Bergman Island

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ostrvce Fore, nedaleko od većeg Gotlanda u Baltičkom moru bilo bi poznato, osim lokalcima, putnicima-namernicima i geografima, samo pasioniranim ljubiteljima enigmatike - da nije bilo jednog čoveka.

Na tom ostrvu je, međutim, dobar deo života proveo jedan od neprikosnovenih velikana svetske kinematografije Ingmar Bergman, pride snimivši šest filmova baš tamo. Fore je sada unosna turistička destinacija i mesto hodočašća za neke od poklonika sedme umetnosti iako Bergman, osobenjak kakav je bio, nije bio omiljen među meštanima.

Ostrvo, njegove pitoreskne plaže, šumarci i manja ili veća sela više su od lokacija, a ipak manje od aktivnih likova, dok je veliki švedski reditelj i njegov najpoznatiji stanovnik prisutan kao duh koji prožima svaku poru filma ,,Bergman Island“ francuske režiserke Mije Hansen-Leve. Film je premijerno prikazan u glavnoj takmičarskoj selekciji Kana, odakle se zaputio na dugačku festivalsku turneju na kojoj se zaustavio i u Beču na Vienalu.

Par filmskih stvaralaca, Kris (luksemburška glumica Viki Krips koju smo zapamtili zbog uloge u filmu ,,The Phantom Thread“ Pol Tomas Anderson, 2017) i Toni (Tim Rot u izvrsnoj formi), dolaze na Fore u okviru programa umetničkih stipendija. Te stipendije pokrivaju ostanak u Bergmanovoj kući, gledanje filmova u njegovoj privatnoj sobi za projekcije, večere i izlete sa drugim umetnicima i stipendistima koje organizuje Bergmanov institut, pa čak i „Bergman safari“ po lokacijama na ostrvu na kojima je on snimao. Ništa od toga nije izmišljeno, sve postoji, čak i dotični „safari“ koji je, doduše, više namenjen turistima koji na ostrvo dolaze u sopstvenom aranžmanu.

Kris i Toni su možda oboje ubeđeni „bergmanovci“, ali se razlikuju i po senzibilitetu i odnosu prema svom radu, a i profesionalnom statusu koji uživaju. On je zapravo stipendista, a ona mu je „plus jedan“. Njegovi filmovi su snimljeni po kanonima po kojima se mešaju dramski i žanrovski pristup, a uticaji Bergmana kod njega su površniji nego kod Vudija Alena, dok ona u sebi i svom delu nosi onu „bergmanovsku“ patnju koju uglavnom ne uspeva da pretoči na papir zbog čega upada u kreativnu blokadu.

On predstavlja svoj film, učestvuje u konverzacijama s filmadžijama i kritičarima i ide na protokolarne događaje kao na posao, dok ona odlazi na neplanirani izlet sa mladim studentom režije (Hampus Nordenson, zaista mladi filmski stvaralac kojeg je Hansen-Leve pronašla na ostrvu dok je bio na stipendiji) na kojem se ništa posebno ne dešava, ali je makar spontano i prijatno.

Nije teško zaključiti da je njihova veza u problemima, možda ne pred raspadom, ali pukotine postaju sve vidljivije. Činjenica da spavaju u krevetu koji je bio „zvezda“ Bergmanovog filma ,,Prizori iz bračnog života“ (,,Scener ur ett aktensap“, 1974) ne sluti na dobro, kao ni fakat da njih dvoje ne mogu da se dogovore ni oko filma koji će pogledati u Bergmanovom kućnom bioskopu. To može biti inherentna razlika između muškaraca i žena, njihovih nejednakih startnih šansi, nejednakih očekivanja koje društvo ima od njih i njihovih različitih pristupa stvaranju, a opet može biti i sasvim individualna razlika između njih dvoje. Suptilna kakva obično jeste, Mia Hansen-Leve ne prejudicira koja je od dve varijante tačnija, a istina je verovatno sačinjena od obe u određenom omeru.

