Passing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Termin „Passing“ koji se upotrebljavao u Americi u doba segregacije, odnosno pre formalnog izjednačavanja svih rasa po pitanju građanskih prava, korišćen je za situaciju kada pripadnik manjinske rase (najčešće Afroamerikanac) pokušava i „prolazi“ kao belac, što mu obezbeđuje određene privilegije, odnosno puni spektar prava u društvu.

Činjenica da boja kože dolazi u različitim tonovima i da je rasnog mešanja bilo otkako je više rasa živelo na istom prostoru, nije igrala naročitu ulogu u propisima po kojima su i melezi bili smatrani ,,obojenima“. O tome je napisano dosta knjiga i snimljeno dosta filmova od kojih su ,,Imitation of Life“ (Daglas Sirk, 1959) i ,,The Human Stain“ (Robert Benton, 2003) samo najeklatantniji primeri.

Pa ipak, izbor teme izvornog romana Nel Larsen napisanog u periodu Harlemske renesanse, pa i izbor načina filmske obrade, pomalo je atipičan za režiserku-debitantkinju Rebeku Hol, inače britansku glumicu s holivudskom karijerom. Bilo kako bilo, njen autorski prvenac ,,Passing“ je, nakon premijere na Sandensu i turneje po izabranim festivalima poput Njujorka, Londona i Rima, konačno izašao pred globalnu publiku posredstvom servisa Netfliks. Tajming je dobro tempiran pred sezonu nagrada, pa se ne treba začuditi ako se ovaj film nađe među nominovanima.

Ajrin (Tesa Tomson) je mulatkinja iz Harlema koji je odlučila da jedan dan provede kao belkinja na južnoj strani Menhetna. Uglađena u nastupu i govoru, te lepo obučena odlučuje da svoj izlet završi u hotelskoj kafani koja prima samo belce. Podozrivo ulazi, osoblje na njoj ne primećuje ništa čudno, seda i naručuje čaj. U kafani je, međutim, prepoznaje žena izblajhane plave kose za koju se ispostavlja da je njena drugarica iz detinjstva Kler (Rut Nega) s kojom je skupa odrastala i išla u školu u Čikagu.

Kler je takođe mulatkinja, ali za razliku od Ajrin, odnosno Rini kako je svi zovu, ona se nije pretvorila u belkinju samo na jedan dan. Već je oko tog preuzetog rasnog identiteta skrojila ceo buržoaski život udavši se za bogataša, ali tvrdog rasistu Džona (Aleksander Skarsgord) s kojim ima kći koju se spremaju da pošalju na školovanje u internat u Švajcarskoj. Rini je, s druge strane, udata za tamnoputog doktora Brajana (Andre Holand) s kojim ima dva sina, a slobodno vreme provodi kao aktivistkinja u organizaciji za dobrobit Afroamerikanaca.

 Susret dve žene promeniće život obema. Kler je možda „prodala“ rasni identitet za privilegije i novac, ali joj svejedno nedostaju neke navike Afroamerikanaca, pre svega u smislu zabave, pa počinje da posećuje Rini i njenog muža, te da sa njima odlazi u klubove. Ona tamo postaje zvezda među politički aktivnim intelektualcima koji te iste klubove posećuju, a pažnju joj poklanjaju i Brajan i njegova i Rinina deca, što Rini ne seda baš najbolje. Jedini koji je prema njoj skeptičan je još jedan „uljez“ u društvu, za razliku od nje „pravi“ belac, pisac Hju (Bil Kemp) kome nije jasno šta ona traži u kulturi od koje je bežala, a koju i on proučava kao da čita o egzotičnim plemenima u ilustrovanom magazinu.

Centralno pitanje za film je koliko Klerina „imitacija života“, odnosno njen dvostruki život može potrajati pre nego što to otkriju belci iz njenog dnevnog okruženja, a pre svega Džon. U izvornom romanu se postavljaju i neka druga pitanja rase, klase i odnosa do istih, ljubomore, zavisti i seksualne privlačnosti, pa i roditeljstva razapetog između imperativa zaštite dece od grozote spoljnog sveta i realnosti koja će ih sačekati kada odrastu. Rebeka Hol sva navedena pitanja diskretno i vrlo dobro prožima i pakuje u ispod 100 minuta filma.

