeru našao u Berlinu koji mu odgovara više nego Cannes.

Nakon smrti svoje bake, Nelly (Joséphine Sanz) dolazi sa majkom (Meurisse) i ocem (Varuphenne) u kuću u kojoj je ta baka, mamina mama, živela u cilju raščišćavanja iste. Atmosfera je turobna, majka je još uvek u šoku i nije spremna deliti svoja osećanja, a škrta je čak i sa uspomenama na svoje detinjstvo. Kada majka jednom iznenada nestane, breme fizičkog posla ostaje na Nelly i ocu koji je takođe odrastao u tom selu na ivici šume, ali je dobar deo detinjstva zaboravio ili potisnuo. Igrajući se u šumi, Nelly upoznaje devojčicu njenih godina, Marion (Gabrielle Sanz), sa njom se sprijateljuje i počinje da otkriva niz čudnih, nemogućih podudarnosti. Ne samo da su Marion i Nelly fizički slične (glumice su bliznakinje), nego se Marion zove kao Nellyna mama i živi u istoj kući, samo je vreme različito. Postoji li pravi trenutak kada treba reći nešto važno dok vreme za druženje ističe?

Veliko otkriće filma podeljeno je već u samom naslovu (doslovni prevod s francuskog glasio bi Mala mama), a ni sam fantazijski koncept upoznavanja i kontakta sa našim roditeljima u vreme kada bi oni bili naših godina nije baš neka naročita novina na filmu. Ne treba ići dalje od originalnog Back to The Future (1985) i njegovih nastavaka. Sciammu, međutim, ne zanimaju komični potencijali vremenski uslovljenih različitih kultura i načina života ili eventualnih naučnih paradoksa, već pre svega to kako se iskustvo prethodnih generacija neverbalizirano i nesvesno prenosi na nove, kao i notorna činjenica da se roditelji i deca zapravo ne poznaju (barem dok deca ne zakorače u neku odraslu dob i možda retroaktivno shvate ponešto o svojim roditeljima) jer nikada nisu „hodali u istim cipelama”. Ona to postiže kroz svedenu atmosferu ne uvek prijatne tišine, bogatu paletu jesenjih boja, efektne igre svetlosti i senki (pohvale izuzetnoj direktorki fotografije Claire Mathon sa kojom je Sciamma sarađivala i na prethodnom filmu), kao i kroz sistem razasutih, neskrivenih, ali isto tako tek pokazanih tragova poput uzorka tapeta na kuhinjskom zidu i farbanog stakla na vratima kupatila.

Problem je, međutim, što čak i u tom izuzetno kompaktnom formatu Petite maman prečesto ulazi u repeticije i deluje kao da se „cedi suva drenovina”. Ideja je dobra, izuzetno intrigantna i sa obradom ovog tipa bi se mogla razviti u sjajan kratki film ili, sa druge strane, dovoljno proširiti i produbiti za dugometražni. Sciamma je sposobna za oba, o čemu svedoči njena prethodna karijera, ali kao da je izabrala nemoguću opciju negde između pa snimila prerasli kratki film koji čak i u formatu od 70 minuta deluje glomazno.