Savages / Divljaci

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Hrvatska kinematografija doista kuburi s domaćom publikom sa kojom, čini se, ne može nikako naći zajednički jezik.

Suviše lako bi bilo sve svesti na aroganciju filmske kritike i „establišmenta“ koji forsira hermetičke festivalske drame, ili, pak, na utisak da hrvatska publika „puše na hladno“ kada je reč o domaćem filmu, poučena iskustvima iz devedesetih i ranih 2000-ih godina.

Ponekad je, ipak, i malo do autorske (ne)spretnosti, malih budžeta, nesrećno vođenog marketinga ili, pak, provala loše sreće kada je reč o distribuciji.

A kada se slučajno, poput crnog labuda koji ruši generalizacije, desi hit, obično dolazi iz komičnog registra. Od poslednjeg takvog slučaja, filma ,,Svećenikova djeca“ (2013) Vinka Brešana prošla je skoro decenija. Istovremeno, filmovi iz drugih bivših jugoslovenskih republika, Srbije i Bosne i Hercegovine, neretko uspevaju dostići status filmskog hita, što govori o tome da hrvatska publika nije nužno alergična na jezik(e) koje razume skoro kao maternji.

Kao i brojni pokušaji da se trend preokrene pre njega, i film ,,Divljaci“, dugometražni igrani prvenac Darija Lonjaka (nekoliko kratkih žanrovskih igranih filmova i dokumentaraca „televizijskog” formata), obećava nam nešto novo. Ovog puta, to je punokrvna akciona komedija namenjena pre svega širokoj publici. Tome u prilog govori i agresivna reklamna kampanja, kako po medijima (režiser, scenaristi i glumci su se „rastrčali” da daju intervjue), tako i po društvenim mrežama. Ali i interesantna distributerska odluka da film paralelno krene i po regionalnim bioskopima.

Dok ne sačekamo zvanične brojke kao potvrdu, možemo se osloniti samo na paušalne utiske koji nisu baš najpovoljniji: projekcija po multipleksima nema previše, jedna ili dve dnevno u proseku, a ni one nisu dupke pune. Što je šteta, jer su ,,Divljaci“ film koji jedino u takvom ambijentu funkcioniše u potpunosti.

Dakle: leto je 2018. godine, i „Hrvatska je u dobrom ritmu“, kako iz „off-a“ kaže sportski komentator Drago Ćosić. Mandžukić je upravo postigao pobedonosni gol protiv Engleza u polufinalu Svetskog prvenstva i Hrvatska je ušla u finale, gde je čeka Francuska...

Negde usred ličke „nigdine“, cestom juri golf ,,dvojka“. Zaustavlja se na benzinskoj pumpi, iz nje izlaze bivši robijaš mutne prošlosti Zolja (Alen Liverić) i njegov prijatelj Jasmin (Branko Janković) kome na čelu piše da je budala. U autu ih, sav nervozan, čeka vozač Mali (Borko Perić). Akcija je, naravno, pljačka, a cilj je ukrasti dovoljno love od pazara da bi mogli da stignu na mundijalsko finale u Moskvu. Pljačka, logično, polazi po zlu, slučajni prolaznik policajac prepoznaje Jasmina i daje se za njima u poteru, pa oni moraju da beže u šumu, tamo ostave auto i da preko reke pređu u Bosnu.

Nevolje i peripetije tu tek počinju. Kamion u koji se uvale kao slepi putnici završava u kampu za obuku terorista, pa nakon još jedne potere, Zolja i Jasmin završavaju u zarobljeništvu. Dok Jasmin uspe da sačuva golu kožu po cenu da im se pridruži za „specijalnu akciju“, Zolja čeka svoju sudbinu, i to pred kamerama u maniru Jutjub videa Islamske Države. Zapovednik kampa je Arapin Turab (Slavko Sobin skriven iza očito lažne brade), dok kao glavni ideolog služi hodža Enver (Dejan Aćimović). A među „stanovnicima“ kampa ima i fanatika, ali i očajnika, kao što je to invalid Halid, pa i jedna „nevesta“ (Maja Jurić) skrivena iza hidžaba. Mogu li se naši momci izvući?

Početak filma jeste furiozan, ali se u njemu još uvek osećaju klišei i „štake“ odomaćene u hrvatskoj i regionalnoj kinematografiji, poput preteranog oslanjanja na komediju situacije i naravi radi ubiranja lakih poena kod publike. To znači da su likovi zasnovani vrlo jednostavno, čak i plošno, te da su prisutni od početka do kraja u nekoj svojoj „datosti“.

Zolja je mešavina kriminalca i komandosa koji govori taman onoliko koliko treba i čini se da zna šta radi (Liverić se pokazuje kao pouzdan „akcioni heroj“ hrvatskog filma). Jasmin je budala, ponekad kukavica, ponekad oportunista, ali zapravo nije loš lik i zna da bude pravi „jaran“ kada zatreba (Janković možda ima i najnezahvalniju ulogu u filmu jer mora da balansira na rubu karikature, a ponekad odlazi i preko)... Dok je Mali permanentno uplašen (Perić i inače često igra te kukavno-komične tipove). I negativci – teroristi, osim nekoliko časnih izuzetaka (koji svejedno ne iskaču mnogo iz okvira klišea), zapravo funkcionišu kao grupni karakter, i to često karikaturalan.

Srećom, i to insistiranje na komediji, osim ispada prema seksualnom i toaletnom humoru, ponekad naleti na poneku zgodnu referencu, citat ili omaž (rasprave o temperaturi ruske vagine neodoljivo podsećaju na ,,Šejtanov ratnik“ (Stevan Filipović, 2006), a ispresecani su prilično vešto koreografiranim i režiranim akcionim scenama potere u automobilima i pešice. Najvažnije od svega, trio scenarista uglavnom uspeva da se suzdrži od rafalnog ispaljivanja neizgrađenih štoseva, odnosno da izbegnu inflaciju i devalvaciju istih.

„Divljaci“ dosta profitiraju od smirivanja u drugoj polovini, kada se u mešavinu komedije i akcije ubacuje i psihološki triler, pa i politička drama koja studira odnose snaga unutar kampa.

To otkriva i kompozitno poreklo scenarija i više „ruku“ kroz koje je on prošao, ali te razlike su, srećom, dovoljno vešto izglađene.

