Hold Me Tight / Serre moi fort

 kritika objavljena na XXZ

2021

scenario i režija: Mathieu Amalric

uloge: Vicky Krieps, Arieh Worthalter, Anna-Sophie Bowen-Chatet, Sacha Ardilly, Juliette Benveniste, Aurele Grzesik

Jedan od štoseva glede francuskog glumca Mathieua Amalrica je taj da zaista liči na velikog reditelja (i povremeno glumca u svojim, ali i u tuđim filmovima) Romana Polanskog. To je Amalricu sigurno pomoglo u karijeri, makar da dobije poneku ulogu rediteljevog alter-ega kod Polanskog u filmovima. Možda, samo možda, je Amalric rešio da krene putem svoga „mentora“ i počne sam da režira filmove, te da se u njima postepeno makne iza kamere. Iako su njih dvojica kao autori dosta drugačijih senzibiliteta i interesovanje, u najnovijem Amalricovom filmu Hold Me Tight ima nešto od duha Polanskog i njegovih psiholoških drama na rubu i preko ruba horora.

Hold Me Tight je premijerno prikazan u Cannesu gde je Amalric bio sa još dva filma u svojstvu glumca. Od tada je uspeo da već uđe u distribuciju na frankofonim evropskim teritorijama i da bukira ponešto festivala od kojih je Viennale, na kojem smo uspeli da ga pogledamo, verovatno najveći i najznačajniji. Daljnja festivalska sudbina filma nije sigurna, pre svega zbog toga što je jasno da Amalric još uvek uči zanat.

Clarisse (Krieps) igra igru memorije sama sa sobom, a umesto kartica koristi polaroid-fotografije na kojima su detalji iz kućnog, porodičnog života. Clarisse zatim seda u auto, verovatno muževljev, u pitanju je retki američki „oldtimer“, a Clarisse ne deluje kao zaluđenica za automobile, pozdravlja se s prijateljicom koja radi na benzinskoj pumpi i ide negde, ne zna još gde, ali prema moru. Je li to ona upravo napustila familiju?

Sledeća situacija u kojoj ćemo imati priliku da je vidimo je skijaški resort na Pirinejima. Ispočetka su ona i Marc (Worthaler) još uvek zajedno s decom, ali u jednom trenutku on i deca, Lucie i Paul, nestaju iz priče i ostavljaju nju da sama čeka proleće. Paralelno s time, nazad u gradiću iz prethodnog pasusa, Marc pokušava da prevlada svoju povređenost što ga je žena ostavila i da se posveti odgajanju dece, dok Clarisse povremeno obilazi mesta iz svog pređašnjeg života da se uveri da je sve u redu. A imamo i „flashback“ momente na to kako su Clarisse i Marc upoznali i zavoleli...

Ako iz ovog opisa ništa nije jasno, to je delimično efekat koji je Amalric i hteo da postigne. Iz pozicije gledaoca, mi se kroz dobar deo filma pitamo šta je od onoga što vidimo na ekranu „realnost“, a šta „fantazija“, pri tome pokušavajući da raspetljamo i posložimo redosled događaja u filmu. Taj osećaj je baš intenzivan u prvoj polovini filma, a onda nam neke stvari polako postaju jasnije, a postupci likova koji su isprva delovali histerično opravdaniji.

Suština problema je ta da Amalric nije reditelj po struci i zanatu, odnosno da se ne razume u pojedine tehničke aspekte, zbog čega pušta montažera Françoisa Gédigiera da „divlja“ i potencira konfuziju koja se poigrava s gledalačkim strpljenjem. Opet, neke druge aspekte filma, poput muzike (od klasike do popa) Amalric pogađa s hvale vrednom nežnošću i preciznošću, namenjujući im i svojevrsnu dramaturšku funkciju. Naime, u jednom od tokova radnje, Lucie je pijanistkinja koja prolazi kroz fazu Marte Argerich, što ne ostaje samo na auditivnom planu, već se preslikava i na vizuelni.

Na kraju, sve navedeno služi kao okvir za ono što je Amalricu od samog početka bila namera: da u centar pažnje stavi Vicky Krieps i pokaže širinu njenog talenta i raspon prefinjene glumačke veštine kroz lik koji prolazi kroz širok spektar vrlo intenzivnih emocija. Vicky Krieps zapravo ima sve što jednoj glumici treba: talenat, snagu, kalibraciju i auru običnosti koja pridonosi uverljivosti. Pritom su joj jezičke veštine savršene (bez problema igra na nemačkom, francuskom i engleskom jeziku), a karijera u strelovitom usponu od uloge u filmu The Phantom Thread.

Način na koji Vicky Krieps igra Clarisse je zaista impozantan, pa se možemo nadati da je ona to prihvatila zbog izazova jer joj „portfolio film“ kao što je Hold Me Tight više nije potreban u karijeri. Sa druge strane, Amalric kao reditelj kojem je to povremeni posao demonstrira da ume s glumcima, i da ih izabere, i da ih vodi, ali i da ih pusti kada treba. Tako da je za njega Hold Me Tight napredak u karijeri.