Mamula All Inclusive

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tržišna logika nema milosti, a u tome ni spomenička dobra nisu izuzetak. Jedan od svežijih primera je ostrvo Lastavica i tamošnja tvrđava Mamula na ulazu u Boku. Ovaj biser austrougarske mornaričko-odbrambene arhitekture i mesto stradanja brojnih Bokelja (za vreme Drugog svetskog rada, tu je italijanski okupator napravio logor za civile) po novom je pretvoren u luksuzni hotel za ekskluzivnu klijentelu. Obećanje o posebnoj „spomen-sobi“ kasnije povećano na nivo umetničke galerije još uvek je neispunjeno.

Ne treba tu kriviti strane investitore koji na lokaciju gledaju drugačije i to pokušavaju unovčiti. Lokacija Mamule zaista je posebna, baš kao i sama građevina i to se itekako može unovčiti. Ipak je zadatak države da zaštiti svoja kulturna dobra i istorijsko nasleđe, s posebnim pijetetom prema mestima stradanja. A kada država zakaže ili ima neke druge, potencijalno finansijski unosnije interese, na scenu mogu stupiti organizovani građani i pokušati ostvariti svoj interes.

Borbu za očuvanje Mamule i uspomene na ljude koji su tamo stradali dokumentovao je novosadski dokumentarista Aleksandar Reljić u svom najnovijem uratku Mamula All Inclusive. Film je premijerno prikazan letos na Sarajevo Film Festivalu, dok je na Slobodnoj Zoni u Beogradu osvojio nagradu publike. U Crnoj Gori, film je otvorio Festival ljudskih prava Ubrzaj, pre najavljenih prikazivanja u Boki.

Reljić svoj dokumentarac otvara atraktivnom snimkom iz drona koji prelazi preko lokacije u Poborima kod Budve. Tamo se nalazi prvi od naših naratora, Ivo Marković, koji je kao dečak bio zatočen u logoru na ostrvu. Sada kao starac, on svake godine odlazi na proslave godišnjica oslobođenja logora i komemoracije stradalima. Iako možda on sam nije jedan od inicijatora akcije da se spreči privatizacija ostrva i pretvaranja istog u čisto turističku lokaciju, Ivo je svakako jedan od najvatrenijih podržavalaca te ideje.

Reljić će uvesti još naratora, kako iz redova preživelih logoraša, tako i iz redova potomaka onih koji nisu bili te sreće. Naći će se tu mesta i za aktiviste i za istoričare i hroničare, kao i za ljude koje za mesto vežu neke druge uspomene. Priliku da iznese „svoju odbranu“ dobiće i predstavnik lokalne boračke organizacije iz Herceg Novog, Mihajlo Kilibarda, koji je „promenio stranu“ i sklopio dogovor s politikom koja je, pak, sklopila posao s investitorima.

Autor se takođe, iz godine u godinu, od 2018. do 2021, vraća na boračko okupljanje kao centralni događaj, dokumentujući napredak radova i, čini se, sve vidljiviju uzaludnost otpora tome da, kako jedna akterka kaže, Mamula ostane „spomenik našoj gluposti“. U svemu tome, čak i manje upućeni gledalac dobija prilično jasan uvid u posebnost tog mesta, kako prirodnu, tako i onu koja je posledica ljudskog delovanja, te u težinu istorijskog bremena koju ono nosi. Nakratko se čak može videti i primer da drugačiji ishod nije samo moguć, već je zapravo dugoročnije održiviji i isplativiji: primer s rta Oštra na Prevlaci i tamošnje tvrđave koja je pretvorena u muzej austrougarske mornarice.

Aleksandar Reljić je zapravo po vokaciji novinar, dok dokumentarni film vidi kao nastavak svog posla nekim drugim sredstvima. Takva autorska pozadina obično znači da je stil tu umnogome podređen supstanci i poruci. Imajući u vidu da Reljić uglavnom radi za televiziju i u za to predviđenim formatima, jasno je da u ovom dokumentarcu, kao i u velikoj većini njegovih prethodnih, nema mesta za preterane stilske egzibicije.