Na sve to, finalna trećina i obračun u kampu i tunelima oko njega deluje pomalo nemotivisano i nakalemljeno (ima takvih skretanja i ranije u filmu). Ali Lonjak tu vrlo vešto koristi „jugoslovensku mitologiju“ o bazi ,,Željava“ i uspeva da ubaci nekoliko momenata subverzije (Titova bista, zarđala vojna tehnika, ostala jugo-komunistička memorabilija). A „treš“-izraz koristi kao vrlo zgodno vezivno tkivo da film nikada ne shvatimo sasvim ozbiljno, a da nastavimo da ga gledamo s interesovanjem.

To je, ipak, poduhvat svoje vrste, imajući u vidu da ,,Divljaci“ nose i nemalu dozu kontroverze i provokacije hranjene pre svega potpunim odsustvom političke korektnosti. Ovaj hrvatski film ipak Bosni i Hercegovini (uglavnom) ne pristupa s visoka i iz kultur-rasističke vizure, implicirajući da je ta zemlja poligon za uzgoj džihadista - već iz one čisto žanrovske i filmofilske, referirajući se tu na sijaset akcionih filmova, od onih B-kategorije, pa do ranih radova Voltera Hila. Potvrdu za to ćemo dobiti i u formi Emira Hadžihafizbegovića, glumca koji ima specifičnu težinu u regionalnim okvirima, a čiji se lik pojavljuje pomalo kao „deus ex machina“.

Na kraju, ,,Divljaci“ su film koji možda ne može srušiti predrasude o regionalnoj kinematografiji i koji možda nije ni tako revolucionaran kakvim pokušava da se predstavi. Ali je makar nepretenciozan, zabavan film rađen za publiku, sa relativno skromnim budžetom, ali zato s puno entuzijazma, solidnih ideja, talenta i veštine, onako filmofilski.

Korida

kritika originalno objavljena na  Monitoru

2016.

režija: Siniša Vidović

scenario: Senad Halilbašić, Siniša Vidović

Možemo se složiti da je zabava koja uključuje borbe životinja nehumana. Argument kako je to prirodno, iskonsko ili šta već je ili infantilan ili maliciozan. Borbe pasa su apsolutno grozna stvar, bez daljnjeg. Petlovi i bikovi su možda već druga stvar. Sa jedne strane, tu je tradicija, ma kako zaumna bila. A tu su takođe i nekakvi liberalniji argumenti. Recimo, petlovi za borbe u principu žive duže od onih namenjenih za juhu. A kod bikova sigurnost je u samoj veličini životinje: teško da će jedan bik tek tako ubiti drugog, cilj je pre svega oterati protivnika i impresionirati krave.

Pustimo sad španjolsku koridu koja je nehumana zbog toga što se u nju meša čovek koji ima prednost oružja i recimo ponešto o bosanskoj. Piscu Petru Kočiću je ona poslužila kao metafora za borbu za slobodu od austrougarske okupacije, ali ona najpoznatija, Grmečka, još je starija od toga. Nju su uvažavali i turski sultani i Franjo Josip i Karađorđevići i Tito. Jednostavno, ona je tradicija i deo narodnog identiteta, i to ne srpskog, hrvatskog ili bošnjačkog, niti smo lokalno grmečkog, već uopšte bosanskog. Posle rata 90-ih, koride su se obnovile, na početku ih je možda bilo 20-ak, sada ih je preko 200.

Dobra vest je da Bosna 20 godina posle rata ipak ima makar nešto što se smatra zajedničkim identitetom za celu državu, a ne za naciju, entitet ili neku usku lokalnu sredinu. Loše je to što su to u principu trivijalne stvari poput kolača s Orijenta, ćevapa, pita i... pomenute koride koja se posmatraču sa strane može učiniti moralno upitnom. Ništa fudbalska reprezentacija, ništa Zmaj od Bosne, ništa Hasanaginica, ništa Gavrilo Princip. Dva bika, ledina, borba, dernek.

Ma kako to čudno zvučalo, na koride dolaze i ljudi koji ne žive u Bosni. Gastarbajteri i njihovi potomci se voze nekoliko puta godišnje, možda i češće, kako bi i oni učestvovali u tom spektaklu. Oni koji su ostali u Bosni ili se vratili iz izbeglištva ili pečalbe imaju problema kao i svi sportisti: rivalstvo ponekad dobija nerazumne razmere. Ali ljudi nekako guraju dalje, korida ima i svoju kraljicu koja će nam objasniti da glavni motiv nije ni novac, ni hvalisanje, jer bika bodača svako može kupiti, već ljubav prema ovom “sportu”, tradiciji i životinjama.

Siniša Vidović, autor mlađe generacije poreklom iz Bosne, rođen u Rijeci, školovan i nastanjen u Austriji, preko fenomena bosanske koride secira post-ratni i post-jugoslovenski mentalitet u Bosni i Hercegovini. Možda to zvuči standardno, festivalski i potrošeno, uostalom “ko nas, bre, zavadi” je mantra koja se nekako podrazume u post-jugoslovenskom filmu, ali Vidović uspeva da unese svež pogled (kako sa strane, tako i izbliza) i da u tome ne bude patetičan, nego pre svega iskren. On režira lakom rukom, prenosi atmosfetu nostalgičnog, ruralnog derneka, “otvara” i sa poštovanjem sluša svoje sagovornike i prenosi notornu poantu kako bi se ljudi i narodi već nekako dogovorili da nije politike i političara, religije i verskih poglavara. Vidović uspeva da pronađe prave sagovornike i da ispriča toplu ljudsku priču, elegantno i van šablona tradicionalnog dokumentarnog filma. On ulazi u njihov intimni prostor sa iskrenim ljudskim interesom i oni ga puštaju, puni poverenja.

S tim u vezi, značajna je ujdurma sa zabranom tradicionalne Grmečke Koride od strane lokalnih vlasti. Jasno, radi se o nekakvoj špekulaciji, a izgovori vezani za minirano područje i masovne grobnice iz Drugog svetskog rata su samo zgodni, politički korektni izgovori. Zanimljivo, dobrobit životinja se tu ne pominje, to se ionako percipira kao zapadnjačko prenemaganje. Čime je zabrana rezultirala? Entuzijasti iz redova svih naroda stupili su zajedno i okrenuli se protiv političke samovolje. Korida je starija i važnija od svake vlasti.

U pozadini, diskretno, ali dovoljno uočljivo, vidimo posledice rata, srušene i spaljene kuće, obnovljene ili ne, a ni sagovornici nisu stidljivi da o tome kažu koju. Rat se percipira kao katastrofa negde iz vana, a mantra “kako svima, tako i meni” deluje utešno. Život opet nekako ide dalje, onako kako mora. Tako su povratnici iz izbeglištva počeli od nule, “kraljica” Renata se od ljudske gadosti okreće prema životinjama, a povratnik Stipo, zajedno sa svojim sinom i unukom koji su ostali u Austriji, ne propušta nijednu koridu. Nešto te ljude mora spojiti i tu vidimo svrhu koride: bikovi će se već snaći, a ljudi će biti zajedno, ne samo fizički na istom mestu, nego i duhom.

