Dune: Part One

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nema nikakve sumnje da je roman Frenka Herberta ,,Dina“ jedno od najznačajnijih dela naučne fantastike. Kroz takozvani „soft SF“ pristup, što znači da se u romanu ne insistira na tehnologiji i tehnološkom napretku, Herbert se zapravo bavio nekim osnovnim stvarima za poimanje ljudskog društva – politikom, religijom, sociologijom i psihologijom.

Iako je radnja originalnog romana smeštena u 11. milenijum, odnosno 102. vek, Herbert je kroz njega zapravo vrlo elokventno govorio o, za vreme pisanja, trenutnim istorijsko-političkim događajima druge polovine 20. veka. Teme su mu, dakle, bile relikti feudalizma kroz kolonijalizaciju, neokolonijalizam i Hladni rat s blokovskom podelom sveta.

Zbog svog neverovatnog značaja u svetu literature, i to značaja koji je prepoznat relativno odmah (Herbert je posle roman proširio na sagu koja se proteže kroz milenijume, a nastavljači su na to dodali i nastavke i „prequele“), ,,Dina“ je kao izvorni materijal privlačila mnoge filmske i televizijske autore koji su na njoj „polomili zube“. Biće da je problem, osim produkcijske zahtevnosti, na snazi i razlika između medija romana i filma, pa da ekranizacija Dine možda čak ni teoretski ne može kvalitetom dostići originalno literarno delo.

Jedan od onih kojima je ,,Dina“ zamalo uništila karijeru bio je i majstor magijskog realizma Alehandro Hodorovski kojem je upravo ona kao projekat došla posle globalne slave stečene „esid vesternom“ ,,El Topo“ (1970) i trip-filma ,,The Holy Mountain“ (1973). Hodorovski je projekat zamislio krajnje ambiciozno, kao epski intoniranu filmsku operu. Sa sve detaljnim Mebijusovim dizajnom, muzikom Pink Flojda, Magme i drugih zvezda psihodeličnog roka, scenografijom i omanjom ulogom Salvadora Dalija, te iscrpljujućim fizičkim pripremama kojima je podvrgao svog sina Brontisa kome je bila namenjena uloga Pola Atreida. Projekat se, logično, „skršio“ na budžetu: ponestalo je poslednjih 10-ak miliona dolara preko već osigurane rekordne svote od preko 30 miliona.

O brodolomu projekta snimljen je i dokumentarac ,,Jodorowsky’s Dune“ (Frenk Pavič, 2013) koji je dodatno potkrepio tvrdnje o dotičnom kao o najboljem filmu koji nikada nije snimljen. Takve tvrdnje je smešno i braniti i opovrgavati iz prostog razloga što film nije snimljen, a od njega su kao relikvije ostali elementi dizajna i „storyboarda“ koji govore nešto, ali ne mogu baš sve.

Hodorovskom je, kaže u dokumentarcu, bilo drago kada je na istom projektu pogoreo i Dejvid Linč, verovatno jedini režiser koji je, po rečima samog Hodorovskog, bio sposoban da ekranizuje nešto tako kolosalno. Linču su se, međutim, u posao umešali drugi faktori: produkcijska kuća Dina de Laurentisa i distributer Universal i njihova sklonost ka naslanjanju na dominantne trendove koji su tih osamdesetih u najmanju ruku bili odraz upitnog ukusa. Budžet verovatno nije bio problem, iako 40 miliona dolara osamdesetih nije bilo isto što i 40 miliona sedamdesetih. Objektivno, film deluje požureno, čak sklepano, u svakom smislu, dok se ogrezlost u kemp danas može uzeti kao simpatični retro. Linč se maknuo iz Holivuda u nezavisnu zonu, Dina je inicijalno loše prošla na blagajnama, ali je na video-formatima dostigla nivo nekakvog, doduše ne baš ozbiljnog, kulta.

O seriji za ScyFy iz 2000. godine ne vredi ni razglabati preterano. Ona je za svoje uslove bila čak i pristojna pa je doživela i nastavak ,,Children od the Dune“ (2003), ali ne treba smetnuti s uma šta serija za kablovsku televiziju iz prvih godina ovog veka znači u smislu produkcijskih vrednosti.

