Summer Blur / Hannan xia ri

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Han Shuai

uloge: Huang Tian, Zhang Xinyuan, Yan Xinyue, Luo Feiyang, Gong Beibi, Wang Yizhu, Xiu Lixun, Chen Yongzhong

Odrastanje nikad nije ugodan proces, ako to već ne znamo iz života, svakako smo naučili iz filmova. Autori obično idu utabanom stazom koju definiše surovost tog procesa, što će reći nedaćama egzistencijalne, romantične ili neke druge prirode, ali centralna karakteristika odrastanja je nešto drugo – difuznost, nesnađenost, nesigurnost koraka u ovladavanju nečega što se zove život. Upravo tu difuznost hvata Han Shuai u svom debitantskom filmu Summer Blur koji je posle uspešne azijske turneje prošle godine (Pingyao, Busan) svoju evropsku premijeru doživeo na Berlinalu u sekciji Generation posvećenoj dečijim i omladinskim filmovima.

Junakinja filma Guo (Huang Tian) upada u kliše nevoljenog deteta. Ona je na pragu puberteta, u školi nije među popularnom ekipom, dok kod kuće ima status patorčeta. Razlog za ovo drugo je to da ju je majka (Gong Beibi) ostavila kod tetke (takođe Gong Beibi) i njene familije u sada notornom Wuhanu pre nego što je otišla u Shanghai da tamo izgradi svoj novi život. Tetka, premorena zbog posla i pod konstantnim stresom zbog pokušaja investitora da sprovedu džentrifikaciju kraja, više pažnje posvećuje svojoj kćeri (Yan Xinyue), dok je teča (Xiu Lixun) odsutan ili pijan, a svakako beskoristan. Majku vidimo jedino u video-pozivima i porukama u kojima glumi da se brine za svoju kći, dok je potpuno jasno da za nju ne želi da nađe mesto u svom novom životu.

Ono pažnje što Guo dobija može se označiti kao neželjena. Ona se sviđa dvojici momaka iz svoje škole, Xiaomanu (Luo Feiyang) koji pokušava da joj se približi time što je štiti i što joj poklanja stvari, te Zhau (Zhang Xinyuan) čiji nespretni pristup deluje pomalo manipulativno s natruhama psihopatije. Kada Xiaoman na jednom od svojih poduhvata kako bi impresionirao Guo pogine tako što se udavi u reci, Guo je ostavljena sa osećajem krivice koji ne može podeliti ni sa kim osim sa Zhaom koji je zbog toga ucenjuje da se druži s njim, u čemu ona mora da pronađe balans kako bi ga održala na sigurnoj distanci.

Čak i kada sasvim neočekivano Guo dobije priliku da se iz žabokrečine svog života izvuče time što se neprijavljena pojavi na audiciji na koju je išla njena sestra od tetke, pa uslovno dobije ulogu, to polazi po zlu. Guo mora u školu plivanja u kojoj će opet biti potisnuta na stranu kako od strane polaznika, tako i od strane instruktora. Čini se da joj je sudbina da čak i svoj život posmatra sa strane.

Pred mladu glumicu Huang Tian to postavlja vrlo težak zadatak da bude pasivna, a opet prisutna u kadru i da mikro-glumom veže gledaoce za sebe i bude im dovoljno interesantna da njenu priču (koje baš i nema) isprate do kraja, u čemu uspeva, čak prilično ležerno. Luo Feiyang ima pamtljivu malu ulogu kao alfa-mužjak u (prekinutom) nastajanju Xiaoman, dok Zhang Xinyuan mora da pazi da ne pretera sa svojom čudnom i pretećom pojavom i time probije masku. Od odraslog dela glumačke ekipe, najviše istupa glumica sa najvećim zvezdanim statusom u postavi, Gong Beibi koja igra dvostruku ulogu. Kao majka može biti relaksirana i glamurozna, a formati video-komunikacije dramaturški opravdano korišteni u tu svrhu zgodni su zbog toga što više mogu sakriti nego što moraju otkriti. Kao tetka, pak, glamura nema, a inače lepa i odnegovana glumica se mora transformisati u životom izmučenu, ogrubelu radnu ženu.

Radeći sa scenariom u kojem radnja većim delom stoji u mestu ili se vrti u malim krugovima, Han Shuai se mora pouzdati u svoju režiju da stvori utisak dinamike. U tu svrhu se poigrava sa formatima poput snimaka mobilnim telefonom, često vertikalnim, ali i starijim, te stoga naivnijim trikovima poput »slow motion« snimaka kojima naglašava pojedine važne trenutke, što ne prolazi uvek. Opet, taj prazan hod radnje zapravo ima smisla imajući u vidu i odrastanje kao takvo (dosta je tu čekanja, kako god okrenemo), i naročito poziciju stranca u svom životu u kojoj se Guo nalazi. Pohvale zaslužuje i direktor fotografije Peter Pan (nije zezanje, čovek se stavrno tako predstavlja) koji ingeniozno potiskuje protagonistkinju prema rubovima ili uglovima kadra.

A Wuhan? Nema tu ni pandemijskog horora ni post-pandemijskog glamura kao sa onih fotografija žurki. Samo surove realnosti njegove periferije, ekonomskih pritisaka na decu i odrasle, klasnog raslojavanja, snalaženja i preživljavanja. Guo samo možemo poželeti sreću i nešto pameti da preživi na takvom mestu ili da ode na bolje.