Međunarodna publika je Koridu već videla na nekoliko festivala. U “domaćem” Linzu, Korida je podelila glavnu nagradu u domaćoj konkurenciji (zanimljivo, podelila ju je sa filmom još jedne autorice bosanskog porekla, Selme Doborac). Na drugom domaćem terenu, u Sarajevu, premijera se očekuje na ovogodišnjem SFF-u. Biće zanimljivo pratiti reakciju publike na ovo toplo, humano i nostalgično filmsko delo.

A Perfect Day

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Fernando Léon de Aranoa

scenario: Fernando Léon de Aranoa, Diego Farias (po romanu Paule Farias)

uloge: Benicio Del Torro, Tim Robbins, Olga Kurylenko, Mélanie Thierry, Feđa Štukan, Eldar Rešidović, Sergi López

Zaista logično zvuči da se ratna komedija / melodrama smeštena u Bosnu potkraj rata pojavi na festivalu u Sarajevu. Zapravo rat u Bosni postaje opšte mesto modernog, a opet staromodnog konflikta. Prošlo je ipak nešto vremena i neke rane su se zalečile, možda je i međunarodna zajednica nešto shvatila u međuvremenu, a možda to više nije ni bitno, bar aktuelnih ratova ima u našem svetu. Opet, logično je da ovakav film, jedan u nizu na sličnu temu, nije baš izazvao oduševljenje kod sarajevske publike.

Sa druge strane, to se ne može reći za Benicia Del Tora, koji je bio glavna internacionalna zvezda ovogodišnjeg festivala. Ima to smisla, on je jedan od koloritnijih glumaca danas sa širokim spektrom, uglavnom otkačenih uloga u otkačenim filmovima poput The Usual Suspects i Fear and Loathing in Las Vegas, ali je u svojoj karijeri odigrao i Che Guevaru. Ovde ima retku priliku da igra “clooneyevskog” lika, pomalo romantičnog, najčešće duhovitog šarmera.

Ovde igra Mambrua, veterana humanitarnog rata po silnim ratištima na svojoj možda poslednjoj misiji u Bosni, pre nego što se vrati kući u London gde ga čeka verenica. Dolazi inspektaža koju vodi njegova bivša devojka Katya (Kurylenko) i od koje zavisi budućnost daljnje misije. To u suštini ima manji upliv na Mambrua nego na njegove kolege, okorelog, ciničnog logističara B.-a (Robbins), “novu curu”, tipično idealističnu i “by the book” Sophie (Thierry) i prevodioca Damira (odlični Feđa Štukan) kome je to jedini stabilni izvor prihoda. Efektivno, oni imaju nekoliko dana da svoje šefove uvere u opravdanost i učinkovitost misije. Pritom, na terenu je rat koji još uvek traje, bez obzira što je proglašen prekid vatre i što su pregovori u toku. Humanitarci su pritom “zadnja rupa na svirali”, iza UN vojske, birokratije, lokalnih vojski, vlasti i bandi.

Naslovni savršen dan počinje tako što naša škvadra veselih humanitaraca nađe leš nekog debelog frajera u jedinom funkcionalnom bunaru u okolini. Debelog, znači, treba izvaditi, ali to je mnogo veći problem nego što se čini, i logistički i birokratski. Treba srediti nadležnosti ili ih makar kvalitetno ispreskakati i treba naći konopac, što je mnogo veći problem nego što se to čini. A i debelog je možda neko namerno bacio tamo, iz ovog i onog razloga. Kada im se, sticajem okolnosti, pridruži i lokalni dečak Nikola (Rešidović), njihova zajednička, na momente smešna, na momente tužna “avantura” može da počne...

I to na trenutke radi. Ima tu i humora i odličnih glumačkih ostvarenja (odrasli muški deo škvadre je jako raspoložen), ima i teške ljudske drame, pa čak i patetike. Sve je lepo i atraktivno snimljeno, španske lokacije dobro imitiraju Bosnu, a dugi kadrovi i scene koji bi inače stvarali prazan hod su podvučene dobrom gitarskom muzikom koja ističe duh filma. Čak je i priča univerzalna i shvatljiva u kontekstu svakog rata, a ne samo jednog.

I tu dolazimo do problema: A Perfect Day u celini je pomalo nekompletan film, ni tamo ni ovamo. Ima tu i smisla i dubine, ali samo do određene granice. Poruke filma se obično završavaju na floskulama tipa: “Rat je sranje” ili “Birokratija je sranje”, iako je tema humanitarnih radnika relativno sveža i nepotrošena u brojnim ratnim filmovima. Naravno, od takvog posla čovek razvija određene mehanizme odbrane i film pokušava na tome da kapitalizira, ali to je bolje izgledalo u knjizi nego na filmu. Humoristične replike i “one-lineri” bolje izgledaju na papiru, ali retko kad pogode cilj na filmu. To su uglavnom tipske fore i uspevaju da ih izvuku samo raspoloženi glumci, a ni to nije slučaj uvek.

Deo problema se skriva i u tipskim, grubo skiciranim i iskonstruiranim likovima. Kod muških se to rešava frajerskim stavom i bleskastim ponašanjem, posebno u slučaju B.-a, Mambru je ipak nešto ozbiljniji i sličniji tipu nekakvog “vođe projekta”, dok je prevodilac Damir u Štukanovoj izvedbi tako predivno “deadpan” i u stanju da sa jednom facijalnom ekspresijom podvuče balkanski apsurdistan. Ženski likovi su, međutim, skoro pa lišeni ličnosti, svedeni na po jednu ili dve karakterne osobine.

Sa druge strane, imamo i nemalu dozu patetike, takođe šablonizirane i ustrojene tako da udari ispod pojasa. Opet je i to tako namešteno da film nikad ne odlazi suviše u težinu i da ga je moguće gledati sasvim normalno i opušteno. Spoj humora i melodrame sa ratnim okruženjem i postavkom filma ceste i apsurdnim zapletom je tonalno nekonzistentan i zbog toga A Perfect Day nikad nije ništa više od tek gledljivog filma i prolaznog iskustva.