Opet, Reljić uspeva da ubaci određene inovacije kao što su vrlo elegantni snimci iz drona i razbijanje matrice takozvanih „govorećih glava“ time što naracije odvaja od kadrova, dok razgovore između likova dokumentuje kao posmatrač. Takođe, spoj originalne muzike Mihajla Obrenova MiKKe iz sastava DreDDup i klapskih i partizanskih pesama funkcioniše iznenađujuće glatko. Jedine zamerke koje se mogu navesti je možda kriva insinuacija da će svi od naratora imati slično bitnu ulogu za priču, kao i dizajn zvuka koji sačinjavaju tipski zvukovi koji deluju veštački, što sugeriše određene probleme s budžetom. Ali, i pored toga, Mamula All Inclusive je vrednosno pošten i dosledan, a zanatski vrlo solidan dokumentarac televizijskog tipa koji ispunjava svoju misiju.

Bure Bareta

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U neka bolja vremena i na nekom boljem mestu nego što je to bila bivša Jugoslavija u godinama raspada, Goran Bare bi svakako bio neko veći od frontmena benda i koloritnog lika opšte prakse, poznatog po sklonosti ka zloupotrebljavanju zabranjenih supstanci, jeziku bez dlake i mozgu bez filtera. Međutim, odrastanje u provinciji, rat i kulturne blokade sprečile su ga da razvije zvezdani potencijal do zasluženog maksimuma.

Dobro, nešto toga je i u ličnosti, nepripremljenosti na saradnju i kompromise (njegov bend Majke menjao je postavu skoro za svaki album). Ali, za Bareta se svakako može reći da živi rokenrol i da zaslužuje barem jedan dokumentarac.

Rođen u Vinkovcima 1965, Bare se sa rok muzikom prvi put sreo u osnovnoj školi, preko lokalnog progresivnog sastava Urea. Progresivni i simfo-rok mu nisu dugo plenili pažnju. Ubrzo je otkrio Lua Rida i The Stooges, a paralele koje se mogu povući između Bareta i Igija Popa ogledaju se i u izboru instrumenata (obojica su bili bubnjari pre nego što su uzeli mikrofon), jedinstvenom, energičnom scenskom nastupu, ali i u kontroverzama.

Nakon ranih radova sa originalnom postavom Majki (za koje kaže da su kompromis koji je morao da napravi sa članovima benda) u izmešanom, slojevitom stilu gde se preklapaju uticaji hard roka, panka (The Clash je tu svakako veći uticaj nego Sex Pistols) i psihodelije, seli se u Zagreb, nalazi nove kolege i snima neke od većih hitova.

Kako su ratne i rano-poratne devedesete fragmentirale nekada zajednički kulturni prostor, Bare iz striktno nacionalnih okvira izlazi tek sa novim otvaranjem i postaje regionalna zvezda, te rado viđen gost u Beogradu, Novom Sadu, Nikšiću i drugde. Kao dosledan levičar koji prezire hipokriziju, ne libi se da kritikuje domaće političke elite kojem god sistemu pripadale i drži se čvrsto na margini gde se oseća komotno i slobodno.

Zadatka da o Baretu, njegovom životu i muzici napravi dokumentarac prihvatio se Robert Bubalo, sa saradnicima Renatom Tonkovićem i Mariom Vukadinom. Njih trojica su već ranije skrenuli pažnju dokumentarcem „Izgubljeno dugme“. Film o Ipi Ivandiću, pokojnom bubnjaru Bijelog Dugmeta, imao je zdravu festivalsku i vanfestivalsku turneju po regionu.