Čast da snimi novu ekranizaciju ,,Dine“ pripala je kanadskom autoru Deniju Vilnevu koji se, nakon filmova ,,Politechnique“ (2009) i nominacije za stranog Oskara s filmom ,,Incendies“ (2010) preselio u Holivud i tamo dokazao s filmovima ,,Prisoners“ (2013), ,,Sicario“ (2015) i ,,Arrival“ (2016). Nakon toga je Vilneva dopao zadatak da snimi nastavak ,,Istrebljivača“ (,,Blade Runner“, Ridli Skot, 1982), s podnaslovom 2049, što je bio svojevrstan „vruć krompir“ u pogledu očekivanja.

Ono što je za Vilneva značajno je to da on po vokaciji nije nužno scenarista (delom je na snazi bila i jezička barijera, budući da je Vilnev frankofon), već „čisti“ režiser koji je zbog toga prinuđen da radi po tuđim scenarijima različitog kvaliteta. ,,Prisoners“ su bili solidan film po lošem scenariju, ,,Sicario“ odličan film po tek dobrom, a u nastavak ,,Blade Runner“ priče je utrpano toliko toga (uključujući i reklamu za jednu marku automobila) da se Vilnev koncentrisao samo na akciju i vizuelizaciju koje su na kraju ispale najjača tačka filma.

Imajući to u vidu, za ,,Dune“ se moglo očekivati da će je Vilnev detaljno pročitati, da će dizajn biti raskošan, a kasting pažljivo odabran, da će efekti i režija biti zanatski perfektni, a problemi su se očekivali možda u scenariju i razvoju likova. Reakcije na premijeri u Veneciji bile su uglavnom pozitivne, od oduševljenja do zadovoljnog klimanja glavom, uz tek pokoji disonantni ton mlake ili čak negativne, možda čak i maliciozne, kritike. U međuvremenu, ,,Dune“ je zaigrao u svetskim bioskopima, pa i kod nas.

Godina je 10191. Kuća Atreita kojom vlada Vojvoda Leto (Oskar Ajzek) dobila je od Cara poznatog univerzuma da preuzme kontrolu nad peščanom planetom Arakis na kojoj žive pustinjski nomadi Fremeni, a na kojoj se nalaze zalihe začina. Za Fremene, on je drevna psihoaktivna ritualna supstanca, a za ostatak univerzuma droga koja navigatorima obezbeđuje međuzvezdana putovanja i stoga je neophodna za svemirsku trgovinu i ekspanziju granica poznatog. Planetom je ranije vladala kuća Harkonena, oličena u grotesknom, ali prepredenom Baronu Vladimiru (Stelan Skargord) koji promenom, logično, nije oduševljen.

Glavni lik romana, sage i filma je Letov sin Pol (Timote Šalame) kojeg upoznajemo kao nesigurnog momčića koji još nije ovladao ni vojničkim veštinama kojih je majstor njegov otac, čak ni uz trening dvojice prekaljenih profesionalaca, Garnija Haleka (Džoš Brolin) i Dankana Ajdaha (Džejson Momoa). A ni nadljudskim moćima, pre svega Glasom, kojima ga je učila njegova majka Džesika (Rebeka Ferguson), nekadašnja sveštenica moćnog reda Bene Geserit koji iz senke vlada svetom. Pol se ipak „budi“, ima vizije u kojima vidi hrabru nomadkinju Čani (Zendaja), a pojavljuju se indicije da je on Odabrani, odnosno mesija koji će osloboditi potlačene. Ali, Pol naći svoj put i ispuniti svoju sudbinu Odabranog jednom kad upozna devojku iz svojih snova i po prvi put se susretne sa zastrašujućim peščanim crvom?