Opet, i takav kroz apsurd ili baš zbog apsurda evocira uspomene na neke druge, uspelije filmove. Ima tu daška Kusturičinog i Kovečevićevog Undergrounda, Altmanovog M.A.S.H.-a, kao i romana i filma Catch 22. Kao i od poslednjeg, tranzicija sa jednog medija na drugi jednostavno nije tako glatka. Ako ne očekujete previše, A Perfect Day će biti sasvim solidno iskustvo.

Venuto al mondo / Twice Born

2012.

režija: Sergio Castellitto

scenario: Sergio Castellitto, Margaret Mazzantini (po njenom romanu)

uloge: Penelope Cruz, Emile Hirsch, Adnan Hasković, Saadet Askoy, Sergio Castellitto, Petro Castellitto, Jane Birkin, Mira Furlan, Jovan Divjak

Poznat vam je osećaj kad nešto čekate i znate da će biti sranje, ali svejedno čekate. Tako sam ja čekao Twice Born, iako sam znao da će biti sranje na potencijalno skliskom terenu rata u Bosni, ali moje interesovanje za ovaj film nije imalo veze sa tim. Imalo je veze sa jednom torbom koja se pojavila u par scena na ramenu Penelope Cruz. Čudan razlog, ali ipak razlog.

Ono što me je malo obeshrabrivalo vezano za ovaj film bilo je upadljivo odsustvo bilo kakvog komentara sa naših prostora, inače poznatih po višku ničim potkrepljenog agresivnog stava kada je nacionalni ili bilo kakav drugi ponos u pitanju. Posebno ako se tiče filmova o ovim poslednjim ratovima. Znate kako to ide, nacionalisti svih nacija upadaju u komentar sadržaja filma i portreta njihove strane u ratu, a poslednja je briga valja li film čemu. Imali smo takvu situaciju pre koju godinu kada se pojavio rediteljski prvenac Angeline Jolie. Moguće je da je Twice Born vešto sakriven pred dokonim i senzacionalističkim balkanskim medijima, ali oni da su hteli kopati, našli bi ga. Pre će biti da su i najdokoniji shvatili da ovaj film ne zavređuje nikakvu pažnju.

 

Radnja je tipična melodramatska, na granici sapunice, ljubavna priča smeštena u ratno okruženje sa mnogim neverovatnim preokretima. Gemma (Cruz) je sredovečna italijanska gospođa udata za karabinjerskog oficira (reditelj Sergio Castellitto), koja je u mladosti imala romansu sa američkim fotografom Diegom (Hirsch), poginulim pod čudnim okolnostima u Sarajevu. Iz tog njihovog braka je i sin Pietro (Sergiov sin Pietro Castellitto), koji se stidi toga što je siroče, gaji ogorčenost prema majci i ne želi ništa da zna o svom biološkom ocu. Jednog jutra Gemma primi poziv od Gojka (Hasković) da dođe u Sarajevo na izložbu Diegovih fotografija i da obavezno povede sina.

Film se odatle kreće napred-nazad u realnom vremenu i flashbackovima koji su potkrepljeni frizurama glumaca. Gemma je studirala književnost i pisala magistarsku tezu o Andriću, što ju je i dovelo u Sarajevo te olimpijske 1984. godine. Gojko, inače pesnik, je bio njen vozač i vodič na tom istraživanju i upoznao je sa svojom rajom, sarajevskom boemijom, kao i sa potpuno ludim fotografom Diegom. Diego se odmah zaljubio u Gemmu, a ona u njega nakon jednog neumesnog “rape playa”. Posle sitnih peripetija su završili u braku opterećeni time što žele decu, a Gemma je 97% sterilna, a ni usvajanje ne dolazi u obzir zbog Diegove lude mladosti ispunjene heroinom. Do polovine filma imamo samo dosadnjikavu ljubavnu dramu, a baš kada par odluči da nađe surogat-majku u Bosni počne rat. Surogat-majka je Aska (turska glumica Saadet Askoy), mlada umetnica sa puno snova i malo love. Inače, svaka čast za referencu na Andrića, ali na Balkanu niko ne bi nazvao dete po ovci iz basne, ma kako ta basna bila pohvala umetnosti. To će pokrenuti sumnje u Diegovo neverstvo, a i on će se sve čudnije i čudnije ponašati...

Međutim, stvari nisu kakve se čine, ono što u filmu važi u jednom trenutku, već u sledećem se može preokrenuti na nešto sedmo, pa ćemo mi otkrivati nove i nove stvari, a ni Gemma ne zna baš celu priču, ali će je saznati, dok se usput bavi sa Pietrovim tinejdžerskim frustracijama i krizom identiteta. Twice Born očito ima ambiciju i melodramatiku da bude Incendies u okviru jugoslovenskog namesto bliskoistočnog konflikta ali mu uveliko fali smisla i veštine.

 

Film je, između ostalog, umetnost pričanja priče. Osim ako nije u pitanju autorski stav, priča treba biti neobična. U nekim slučajevima, priča je i inspirativna, “larger than life”, pa imamo klasike poput Casablance, ali isto tako i gomilu zaboravljenih pokušaja da se taj efekat postigne. Sa ambicijom treba biti oprezan, jer svaki gubitak kontrole može dovesti do neverice i reakcija u stilu “ma daaaaj!” Twice Born je takav film, ogromnog zamaha, ali konačno ridikulozan i neuverljiv, promašen. Njegov prvi problem je tipsko, lenjo pisanje u kombinaciji sa natrpavanjem temama. Svaka čast autorskom (i bračnom) paru koji stoji iza filma na nekoliko predanih istraživanja i elegantnih poteza što se tiče postavljanja bosanskog konteksta, u pozadini se čuje Bijelo Dugme (doduše drpanje od The Beatles, ali šta je tu je), sarajevska raja je prikazana po jednom tipično našem, jugoslovenskom kalupu za koji nisam siguran da je zaživeo na Zapadu, po kome su oni opuštenjaci i umetnici svih vera i nacija i zabole ih živo za rat koji im se nameće, ali nisu u mogućnosti da mu se suprotstave i za bosanske likove su izabrani jugoslovenski glumci (sa izuzetkom Saadet Askoy, koja nije Jugoslovenka, što se i oseti u akcentu, i generala Jovana Divjaka, koji nije glumac, što se oseti po... amaterskoj glumi), a upotreba tri jezika u filmu (engleskog, italijanskog i našeg) je dramaturški opravdana.

Tu prestaju kvaliteti, a počinje bulažnjenje prvo u scenariju, pa u režiji, ali se na kraju sve slama na nesrećnim glumcima. Obrati su prečesti i preterani, pa zato neverovatni, i to jako ruši ono malo motivacije koju likovi imaju. Dijalozi su drveni, ali tako posloženi da će se svaki detalj, svaka izgovorena reč će se “naplatiti” kasnije u filmu kroz brutalnu melodramu.

