Last Night in Soho

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da u visokoj produkciji trenutno nema osebujnijeg žanrovskog autora nego što je to Edgar Rajt. Nakon početaka na televiziji, Rajt se specijalizovao za komedije s manje ili više žanrovskog začina, smeštene negde između parodije i omaža.

To se vidi u njegovoj britanskoj trilogiji ,,Shaun of the Dead“ (2004) – ,,Hot Fuzz“ (2007) – ,,The World‘s End“ (2013), koji su se, redom, zabavljali s klišeima zombi-apokalipse, akcione „buddy“ komedije i invazije vanzemaljaca u svetlu džentrifikacije, ali i u njegovom severnoameričkom prvencu, ,,Scott Pilgrim vs. The World“ (2010) u kojem se u parodijskom, a opet nekako toplom svetlu spajaju romantična komedija i herojska fantazija.

Posle toga se Rajt kao malo uozbiljio, pritom se i dalje ludo zabavljajući i tu energiju prenoseći na publiku briljantnim akcionim „vozačkim“ i ložačkim mjuziklom ,,Baby Driver“ (2017). Bio je to postmoderni pastiš u kojem se dalo prepoznati ranog Tarantina, vanvremenskog Voltera Hila, zrelog Majkla Mana i energiju Ketrin Bigelou, bogato garniran eklektičnim saundtrekom, izvrsno montiran i sa dizajnom zvuka od kojeg zastaje dah, te upakovan u furioznu stripovsku fantaziju s vožnjom i pucnjavom.

Ove je godine Rajt izbacio čak dva filma. U Kanu je premijeru imao dokumentarac ,,The Sparks Brothers“ o braći Rasu i Rendiju Maelu, „mozgovima operacije“ iza art-rok sastava Sparks i njegovih mnogih promena u stilu, a opet ispred vremena. Ne skrivajući svoje afinitete prema bendu, Rajt se u nekoliko navrata pojavljuje pred kamerom, ali trajanje filma se proteže skoro u nedogled.

U Veneciji je, pak, premijerno prikazan jedan od najiščekivanijih naslova ove godine, ,,Last Night in Soho“, čija se premijera očekivala još prošle godine, ali je zbog svima znanih razloga pomerena na ovu. Priča o filmu, međutim, počinje kakvih 14 godina ranije, na setu Tarantinovog dela ,,Grindhouse“ (2007). Rajtova uloga je bila u tome da, kao mlad, dobrih žanrovskih filmova nagledan autor snimi jedan od lažnih foršpana za Tarantinov film. Tarantino je, pak, film završio pesmom ,,Last Night in Soho“ u stilu britanskih sastava iz šezdesetih (što mu je uopšte prva referenca na nešto iz parnih dekada 20. veka), pritom je nazvavši idealnom tematskom pesmom za film koji još nije snimljen.

Rajt je taj film snimio i naravno da tu ima Tarantina, čak direktno citiranog u dugim kadrovima rotirajućom kamerom, pa čak i u sceni gde dvoje junaka plešu tvist kao Mia Volas i Vinsent Vega u ,,Pulp Fiction“ (1994). Tarantino tu, međutim, nije jedini, reklo bi se čak ni najznačajniji uticaj. Jer tu su i opsednutost snovima Alehandra Amenabara, i neonsko crvenilo Dejvida Linča, i odjeci britanskog „midnight flicka“ Nikolasa Roega, a iznad svega italijanski majstori „giallo“ filma. Jer ,,Last Night in Soho“ je britanska inkarnacija Arđentovog klasika ,,Suspiria“ (1997) koja jedan raniji venecijanski naslov, Guadanjinovo nedonošče ,,Suspiria“ (2018), šalje direktno na stub srama.

Junakinja naše priče je Eloiz, zvana Eli (mlada i nadarena američka glumica Tomasin Mekenzi, viđena u filmovima poput ,,Jojo Rabbit“ (Taika Vaititi, 2019)) koja sa bakom Pegi (Rita Tašingem) živi na selu u Kornvolu. Eli je opsednuta modom i sanja o karijeri modne kreatorke, a pohodi je duh majke koja je istim stopama krenula pre mnogo godina da bi putem poludela i ubila se. London, naročito onaj iz prošlosti („swinging 60s“) Elina je opsesija i želja koja će joj se ispuniti kada bude primljena na studije. „London zna biti previše“, upozorava je baka.

