Finch

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tom Henks je svakako glumac velikog formata i starog kova, sa autoritetom kojim može komandovati na ekranu kao nekakva blagonaklona, humana očinska figura.

Odigrao je Henks u svojoj karijeri gomilu takvih uloga, bio je i policajac i vojnik i pilot i kapetan broda, bio je i prestareli drveni kauboj (doduše samo glasom u animiranom filmskom serijalu ,,Toy Story“) i putujući čitač vesti na Divljem Zapadu u ,,News of the World“ (Pol Gringras, 2020), bio je i Volt Dizni i detektiv za religijske simbole Robert Lengdon i američki omiljeni srećni idiot Forest Gamp, bio je apatrid zapeo na aerodromskom terminalu, ali i brodolomac na pustom ostrvu.

Zapravo, možda je ,,Cast Away“ (Robert Zemekis, 2000) s Henksom-brodolomcem i najbolja paralela koja nas može pripremiti na ,,Finch“. Makar iz prostog razloga što Henks u najnovijem filmu Migela Sapončika, koji igra na striming servisu Apple TV+, većinom predstavlja jedino potpuno ljudsko prisustvo (i stasom i glasom) na ekranu, dok mu društvo u post-apokaliptičnom svetu prave jedan pas i dva robota umesto odbojkaške lopte. Tom Henks je svakako dovoljno jak glumac da može zaokupljati našu pažnju čak i kada je potpuno sam na ekranu, ali to ne znači da ,,Finch“ samo zbog njega može biti dobar film.

Naslovni junak Finč u Henksovoj interpretaciji je inženjer robotike koji je kao jedan od retkih preživeo ekološku katastrofu u kojoj je uništen ozonski omotač, a Zemlja je izložena Sunčevoj radijaciji i razornim uraganima. Kada nije skriven u svom stanu-bunkeru s psom Gudjirom (mešanac Šejmus kao izuzeno simpatično pseće prisustvo na ekranu), Finč zajedno sa robotom Djuijem koji izgleda malo kao robo-pas, a malo kao Vol-I iz Pixarove animacije, traga za hranom i artefaktima pokojne civilizacije po ruševinama Sent Luisa, prilikom čega ga i upoznajemo.

Ima Finč dobar razlog za to koji ćemo ubrzo otkriti. Njegov najveći i verovatno poslednji projekat je android sa specijalnim zadatkom da se brine o psu jednom kada njega više ne bude. Krvavi kašalj i sve češći umor nam signaliziraju da bi to moglo biti vrlo uskoro.

Jednom kada od skupljenih komponenti i svog tehnološkog znanja složi robota kojeg će kasnije imenovati Džef (glas Kejleba Lendrija Džounsa), on planira da zauvek napusti Sent Luis i ode dalje na zapad, gde možda nije sve pokradeno, premetnuto i uništeno. Destinacija je most Golden gejt u San Francisku, ako ni zbog čega drugog, onda zbog razglednice iz nekih srećnijih vremena koju Finč posmatra sa svog radnog stola.

Razorni tornado se približava, pa Finč i družina moraju da se ranije zapute na dugačak put kamperom kojeg pokreću solarne ploče. Nevolja je, međutim, u tome da je proces učitavanja podataka u Džefa zastao na nekih 70 procenata, ali srećom Džef ima izuzetne sposobnosti AI učenja. Vreme ističe, Finču se bliži sudnji dan, pa je on sve nervozniji i nestrpljiviji da Džefa nauči kako biti „čovek“ sposoban da se brine za drugo živo biće.

Zamislite, dakle, modernizovanu, eko-katastrofičnu verziju Pinokija i to je u principu ,,Finch“, ali sa nekoliko ključnih razlika. Najvažnija od njih je da, osim u sećanjima, nema drugih živih bića koja bi robo-detetu u telu velikog androida predstavljala neku distrakciju i odvlačila ga na krivi put. To znači da, osim na mahove kada veliki robot, mali robot i pas upadnu u nevolju sami od sebe, nema neke naročite avanture, što film pretvara u lekciju, gotovo propoved šta znači biti čovek u kriznim vremenima.

Da to traje nekih osamdesetak minuta, ,,Finch“ bi bio pristojan film svoje vrste u kojem reditelj Sapončik vešto balansira ton između mraka katastrofe i svetla ljudskosti i nade. Međutim, trajanje od skoro dva sata se itekako oseća, film upada u ponavljanja i prazne hodove, pa se može reći da testira naše gledalačko strpljenje. Razlog za to je što je scenario koji potpisuju dvojica debitanata u toj funkciji, asistent produkcije Kreg Lak i producent ranih radova Ridlija Skota Ajvor Pauel, toliko tanak, kao da je sačinjen jedino od premise skoro pa potpuno bez dramaturških „začina“.

Čini se da reditelj Migel Sapončik, uglavnom aktivan na projektima televizijskih serija (primera radi ,,Game of Thrones“), ipak nije dorastao zadatku da razradi ovako tanku i bazičnu premisu, bez obzira što produkciju filma potpisuje Robert Zemekis koji bi ovako nešto razradio u detalje i upakovao u film koji ostavlja snažan utisak uprkos didaktičnom tonu.

Sapončik je, doduše, imao iskustva s naučnom fantastikom u nešto tamnijim tonovima, sa svojim prethodnim filmom (pritom dugometražnim prvencem), relativno potcenjenim naslovom ,,Repo Men“ (2010) koji od anti-kapitalističke distopijske premise o uzimanju organa na kredit i plenidbi istih kada dužnik ne može da plati ratu gradi akcioni triler. Ovde ne uspeva da razradi ideju dalje od toga da očekivano komentariše muzikom iz „pouzdanih izvora“, poput pesama ,,American Pie“ i ,,Road to Nowhere“.

Dve stvari Sapončik ipak pogađa u centar. Prva od njih je vizuelno pripovedanje kroz fotografiju Džoa Vilemsa koja kombinuje standarde post-apokalipse s nekom elegičnom, dirljivom lepotom. Druga je, naravno, kasting i rad sa glumcima. Tom Henks je glumac kojeg ne treba posebno usmeravati jer vlada svojim instinktima, a pritom ima izvrsnu prezentnost, u poslednje vreme i jednu posebnu notu pristojnosti i ljudskosti, što je više nego dovoljno za ulogu Finča.

Kejleb Lendri Džouns je, sa druge strane, do sada uglavnom bivao svođen na uloge zbunjenih mladića ili pomalo jezivih čudaka, ali ovde, iako sveden samo na glas, sjajno pogađa razvojni luk od robotske „tabule raze“ do sasvim „očovečenog“ androida, pritom se oslanjajući upravo na taj glas koji od sasvim mehaničkog postepeno postaje sve ljudskiji.

Na kraju, kada se crta podvuče, Finch nije onakav film kakav bi njegovi autori hteli da bude, zapravo je upadljivo prosečan, svakako tanak, čak i pomalo bezličan, odnosno nepamtljiv. Ali je zbog glumaca i ponekih detalja makar gledljiv. Čak se čini da je „streaming“ zapravo prava platforma za njega, ma koliko pretila opasnost da se utopi u moru sličnog sadržaja.