Premijera filma „Bure Bareta“ održana je prošle godine na domaćem terenu, na DORF-u u Vinkovcima. Dalja gostovanja pomrsila mu je korona. Tračak svetlosti, one sa projektora u mraku bioskopske sale, odnosno otvorene pozornice, ukazao se na ovogodišnjem izdanju Grosmana, festivala fantastičnog filma i vina u Ljutomeru u Sloveniji, gde je „Bure Bareta“ prikazano u takmičarskom programu „rokumentaraca“.

Reč je o srednjemetražnom filmu (50 minuta), što je forma vrlo pogodna za prikazivanje na televiziji. Pristup koji Bubalo i saradnici biraju je sasvim jednostavan i odgovarajući: gro materijala sačinjava intervju sa samim Baretom u kojem govori o detinjstvu, odrastanju, muzičkom formiranju, politici i idealima bez zadrške, dok pozadinom defiluju fotografije Siniše Hančića objavljene u knjizi Želimira Ž. Ivkovića „Rock u Vinkovcima“, koncertni snimci iz Tvornice 2017. i spotovi iz različitih perioda stvaralaštva Majki.

Od muzičkog materijala mogla bi se složiti pristojna „best of“ kompilacija, ali glavni lik ipak ostaje Bare. Njegov misaoni tok je krivudav ali bistar, pa je ispravna režiserska odluka da se „seče“ samo kada je nužno.

Bare pravi digresije, zbunjuje se, psuje, izvinjava, skače s teme na temu i o svemu govori otvoreno. Ima tu anegdota iz rane faze, opservacija o Trampu, Vučiću, Plenkoviću i Milanoviću, sećanja na neke lepe ili manje lepe formativne trenutke, meditacija o politici i društvu i lucidne duhovitosti skrivene iza zavisničke usporenosti i pobunjeničkog stava.

Naravno, uz lika Baretovog kalibra i iskrenosti, 50 i kusur minuta je malo da bi se zadubilo u pitanja kreativnosti, opstanka na sceni i u društvu koje ne mari mnogo za kulturu i rokenrol, gde čak ni ljudskost nije na vrhu prioriteta. Droga je kao tema takođe gurnuta u stranu, iako je utisak da bi Bare rado rekao nešto i o tome.

Sve u svemu, „Bure Bareta“ više deluje kao uvod u rok fenomen nego kao dubinska analiza. Ponekad je čak i previše siguran film za protagonistu poznatog po beskompromisnosti i rizicima. Zbog toga su možda i najšokantnije njegove dve izjave u filmu: da mu pesma „Teške boje“ baš i nije nešto - i da nikada nije voleo ukus alkohola.

A la recherche de l'Ultra-Sex / In Search of the Ultra-Sex

2015.

scenario i režija: Nicolas Charlet, Bruno Lavaine

Malo ko se takvim istraživanjem bavi ozbiljno, ali ću svejedno spremno ustvrditi samo na osnovu fenomenološkog opažanja da pornografija utiče na naše životne i seksualne stavove i praksu mnogo više nego što to shvatamo ili želimo da priznamo. Prosto i jednostavno, ona nam diktira standarde, modne trendove, ukus. Nisam dušebrižnik sa ove ili one strane pa da se bavim dubokim uzrocima zašto se današnji klinci jebu po nemogućim standardima moderne pornografije, niti da se zalažem za bilo kakve zabrane. Svi znamo čemu pornografija služi, pa ko voli neka izvoli u pravcu onoga što voli, u granicama zakona i pristojnog ponašanja, normalno.

Više me zanimaju efemerne stvari, poput genitalnih frizura, veličine grudi kod žena i produkcijskih standarda i trendova u samoj pornografiji. Recimo to ovako: ono što je nekada smatrano poželjnim sada više nije i pored sve raznovrsnosti i dostupnosti ponude. Pornografski materijal koji je nekada palio gledaoce širom sveta sada se smatra komičnim i parodičnim, nekakvom sprdnjom. U današnje vreme lažnog “reality” stila, pornići “sa radnjom” iz 70-ih i 80-ih naprosto deluju naivno, smešno i nimalo sexy, i u nešto izmenjenom obliku žive jedino kao parodija na druge sadržaje.