 

Glumcima je očito uvaljen vruć krompir. Penelope Cruz i Emile Hirsch nemaju nikakvu zajedničku hemiju, vidljiva je razlika u godinama (kao da sam gledao Demi Moore sa Ashtonom Kutcherom u malo mračnijim varijantama) i to je opterećenje. Njih dvoje, svako ponaosob, mogu biti neverovatni glumci, Penelope Cruz kad igra na maternjem jeziku (apsolutno je užasna na engleskom, na italijanskom prolazi nekako, a možda je i “nahovana”), a Emile Hirsch kad ima materijal sa kojim se može raditi i reditelja koji će ga usmeriti. Finalni rezultat je takav da se Cruzova drži sabrano dok joj ne naiđe potpuno besmislena lajna teksta koju će izafektirati, pa ko preživi pričaće, a Hirsch se veći deo filma ponaša kao budaletina, kombinacija Kutcherovih retardiranih uloga i neke mentalne bolesti koju krije. Ostaje nejasno u čemu je tajna njegove privlačnosti, iako pred kraj filma pokazuje znake plemenitosti i ljudskosti. Saadet Askoy uspeva da izazove nemalu količinu empatije, i da izgleda tužno i sjebano, i možda će joj ti kvaliteti napraviti karijeru. Adnan Hasković je jako narodski i srdačan kao Gojko, ali njegov lik je i najmanje nakaradan i ne zahteva nagle transformacije, a uz to je još na poznatom terenu. Mladi Pietro Castellitto pokazuje koliko mu je neugodno da igra iritantnog klinca u očevom i majčinom filmu, a otac mu Sergio pokazuje da je daleko bolji glumac nego reditelj. Jane Birkin ima scenu-dve i odrađuje ih hollywoodsko-rutinerski, dok su jugoslovenski glumci uglavnom neprimetni i svedeni na kliše.

A kako stvari stoje sa ratom? Iako su nakazane neke specifičnosti Bosne i rat relativno vešto uguran u kontekst istorijskih činjenica, ipak ostaje utisak da je to neki arhetipski strašni rat, pa bio on u Sarajevu, Bejrutu, Rangunu, Manili ili Ruandi, a sam film se ratnim zbivanjima ne bavi više nego što mu treba kao pozadina za srceparajuću melodramu. Biće tu po nekoliko ratnih pasaža i one će uglavnom biti istorijski korektne, ali pomalo karikirane za potrebe šoka kod gledalaca. Zanimljivo je to da se ne apostrofiraju krivci, ili se to čini onako usputno. Ima scena kada Gojko opljune po Radovanu Karadžiću (iako je i Gojko, pretpostavimo po imenu, nekakav Srbin, samo je više od toga urbani Sarajlija, a isto važi i za njegovo društvo, nigde im se ne navodi nacionalnost, ali su njihova imena znakovito ne-bošnjačka), ili izveštaj o granatiranju Dubrovnika, ali radnja se sa rata vraća na likove. Ima još jedan niz scena pred kraj filma koja uključuje napad paravojske i odlazak u njihov kamp / zatvor / logor za silovanje, ali se ne insistira na tome da je to srpska paravojska. Ako publika prepozna, super, ako ne, nije ni bitno. Problem je što je taj niz scena sveden na nekoliko opštih stereotipa, što je paravojska bezlična, upotrebljena kao sredstvo za plašenje i “plot twist”. Ako je za utehu, barem se, za promenu, žrtve ne zaljubljuju u silovatelje, iako se još uvek malo dvoumim zbog one simulacije između Cruzove i Hirscha, ali to nema veze sa ratom.

 

Izgleda da mediji nisu pogrešili kad su zaobišli Twice Born, pošto je u pitanju i objektivno loš i neuverljiv film koji radom ne potkrepljuje svoje ogromne ambicije. Ne vade ga ni dramaturški ni realizacijski ni tehnički detalji, iako je fotografija upeglana i sugestivna, nekada sa razlogom, a nekada neumesno. Ja i inače izbegavam melodrame, jer jako retko pogode tu granicu da budu potresne, a ne preforsirane. Twice Born je jako prešao granicu dobrog ukusa i nema mu spasa. Izbegavati.

Krugovi / Circles

2013.

režija: Srdan Golubović

scenario: Srđan Koljević, Melina Pota Koljević

uloge: Aleksandar Berček, Nikola Rakočević, Leon Lučev, Hristina Popović, Dejan Čukić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Vuk Kostić

Ježim se od anti-globalizma i zaumnih teorija zavere, ali složiću se da je Eurimages kao pojava doneo više zla nego dobra regionalnom filmu. Razlog toga je ne uniformnost u stavu (jer Eurimages propagira ispravne stavove), nego uniformnost u stilu i izrazu, pa tako često imamo ničim izazvane regionalne koprodukcije nabrzinu složene da bi se pobrala crkavica iz evropskih fondova, da bi se snimio nekomunikativan film po ukusu evropskih festivala utonulih u bezdan akademizma, koji će (možda, a možda i ne) ući u neku limitiranu internacionalnu distribuciju i poslužiti autoru kao referenca. Tako smo dobili razne srceparajuće, politički korektne ratne i socijalne dramuljine, pevanje latino šlagera i ex-yu hitova u toku vožnje, tuširanja ili bez razloga na ulici i bezmudašku kritiku društvenog stanja koja bi nešto pametno rekla, a ne bi se zamerila nikome.

Pa ipak, prošla 2013. godina je u tom režimu iznedrila barem četiri lokalno i globalno prepoznata filma: hrvatski Halimin put i Obrana i zaštita, bosanski Epizoda u životu berača željeza i srpski Krugovi. Sva četiri su smešteni u Bosnu, barem tri su za inspiraciju imali stvarne događaje (mada bi i Obrana i zaštita, smešten u podeljeni Mostar, mogao imati osnovu u istinitoj priči). Da li je Eurimages paradigma konačno urodila plodom ili je prošla godina samo “savršena oluja”? Vreme će pokazati.