Naravno, ,,Passing“ je vrlo važan film, ali ne uvek i isključivo iz filmskih razloga. Pre će biti da se glavnina tih razloga zbog kojih je važan, skrivaju u činjenici da dvadesete godine ovog, suštinski nisu mnogo drugačije od dvadesetih godina prošlog veka. Šanse nisu svima jednake (i svi trendovi u tom smeru su manje ili više jalovi), a na pozicijama moći, pa čak i odlučivanja o nečijem životu ili smrti mogu se naći i otvoreni rasisti i siledžije. Iako formalno ne moraju da kriju svoju rasu, pitanje je koliko crnaca i mulata to i danas čini, pre svega u Americi, ali i bilo gde.

To, opet, ne znači da ,,Passing“ nema i filmskih kvaliteta, i to pregršt, ali je pitanje koliko će doći do izražaja u senci velike teme, iako upravo oni tu veliku temu ističu. Za početak, reč je o izuzetno promišljenom i sigurno realizovanom filmu, što nije iznenađenje samo u smislu toga da dolazi od debitantkinje, već i u smislu toga da dolazi od osobe koja nikada nije studirala filmsku režiju ili se njom iz hobija bavila. Apsolutno isti set argumenata se može primeniti i na scenario.

Jedina zamerka tom i takvom metodičnom pristupu je što on možda na prvi pogled deluje hladno i rigidno, ali Rebeka Hol zapravo pokušava i uspeva da pogodi ton američke klasične drame. Njene junakinje i junaci možda deluju kao da su ispali iz nekog komada Tenesija Vilijamsa, a scene su dosta često sasvim dijaloški postavljene i snimljene u plan-kontraplan režimu, ali to je sve namerna, a ne iznuđena odluka.

Ona takođe sjajno vodi glumce od kojih većina predvođeni Tesom Tomson vrlo ugodno podglumljuju, dok Rut Nega ima takav lik za koji je potrebno da se glumica „razmaše“, doduše prilično kontrolisano. Njih dve, ali i ostatak ansambla, vrlo je ugodno gledati na ekranu.

Ni pitanja estetike i tehničke spretnosti nisu gurnuta u stranu. Za početak, film je crno-beli i preliva se u nijansama sive (češće svetlije nego tamnije) i postavljen u uski format slike 4:3, što mu sve daje patinu nekakvog klasika. To se sve uklapa u uglavnom klasičarsku režiju, zajedno sa džez muzikom koja, doduše, bolje funkcioniše kada je se čuje ambijentalno nego kao originalni „soundtrack“ u formi teme i varijacija na klaviru.

Uz uglavnom klasično kadriranje i veštu montažu Sabine Hofman, ,,Passing“ se ponosno drži kao komad (budućeg) filmskog klasika, ali Rebeka Hol ima i nešto vrlo svežih i pametnih ideja. Ponajbolja od njih vezana je za komponovanje i strukturiranje kadra u formi „kutija unutar kutije“ koje glumcima po potrebi dodatno sužavaju manevarski prostor. Režiserka, uz pomoć španskog direktora fotografije Edua Graua, voli da glumce posmatra kroz otvorena vrata ili makar da ima te pravougaone forme u njihovoj pozadini, nagoveštavajući teskobu i „kožu iz koje se ne može“

Na svakom planu, ,,Passing“ je vrlo dobar film (svakako spada u red boljih iz ovogodišnje Netfliksove produkcije), a ako u obzir uzmemo da je rad debitantkinje, onda ga možemo nazvati impresivnim. Od nas svakako zaslužuje preporuku samim tim što nijednog trenutka ne postaje politički traktat, niti se hvata didaktike, već likove i gledaoce tretira kao ljude.