Tu dolazimo do ključnog pitanja: može li pornografija za koju tačno znamo čemu služi možda dobiti neku drugu, uzvišeniju nameru. Taj svet, ti neonom i reflektorima obasjani gubitnici, ispričali su svoju priču u Boogie Nights Paula Thomasa Andersona i pokazali kako taj svet zapravo izgleda kada ga se gleda iz “žablje perspektive”, sa dna hijerarhije. Boogie Nights je sasvim legitiman, čak odličan film apsolutno vredan pažnje, ali pornografija mu je poslužila samo kao okvir, kao kulisa za priču o usponu i padu.

Međutim, može li se od pravog pornografskog materijala složiti nešto drugo, uzvišenije i univerzalnije od seksualnog uzbuđenja i jeftine zabave? Dvojica francuskih filmaša, komičara i tv-prezentera Nicolas Charlet i Bruno Lavaine su se poslužili svim raspoloživim sredstvima, odnosno montažom i “nahovanjem” kako bi od postojećeg pornografskog stvorili jedan drugačiji film. Setimo se Woody Allena i What's up, Tiger Lilly? i njegove (pre)montaže postojećeg filma kako bi ga okrenuo na satiru i u glavi pomnožimo njegove napore. Nicolas i Bruno su pogledali na hiljade pornića iz 70-ih, 80-ih i 90-ih, izabrali scene iz njih i iz nekih “regularanih” filmova i sve to upakovali u izuzetno trashy i parodičnu “space operu”.

Svetom vlada virus koji ljude nevezano za rasu, pol, godine i seksualnu orijentaciju pretvara u seksualne ovisnike. Ispostavlja se da je neko ukrao Ultra-Sex, matricu koja ljudski libido drži pod kontrolom. Posada svemirskog broda predvođena Captain Cockom kreće na potragu za matricom sa ciljem da spasi ceo ljudski rod.

Priča je složena koherentno i izuzetno je pratljiva, uprkos obilju i raznovrsnosti veoma iščašenog porno-materijala koji Nicolas i Bruno uz puno humora i duhovite komentare kroz sinhronizaciju ubacuju u film. Međutim, štos sa rapidnim ispaljivanjem fora je što one mogu biti zanimljive samo jedno određeno vreme dok ne postanu naporne, a i kod takve “rafalne paljbe” puno njih promašuje metu ili biva izgubljeno u prevodu.

Pa ipak, In Search of the Ultra-Sex nikad nije klasično naporan i nije nimalo dosadan film za svojih sat vremena koliko traje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog bizarnosti onoga što vidimo na ekranu. Zaista ne bih otkrivao detalje, ovo je nešto u šta se sami morate uveriti ako imate stomak za takve stvari.

Projekcija u noćnom programu ovogodišnjeg Crossing Europe festivala u Linzu je bila puna do poslednjeg mesta u dvorani. Domaćin i selektor programa je u šali rekao da bi svakom filmu trebalo dodati sintagmu “Ultra-Sex” u naslov i da bi to bio idealan marketinški trik. Ljudi su sa projekcije izlazili veseli, nasmejani, možda malo uzbuđeni. Da, ovo je sjajna zabava.

*Napomena: Film je uvršten u program ovogodišnjeg Grossmann Festivala u Ljutomeru. Navalite!

Abdul & Hamza

2015.

autor: Marko Grba Singh

Jeste li primetili kako se heroji, ako već nisu sami, često pojavljuju u parovima? Mirko i Slavko, Boro i Ramiz, Bata i Boris. Abdul i Hamza. Dobro, ova poslednja dvojica ne pripadaju istom skupu partizanskih i partizansko-filmskih stvarnih ili izmaštanih legendi, ali nisu ni potpuno slučajno dovedeni u vezu. Oni su junaci našeg doba, izbeglice koje su na putu u bolje sutra, putu napora i samoodricanja, često i opasnosti.