Da odmah dodam da sam prema Krugovima bio skeptičan, i za to sam imao dobre razloge. Srđan Koljević je jedan od meni manje simpatičnih likova na domaćoj (regionalnoj) filmskoj sceni, kreator idiotske estetike besmislenih unutrašnjih monologa i upotrebe muzičkih motiva i metafora gde im mesto nije. Srdan Golubović mi isto nije najbolje seo, Klopka mi je bila patetična i dosadna usled ponavljanja jedne te iste scene i jednog te istog dijaloga milion puta, Apsolutnih sto je bio pristojan pokušaj uspostavljanja žanrovskog trilera sa socijalnim i političkim kontekstom u Srbiji, ali sa nedovoljno petlje da se ikome direktno zameri i zgodno lociranim negativcem u svima omraženom ratnom profiteru. Takođe, nagrada ekumenskog žirija u Berlinu me ne impresionira, ali zato sam ulazak u zvaničnu Sundance selekciju me je zaintrigirao, kao i kasnija specijalna nagrada žirija u konkurenciji stranog filma.

I drago mi je da sam se prevario, jer su Krugovi retko dobar film, moćan, direktan i metaforičan istovremeno, inteligentan, provokativan, statusno neutralan i bez natruhe popovanja. Sve to je atipično za post-Yu filmove, Krugovi komuniciraju jednako i sa domaćom i sa svetskom publikom, jer su pisani univerzalnim dramaturškim jezikom.

Sam naslov ima dva uporišta. Jedno od njih je metafora o postupku i posledici koju će izreći Ranko (Berček), pokušavajući da dokonta je li smrt njegovog sina Marka (Kostić) imala smisla. Drugo uporište je u strukturi filma nalik na koncentrične krugove, jedan događaj koji će pokrenuti tri odvojene, a ipak povezane priče u maniri hyperlink filmova i završiti se na tom početnom događaju zatvarajući pun krug.

Sam događaj je toliko poznat da je nama u ovom delu sveta film imun na spoilere, iako su likovima promenjena imena. Reč je o tragičnoj smrti univerzalnog heroja ljudskosti u groznom ratu, Srbina Srđana Aleksića koji je brutalno ubijen dok je spasavao život svom poznaniku Bošnjaku kada su ga napali neljudi iz Vojske Republike Srpske. Tu prestaje stvarnost i počinje konstrukcija filma, a radnja ide 12 godina unapred. U prvoj priči, Markova (Srđanova) nekadašnja verenica Nada (Popović) beži od svog nasilnog muža (crnogorsko-danski glumac Dejan Čukić) i sakriva se kod Harisa (Lučev) koji izlaže opasnosti sebe i svoje bližnje kako bi joj pomogao. Haris je onaj momak za čiji je život Marko dao svoj, i sada živi mirno i povučeno u Halleu, u Nemačkoj. Druga priča se dešava u Beogradu, gde hirurgu Nebojši (Glogovac), Markovom prijatelju i svedoku njegovog ubistva, “pod nož” dolazi Todor (Isaković), najodgovorniji za Markovu smrt. Nebojša ima moralnu dilemu da li da se drži Hipokratove zakletve ili da pusti skota da crkne. Treća priča je smeštena na poprište tragičnog događaja, u Trebinje, gde Ranko skoro sasvim sam premešta crkvu kamen po kamen iz podnožja na vrh brda pokušavajući da nađe smisao u smrti svoga sina. Kada mu pomoć ponudi Bogdan (Rakočević), sin jednog od Markovih ubica, Ranko će ga prvo odbiti. Međutim, Bogdan će ostati uporan i među njima će se razviti neobičan odnos.

Sjajno zamišljen i realizovan, sa impozantnom, na momente toplom, a na momente hladnom fotografijom i praćen jednostavnom, akustičnom muzikom, film priziva u sećanje grandioznost antičke tragedije. Svi likovi nose u sebi nekakav osećaj krivice i prazninu koju je ostavila Markova nenadana smrt, i kao u grčkoj tragediji, traže katarzu, a sa druge strane, primereno modernom svetu, pokušavaju da nađu smisao.

Za verovati je da je za takvu narativnu konstrukciju odgovorna scenaristkinja Melina Pota Koljević, Grkinja udata za Koljevića, čiji se “rukopis” po prvi put vidi. Iako potpisana kao ko-autor scenarija za Klopku, tamo je ostala manje ili više nevidljiva. Treba pohvaliti i Golubovićevu režiju, koja je zrela i precizna, kao i sjajne glumce. Berček je izveo ulogu koja je na nivou njegovih najboljih, Rakočević mu bez straha parira i demonstrira veliki talenat, Leon Lučev i Hristina Popović su odlični u svojim ulogama, a jedino je beogradska priča manje razvijena, i slabije odigrana, jer Isaković nije glumac tog kalibra, a Glogovac, ne znajući šta će sa likom, klizi u podglumljivanje.

Na kraju, ceo “hype” koji se digao u regionu je bio opravdan. Po prvi put posle dugo vremena iz ovih krajeva stižu relevantni filmovi. Ono što je loše za svetsku “karijeru” Krugova je to da je 2013. godina bila izuzetno jaka što se tiče filmova snimljenih na ne-engleskom govornom području, pa će Oscar i Zlatni Globus ostati nedosanjan san za srpski film. Ako je za utehu, nikada mu nije bio bliže...

Halimin put / Halima's Path

2012.

režija: Arsen A. Ostojić

scenario: Fedja Isović

uloge: Alma Prica, Olga Pakalović, Mijo Jurišić, Izudin Bajrović, Miraj Grbić, Mustafa Nadarević

Čitam kritike što po novinama, što po internetu, i svi nahvališe Halimin put na sva usta, te to je najbolji film o ratu u Bosni (i njegovim posledicama), te vrhunske izvedbe glumaca, te (istinita) priča koja pogađa pravo u srce. Još kad vidim da je film pokupio silne neke nagrade po festivalima (dakako, ne u Cannesu, Berlinu, na Telluridu ili Sundance festivalu, ali svejedno), shvatim da ga prvom prilikom moram pogledati.

Unapred se izvinjavam čitaocima iz Hrvatske na “varanju” u pogledu ove kritike. Film sam pogledao kad i svi ostali, gde i svi ostali, na televiziji. Tako da je ova kritika namenjena čitaocima iz drugih krajeva naše bivše domovine, onima koji nisu imali prilike da film pogledaju.

Dakle, imamo tri vremenska perioda preko kojih se ova priča rasteže, počinje 70-ih, daleko pred rat ili bilo kakvu indiciju rata. To, naravno, ne znači da su odnosi među nacijama, u ovom slučaju Srbima i Muslimanima u ruralnoj Bosni, harmonični. Recimo da bi se to moglo opisati ovako: neka ih Vlasi/Turci tamo gde su, ali ne daj bože da “moj sin/kćer” oženi/uda se za Vlaha/Turčina/Vlahinju/Turkinju, što je i okidač za ovaj film. Originalnu romansu Slavomira (Jurišić) i Safije (Pakalović) ne vidimo, ona je naprosto tajna dok se ne pojave posledice: Safija ostaje trudna i jedne noći kuca na vrata svoje dobre tetke Halime (Prica) da je pita šta će i kako će pošto će je otac (Nadarević) ubiti, i to ne samo figurativno. Slavomir ima neke druge brige, čeka ga šljaka u Minhenu, a već iz nekog razloga ne može povesti sa sobom Safiju. Safija onda rađa manje ili više u tajnosti i daje sina na brigu Halimi, inače nerotkinji... Mali Mirza odrasta okružen ljubavlju sa majkom i ocem, i igra se sa rođakom Aronom, sinom njegovog “strica” Mustafe.