I pored naslova, duha Bergmana koji ih sve vreme opseda i razasute Bergman-trivije turističkog kvaliteta svuda po prvoj polovini filma, ,,Bergman Island“ nije film o Bergmanu i „bergmanovštini“, nego o stvaralaštvu. Ovo je jedan od onih retkih filmova koji kreativnost, pre svega pisanje, tretiraju realistično, a opet emotivno i sa razumevanjem procesa, držeći se podalje od konvencija o umetnicima kao patnicima ili malim, samosažaljivim tikvanima koji nikad ništa zapravo nisu radili.

To nam postaje belodano jasno na polovini filma kada nam Mia Hansen-Leve izmakne tepih pod nogama i u film ubaci još jedan film, ekranizaciju „pitcha“ koji Kris predstavlja Toniju kao novi projekat koji planira da završi dok je na Foreu.

I taj film u filmu, nazvan Bela haljina, većinom se dešava na Foreu, gde junakinja Ejmi (Mia Vasikovska) dolazi kako bi prisustvovala venčanju svoje drugarice Nikolet (Klara Strauh) i njenog švedsko-američkog dečka Jonasa (Joel Spira). Venčanju prisustvuje i Jonasov drug Džozef (Anders Danijelsen Li) s kojim Ejmi ima podužu istoriju ljubovanja i raskidanja („prvi put su se voleli prerano, drugi put prekasno“, objašnjava nam Kris), a njih dvoje na venčanju moraju da donesu konačnu odluku na koju će uticati i intenzivna seksualna privlačnosti između njih dvoje, ali i svesne životne odluke koje su, svako za sebe, već doneli ili se spremaju da donesu.

Kao i prvi, okvirni film, i ovaj film u filmu u sebi nosi ponešto (ponovljene) Bergman-trivije (pre svega o odnosu koji su meštani imali prema njemu, verovatno ne bez razloga), a oba filma su „bergmanovska“ na različite načine. Okvirni više hvata tu atmosferu neprijatnosti i psihološke tenzije, dok drugi to prenosi i na nivo sadržaja. Oba filma će se sresti na trećem, meta-nivou negde pred kraj, čime Mia Hansen-Leve zaokružuje ovo filmovano razmišljanje o kreativnom procesu kroz koji prolazi jedna spisateljica, scenaristkinja i režiserka od ideje do filma pod uticajem raznih unutrašnjih i spoljašnjih faktora.

Gluma u filmu je izuzetna, zbog čega treba odati priznanje i glumcima i režiserki koja ih je odabrala i koja ih vodi. Viki Krips je u izuzetnoj formi u kalibraciji emocija koje će ispoljiti, eteričnost Mie Vasikovske je iskorišćena do kraja, Danijelsen Li briljira kao čovek koji se povremeno ponaša kao seronja iako to zapravo nije, a Tim Rot kanališe pravu dozu privilegije i snishodljivosti koju uspešniji partneri demonstriraju svojim manje uspešnim „boljim polovinama“.

Sve to je podvučeno atmosferom kroz fotografiju Denija Lenoara i montažu Marion Monije, stalnih saradnika Mie Hansen-Leve. Jedina opipljiva zamerka bila bi da je neko kome je engleski maternji još jednom prošao kroz dijaloge, jer su povremeno nezgrapni.U svom rukopisu, scnarističkom i režijskom, Mia Hansen-Leve svakako je suptilna, ponekad i previše, kao da se plaši grešaka koje bi mogla napraviti. To ima smisla, budući da je odrasla u kući profesora filozofije, a filmsku karijeru započela kao kritičarka u uticajnom magazinu Filmske sveske, skupa sa svojim bivšim partnerom Olivijeom Asajasom, pod čijom je režijom debitovala i kao glumica. Asajasovi uticaji se osećaju i u filmu ,,Bergman Island“ koji po malo meandrira, ali je svejedno najkonkretniji, možda čak i najbolji koji je Mia Hansen-Leve snimila.