Vreme radnje je nešto pre ove izbegličke krize, pre uspostavljanja i institucionalizacije takozvane balkanske rute, dok su većinu putnika-namernika po šumama i gudurama činili Afrikanci. Njih dvojica su Somalijci, beže iz disfunkcionalne države koja je već dugo u građanskom ratu kojem se ne nazire kraj. Na putu su već više od godinu dana, slučajno su se upoznali, cilj je azil u Zapadnoj Evropi, vreme je zimsko, a trenutna lokacija Srbija, Vojvodina, okolina Vršca i napuštena kuća / vikendica koju koriste kao mesto za predah.

To što se nalaze uglavnom daleko od očiju ljudi je i srećna i nesrećna okolnost. Srbija nije otvoreno neprijateljska sredina prema afričkim migrantima, ali ona im nije željena destinacija, a ako ih policija uhvati, opcije su im azil ili deportacija i vraćanje unazad. Potvrdu za to dobijamo u likovima slučajnog prolaznika, lokalca koji je detinjstvo proveo u Jordanu i omladinaca kojima je super fora da izvedu freestyle rap u lokalnom klubu sa “pravim” crncima. Pa opet, zimsko vreme, put bez novca (za pretpostaviti je da su se već istrošili) i izloženost često zloslutnoj i nasilnoj prirodi nisu naročito ohrabrujuće okolnosti.

Zašto sam počeo tekst sa partizanima? Autor će nas podsetiti na njih na dva mesta, prvo kroz priču turističkog vodiča ispred kule u kojoj su se, po legendi, večito krili pobunjenici, bilo hajduci, bilo partizani. Drugo, imamo i pesmu Leonarda Cohena koja savršeno pogađa suštinu partizanskog stanja uma i duha: tvrdu uverenost (pristrasnost po kojem je pojam i dobio ime), često očajnički položaj, ali i “do or die” stav.

Dobro, ta intervencija je malo “on the nose”, ali recimo da je možemo prihvatiti, iako nam malo preterano objašnjava emocionalno potentne, realističke slike (posebno su upečatljivi pejzaži). Međutim, autor filma Marko Grba Singh odlazi korak dalje i u dokumentarac o Abdulu i Hamzi ubacuje sebe kao aktera. Ovakvi potezi retko kad uspevaju i nisu naročito korektni. Recimo da ovde imaju za cilj da pokažu kako su Abdul i Hamza bili autorovi saputnici tek slučajno, koliko je i kada je njima to odgovaralo, da su otišli dalje i da on ne zna šta je s njima. Međutim, pravila lepog ponašanja nalažu da se u dokumentarcu  pre svega radi o subjektu, a ne o autoru.

Drugi problem je čisto tehničke prirode i odnosi se na marketing i dostupnost filma. Naime, Abdul & Hamza je školski primer srednjemetražnog filma “ni tamo, ni 'amo”. Taj format u trajanju od pola sata do sat vremena je nezgodan čak i za festivale, pa se može pojaviti samo na usko-specijaliziranim ili pak na vrlo otvorenim. Da je, kao što nije, bliže novinarskoj formi, možda bi ga bilo moguće videti na televiziji. Ovako, čini se da mu je sudbina da posluži za autorov portfolio i možda da se pojavi na nekom besplatnom kanalu tipa YouTube i izgubi u šumu sadržaja. Film zaslužuje ipak nešto više od toga, ne zato što je sjajan ili zato što otkriva nešto novo (filmova o izbeglištvu ima masu i pojavljuju se nesmanjenim intenzitetom), koliko zbog toga što je solidan prilog poznatoj temi i nudi jednu iskrenu perspektivu.