Drugi deo priče se dešava nekoliko godina posle rata, i na svim likovima se vide posledice. Halima je udovica shrvana bolom, i strana administracija je upravo u nekoj masovnoj grobnici pronašla ostatke njenog muža (Bajrović), ali ne i Mirzine, za šta im treba uzorak DNK jednog od roditelja. Situacija je škakljiva, jer se Safija u međuvremenu udala za Slavomira i živi sa njim negde u Republici Srpskoj. Ni njima dvoma ne cvetaju ruže, Slavomir se vratio u Bosnu sa nevelikom količinom novca i jednom “mečkom” koja je za dvadeset i kusur godina zarđala, a još je bio u ratu i izašao iz njega sa groznim traumama, pa se leči rakijom.

Sam period rata je prikazan u kratkim flashbackovima iz Halimine perspektive, i oni su asocijativni i efektni. E, sad, Halimin put iz naslova je i fizički put: ona je starija žena iz zabitog sela, a do Safijinog zabitog sela ne saobraća autobus, ali je mnogo više od toga put kroz zapletenu mrežu socijalnih odnosa: treba nagovoriti nekoga da je odveze tamo, da se ne izlane i ispriča zašto joj to baš treba, te da ubedi Safiju da i ona otkrije tajnu ili makar samo da da uzorak na analizu, ne bi li Halima u miru pokopala Mirzu i pokušala da nastavi sa svojim životom, odnosno sa onim što je ostalo od njega. Ne treba zaboraviti ni to da Slavomir ne izgleda kao vijetnamski veteran bez razloga: celo to zamešateljstvo može ostaviti posledice i na njega, i on može ispasti najveća žrtva.

Zašto sam to ispričao tako konfuzno? Prvo, da ne bih uleteo u spoilere, pošto je to sa ovim i ovakvim filmovima neviđeno lako. A drugo bi bilo zato što i ne može drugačije, kada se priča kreće po krugovima porodice, porodičnih tajni i odnosa. Da je malo manje zapleten na tom planu, Halimin put bi bio balkanska, gerijatrijska varijacija na temu Winter's Bone, priča o navigaciju kroz šumu zapletenih odnosa u jednom devastiranom okolišu. Međutim, sa podmetnutom decom, starim svađama i prekinutim odnosima, ovaj film klizi nedvosmisleno ka teritoriji melodrame i telenovele.

Svestan sam da zvučim glupavo i bezosećajno, ali ja to ne kupujem. Emocije koje ovaj film izaziva su jako jeftini poeni, sudbine likova su prikazane kao tragične da ne mogu biti tragičnije (što je sve istina, posebno ako je priča istinita), i svi su oni žrtve jednog spleta okolnosti, dok o dubljim uzrocima ne znamo ništa osim notorne činjenice da se Srbi i Muslimani nisu baš mirisali ni pre rata. Zapravo, od melodrame i telenovele ovaj film se razlikuje samo smrtno ozbiljnim tonom, devastiranim krajolikom nasuprot pitoresknom, bedom nasuprot bogatstvu. Opet, svestan sam da je sve viđeno u filmu posledica jednog konkretnog spleta okolnosti i da su neki realno postojeći ljudi to iskusili na svojoj koži i ne “downplayam” njihovu tugu, bol i tragediju, samo ne bih baš gledao film o tome, naročito ne tako izveden film.

Arsen A. Ostojić se već dokazao kao autor koji voli da zabija lake emotivne poene. Ako zanemarimo njegovu američku karijeru i nekoliko kratkometražnih i opskurnih filmova snimljenih u veoma skromnim produkcijskim uslovima i pozabavimo se Ostojićevom karijerom u Hrvatskoj, videćemo shemu njegovih filmova. Ta divna splitska noć je omnibus / hyperlink film koji se uglavnom bavi problemom heroina u Splitu kroz tri različite i školski ukrštene priče, ali ne donosi nova saznanja i vuče dobro poznate konce na putu za tragediju. Ničiji sin se bavi pitanjem (genetskog) identiteta u post-ratnom sjebanom okruženju i tragičnim posledicama tog otkrića. Da, Ostojićevi filmovi će vas odraditi emotivno ako im se prepustite bez rezerve i ne propitujete ih.

Halimin put tu manipulaciju gledaočevim emocijama dovodi na rub savršenstva. Naravno, regularna publika će na to pasti već sa prvim hintom: 16 mm kamerom i verite slikom bosanske zabiti. Gledaocima će tuga biti okidana u skoro svakoj sceni, uz nešto malo vedrijih flashbackova na Mirzino detinjstvo koji služe kao odmor. Još logičnije je da je festivalska publika i dobar deo kritike koja po tim festivalima visi takođe zagrizla udicu. Hamilin put je tipičan euroimages koprodukcijski uradak za tipičnu ciljnu grupu, sa dosta boljom glumom od balkanskih standarda. U oštrijoj konkurenciji (film je hrvatski kandidat za predstojeće Oscare), Hamilin put nema skoro nikakvih šansi da bude zapažen pored naslova kao što su The Hunt, Blue Is The Warmest Color ili The Broken Circle Breakdown. Verovatno je da bi izgubio trku i sa Krugovima, koji se odlikuju ozbiljnijom produkcijom, i žešćim marketingom, i pre svega nagradom na Sundancu. Ipak, Ostojić je uspeo makar u jednom: konačno je dobio američki angažman u polupristojnim produkcijskim uslovima.

Killing Season

2013.

režija: Mark Steven Johnson

scenario: Evan Daugherty

uloge: Robert De Niro, John Travolta

Da li vam je poznat izraz „obrnuo pun krug“? To bi značilo da je nešto toliko loše da je na kraju postalo dobro i dragoceno. Killing Season je takav film, pravi dragulj trasha, film u kome nijedna jedina stvar nije napravljena kako treba. Scenario je slabašan od početka, režija pešačka, gluma blesava za ne poverovati, setting muljav i nepažljiv, a povrh svega film tu i tamo daje „činjenice“ o ratu u Bosni koje bi uvredile sve tri zaraćene strane.