Vilnev je svakako shvatio suštinu ,,Dine“ i, za razliku od svih drugih, makar ne žuri kroz film. Radnja ovog filma koji traje dva i po sata je presečena negde oko prve polovine prve knjige, pa zbog toga većina elemenata dobija prostora da se razvije. To se odnosi pre svega na nekolicinu glavnijih likova iz kuće Atreida, na impozantan dizajn koji se prelama u kontrastima boja (od spaljenih žuto-smeđih do hladnih plavo-sivih) i dizajna (od napredno industrijskog, preko brutalističkog i mračno-uvrnutog do sasvim rudimentarnog). Koreografija dodatno naglašena efektima je više nego pristojna, kako u scenama borbe kojih ne manjka, tako i u onim ceremonijalnijim „masovkama“.

U prvoj polovini filma (odakle su uglavnom izvučene one najfinije scene i najzvučnije replike za trejler), ,,Dune“ se svakako kvalifikuje za jedan od filmova godine, ali to svejedno ne znači da je savršen. Vilnev odlično vizuelizuje i hvata razliku među svetovima i kulturama uz obavezni začin (namerno!) političke korektnosti koje u izvornom romanu nije bilo ni u tragovima. On takođe savršeno slika Herbertove reference na Prvi, Novi i Treći svet, na kolonijalne i hladnoratovske tokove, na eksploataciju i ekologiju, ali propušta nešto od onog „ljudskog“. Sveštenice Bene Geserit jesu preteća pojava, ali su više iskorištene kao audio-vizuelni dodatak, mentati, njihovo poreklo i njihova funkcija, su potpuno zanemareni, a o kući Harkonena i carskoj kući Korino ne saznajemo ništa dalje od toga da su prvi psihotični i brutalni, a drugi prevrtljivi i sa skrivenim agendama.

Problem nastaje u drugom delu filma kada se Vilnev više ne bavi političkim odnosima, spletkama i marifetlucima, nego kada film utone u modus tipičnog visokog koncepta poznatog kao „hero’s journey“. Vilnevov ,,Dune“, kao doduše u nekoj meri i Herbertov originalni roman, onda upada u dramaturgiju očekivanog. Vilnev zna da tu i tamo smesti neki citat, u drugom delu preovlađuje opus Edrijena Lina, pre toga smo mogli da vidimo i par očitih referenci na Kopolin ,,Apocalypse Now“ (1979), borbe su, kad ih ima, atraktivne, ali oseti se i ponešto praznog hoda.

Na izvedbenom planu, ,,Dune“ se takođe vrlo dobro drži. Od glumaca, Oskar Ajzek je briljantan kao Vojvoda Leto, vladar i otac koji je svestan težine svoje situacije, a vrlo dobra je i Rebeka Ferguson razapeta između dve dužnosti. Za relativno malo vremena koje ima na ekranu, Stelan Skarsgord uživa lagano imitirajući Marlona Branda iz njegove najgabaritnije faze. Što se Šalamea i Zendaje tiče, on je uverljiviji kao zbunjeni klinac nego kao nevoljki mesija koji je osetio poziv (što se može popraviti u očekivanom drugom delu), a ona je više prisutna kao eterična figura bez glasa nego kao ljudsko biće (što će se svakako promeniti u nastavku), pa o njima možda nije ni najuputnije suditi, budući da likovi nisu napravili ceo luk.

Tehnički, film je izuzetan. Fotografija Greiga Frejzera (,,Zero Dark Thirty“, ,,Foxcather“, ,,Rogue One“) je savršeno odmerena i koristi maksimum od pomno izabranih lokacija, a za montažu se Vilnev oslanja na svog stalnog saradnika Džoa Vokera s kojim se vrlo dobro razume. Muzika Hansa Cimera jedna je od inspirativnijih njegovih u poslednje vreme, iz nje odzvanjaju neoklasična elektronika i elektronska neo-klasika na tragu majstora iz osamdesetih, ali teško je reći da je tu reč o nečemu neviđenom.

To zapravo stoji i za film u celini. Dobar je, odnosno vrlo dobar, na momente i odličan, ali je sasvim po uzusima, pravilima žanra i nivoa produkcije. Svakako mu fali „ono nešto“, možda ne baš duše, ali zbog svoje promišljene, hladne egzekucije i gledaoca ostavlja uglavnom hladnim.