Nakon što pokušaj združivanja s „alfa-kučkama“ predvođenih njenom cimerkom Jokastom propadne zbog razlika u karakterima, Eli odlučuje da se preseli, pa uspeva da nađe stan u potkrovlju kuće stare gospođice Kolins (Dajana Rig, originalna Mis Pil iz serije ,,The Avengers“, u poslednjoj filmskoj ulozi) u naslovnom londonskom kvartu.

Eli takođe mora da nađe posao, što i čini u lokalnom pabu koji pohode i policajci i krimosi, ali i jedan sedi gospodin koji je, kažu ljudi, nekada bio ženskaroš. Njega igra Terens Stemp, još jedna od glumačkih legendi šezdesetih.

Dok je po danu sve koliko-toliko normalno, Eli noću tone u san koji je vodi u njeno omiljeno razdoblje i u ulogu bliskog posmatrača životnog puta devojke po imenu Sendi (Anja Tejlor-Džoj, zvezda serije ,,The Queen‘s Gambit“) koja u Londonu pokušava da se probije kao pevačica, plesačica i glumica. O liverpulskim dečkima tada još nema govora, a glamur starog kova, sa haljinama, martinijima i opsesijom metropoloma kontinentalne Evrope peva labudovu pesmu. U tom svetu Sendi nosi roze haljinu koja se širi prema dnu, pije vesper martini u Kafeu de Pari i misli da će joj naočiti Džek (Met Smit) biti menadžer koji će je progurati.

Ali i Eli i Sendi će shvatiti da šezdesete u Londonu nisu ni izbliza bile idilične i slobodne kao što su one to zamišljale. Sendi će se ubrzo naći pod čizmom eksploatacije koja nema naročito veze s glumom, a još manje s pesmom i plesom, a Eli će sa njom osećati sve veću povezanost. Prizori iz Sendinog života će je početi proganjati i na javi, a ona će kliziti u ludilo. Kakvu ulogu u tome ima stariji gospodin koji je upozorava? Kakvu soba u kojoj živi? Kakvu gospođica Kolins? Može li je jedini kolega koji je prijatan s njom, Džon (Majkl Adžao), spasiti? Može li joj baka Pegi pomoći makar savetom?

Iskusni gledaoci neće imati problema prepoznati uticaje i reference koje Rajt slaže u prilično glatku smesu, ali isto tako ni obrti i otkrića u scenariju koji je napisao zajedno sa Kristi Vilson-Kerns (,,1917“ Sema Mendesa) neće biti tako šokantni. To opet ne smeta puno jer Rajt vlada i žanrom i stilom, izvrsno smišlja i režira „set piece“ scene i gradi atmosferu punu tenzije i u savršenoj korespodneciji i sa periodom koji portretira i sa sadašnjim vremenom.

Na ruku mu ide i raskošan dizajn scene (scenograf Markus Rouland se istakao) i kostima (u formi je i kostimografkinja Odil Diks-Miro) uhvaćen kamerom korejskog direktora fotografije Čung Čung-Huna, dok je Rajtova saradnja sa stalnim montažerom Polom Maklisom očekivano glatka i rezultira savršenim kontinuitetom. Sve to je bogato i pametno začinjeno muzikom, kako iz drugih izvora (pop-muzika šezdesetih), tako i originalnim, napetim hororičnim „soundtrackom“ Stivena Prajsa sa kojim je Rajt sarađivao i na svoja dva prethodna filma.

Još jedna od jačih strana filma je i glumačka podela. Mekenzi i Tejlor-Džoj spadaju u red najperspektivnijih mladih glumica danas, ali obe već imaju i izgrađene glumačke profile kao naručene za uloge koje igraju. Dok Mekenzi ima tu sposobnost da kanališe ogromnu energiju ispod naizgled umirene površine, Tejlor-Džoj ima onu furioznost i grandioznost velike zvezde. Troje starijih britanskih filmskih zvezda u manjim ulogama, međutim, nisu tu samo kao referenca ili omaž svojim davnim ulogama, što se posebno vidi u nastupu Dajane Rig kojoj je ovo testamentarna uloga.

,,Last Night in Soho“ nije film bez sitnih nedostataka (kao, uostalom, nijedan Rajtov film), možda čak nije ni najbolji, ni najgrandiozniji, ni najrobusniji Rajtov film, pa će se cepidlake među kritičarima žaliti da ne isporučuje ono što obećava intrigantnom premisom i Rajtovom prethodnom karijerom. Ali i pored toga je izuzetno stabilan, promišljen, majstorski izveden na svim nivoima i, u krajnjoj liniji, vraški zabavan.