Robert De Niro je nekada bio glumčina, sada je ošljar koji najčešće „glumi“ taman toliko da može naplatiti svoj honorar. Njegovoj glumi bi pomogao reditelj koji tačno zna šta hoće i ne libi se da to zatraži, što smo videli u Silver Linings Playbook, gde je De Niro odigrao veoma kompleksnu ulogu. U filmu poput Killing Season, u paru sa bilo kojim iole priznatim glumcem, De Niro bi izvukao deblji kraj u glumačkom obračunu. Osim ako je nasuprot njega John Travolta. Ako je De Nirov problem to što se ne trudi, Travoltin je to što se trudi previše i ispada smešan. I kada govori engleski sa jako lošim srpskim akcentom (gde je Šerbedžija kada je potreban, makar kao vocal coach), i kada kao govori srpski koji zvuči otprilike kao „Draugou mi je da seam ouvde“ iz usta nekog starog rokera na koncertu u Sava Centru, i kada pokušava da bude i okrutan i simpatičan u isto vreme. Dodajmo još njegovu ekstremno smešnu talibansku bradu (a on bi kao trebalo da je Srbin), i ugođaj je potpun. Da stvar bude crnja, i jedan i drugi glumac su u poslednje vreme snimili toliko sranja, da ovo možda nije najlošiji film za bilo kojeg od njih pojedinačno.

Druga stvar je to što je rat u Bosni dosta komplikovana stvar i nemoguće ga je pojednostaviti. Roger Ebert je to lepo primetio u kritici za prvi (i nadajmo se poslednji) film u režiji Angeline Jolie, kada je naveo desetak pitanja o tom ratu na koja prosečni američki konzument filmova ne bi znao da odgovori. Rat u Bosni podseća na preferans, komplikovanu igru sa kartama, dok se u Americi igra poker, sam protiv svih, na kraju jedan na jedan. Pojednostavljenje preferansa na poker je nemoguće i besmisleno. Zato su svi američki filmovi o ratu u Bosni bili poprilični promašaji kod kritike i publike, od The Peacemaker preko The Hunting Party do In The Land of Blood and Honey i ovog filma. Detaljno objašnjavanje situacije stvara filmsku konfuziju, pojednostavljenje vodi u arbitrarnost.

Naravno, nekoliko pojednostavljenih slika će od filma možda učiniti da film bude manje objektivan, ali to nije zločin ako bi film sam po sebi funkcionisao. Ovde to nije slučaj, a ošljarsko prikazivanje rata u Bosni je prosto kriminalno i nefilmično. Kao da su se odlučili da ne ulože nikakav mentalni napor u davanje pozadine svojoj priči. Dve stvari koje su autori pripremili pristojno je to da su pogodili da se srpski logor za zarobljenike zvao Manjača i da se zločinačka formacija zvala Škorpioni. Da li oni imaju veze jedni sa drugima je sporedno pitanje.

To ne treba da čudi, jer je originalni scenario bio smešten u 70-te godine, a originalni zlikovac je bio Švaba koji je nekako preživeo streljanje. Oni CGI leševi u vagonima ne bi bili Bošnjaci, nego Jevreji, a Manjača bi bila Dachau ili tako nešto. Sudba kleta je htela da ovaj film ne posluži svrsi za koju je zamišljen, da ujedini Nicolasa Cagea i Johna Travoltu pod palicom Johna McTiernana, kao asocijacija na legendarni akcioni film Face Off. Razmišljajući, valjda, da uštede na rekvizitima, scenografiji i kostimografiji, jednom automobilu i nekoliko košulja, prebacili su film u sadašnje vreme, a Drugi svetski rat zamenili sa Bosnom. Problem je što ta dva rata nisu ista. Problem četnoidnim gledaocima i kritičarima može da predstavlja i to što je Srbin zlikovac (na kraju filma sa ljudskom dušom), ali to je manje bitno i produkt je nepažljivog pisanja scenarija.

Još jedan od eklatantnih primera nepažnje: scene koje se dešavaju u Beogradu snimljene su u Sofiji, što nije preveliki problem. I jedan i drugi grad mogu da posluže kao generička istočna Evropa, kao što su Prag i Budimpešta generička srednja Evropa. Problem je što film pokušava da bude autentičan, pa onda naprave takvu grešku da ostave natpise na bugarskom jeziku da „glume“ srpski. Problem su i glumci koji kao govore srpski, ali to zvuči toliko jadno da bi bilo bolje da su ostali pri standardnom rešenju i pustili ih da govore ruski engleski.

A radnja? To je dosta jednostavan koncept, zlikovac pronađe američkog pukovnika koji ga nije streljao kako treba. (Otkad pukovnici streljaju zajedno sa ostalom vojskom, i kako neko dogura do pukovnika ako ne može upucati nekoga sa point blank udaljenosti?) Njih dvojica se upoznaju, popiju po neki jeger, slušaju Johnny Casha i odluče da sutra odu u lov. Pukovnik onda shvati da je u pitanju lov na njega, pa se ostatak filma odvija po Tom & Jerry formuli ganjanja i preokreta začinjenih torture pornom. Primer: četnički bandit prostreli Amerikančevu nogu, probije konopac kroz ranu i obesi ga za tu nogu, onda Amerikanac nekako mlatne četnika pa se izvuče. Ili: Amerikanac prostreli četnika kroz obraz, pa ga zaveže u podrumu i waterboarda sa slanom limunadom, četnik se nekako oslobodi, mlatne ga letvom u glavu i situacija se obrne. I tako od negde 25-og do 80-og minuta, pa onda njih dvojica shvate da je rat prošlost i da im je obojici mnogo zla naneo.

Da stvar bude crnja, u rukama veštijeg scenariste i autora, ovakav film bi postao ozbiljan triler sa moralnom porukom, ovako je poruka samo preserans na kraju, da opravda formulu malo cartoonish jurnjave, malo torture porna (malo satanizma, malo crne magije, što bi rekao Nešo Bombarder). „Utešno“ je to što Robert De Niro još uvek zna da ispriča blesavi vic, a tužno je to što je taj vic ujedno i highlight i punchline filma. Ipak, Killing Season u svoj svojoj blesavosti i celom tom „straight to video“ šmeku nije nimalo dosadan, netremice se gleda i iščekuje šta će se sledeće (glupo) desiti. Preporuka za trasholjupce i za nekoga ko želi da nekom svom rođaku ili prijatelju povredi četnoidna osećanja. Za ostale nije vredno truda.