Vortex

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaspar Noe... Voleli ga ili mrzeli, prema njemu i njegovim filmovima ne možemo biti indiferentni. Prosto, ne da nam. To valjda dolazi u paketu s visceralnom kinematografijom koja gađa naš autonomni nervni sistem i po pravilu zaobilazi razum i rezonovanje.
Sa novim filmom ,,Vortex“, premijerno prikazanim u Kanu, a upravo na Vienalu u Beču, čini se da je Noe u nekom smislu sazreo kao čovek (kao režiser je skoro pa „rođen zreo“, još od debija ,,I Stand Alone“ iz 1998. godine). Tako nam sada stimulira i moždane vijuge i sposobnost promišljanja, pritom ne zaboravljajući i na emocionalnu reakciju koju od nas traži i dobija.
Štos je, međutim, u tome da je ,,Vortex“ posvećen „svima kojima će se mozak raspasti pre srca“ i da se prilično bukvalno bavi raspadanjem mozga i srca. Prozivka koju je s pozornice bečke ,,Uranije“ uputio Mihaelu Hanekeu (izjavio je da bi voleo da su austrijski reditelji, Haneke kao prvonavedeni, u publici da pogledaju njegov film), vrlo je indikativna, budući da ,,Vortex“ osnovni „zaplet“ deli s Hanekeovim oskarovskim delom ,,Amour“ (2012).
Radnja se uglavnom odvija u stanu, ali Noe film otvara odjavnom špicom (samoreciklaža iz filma ,,Irreversible“ (2002) i ,,Climax“ iz (2018) i kadrom zgrade negde u centralnim delovima Pariza. Stariji bračni par uživa u idili zrelih godina, večeraju na terasi i piju vino. „Život je san“, kaže ona. „Život je san u snu“, odgovara on.
Ako smo i pomislili da je Noe smekšao, razuveriće nas ubrzo. U sledećoj sceni leže u krevetu u toku noći, a imaginarna pregrada između njih postaje sasvim opipljiva. Noe deli široki ekran na dva skoro kvadratna dela, čime u nezgodnu poziciju stavlja svog vernog direktora fotografije Benou Debija. I u tim ekranima počinje da prati život to dvoje ljudi koji uglavnom u istom, lagano pretrpanom stanu, teče odvojenim tokovima i u različitom ritmu.
Razlog tome su njihove bolesti. Ona, potpisana samo kao majka (Fransoaz Lebran, profesionalna, ali neškolovana glumica koja se proslavila ulogom u filmu ,,La maman et la putain“ (Žan Estaš,1973) pati od progresivne demencije, koju otkrivamo kada ona izađe iz kuće po nešto, pa zaluta prvo u jednoj, a onda u drugoj obližnjoj nagužvanoj radnji. On, potpisan kao otac (doajen italijanskog „giallo“ filma Dario Arđento, ovde prvi put u filmskoj ulozi u kojoj nije sveden samo na glas naratora ili ruke koje ubijaju), po profesiji je filmski kritičar koji piše verovatno poslednju knjigu na temu snova i kinematografije, a pritom pati od slabog srca, pa mu nije uputno da se nervira zbog ženinih lutanja.
Zapravo znamo kamo sve to može da vodi, ali ništa ne može da nas pripremi na kraj. Noe čak i povećava uloge uvodeći i lik sina (glumac Aleks Luc koji se uglavnom pojavljuje u komedijama s „ćoravog“ dela spektra). On dolazi njima u posete sa sve sinom i svaki put biva zapanjen progresijom majčine demencije i očeve slabosti u kombinaciji sa staračkom tvrdoglavošću, tako da nekakav dom ne dolazi u obzir. Sin, imenom Stefan, ima i svojih muka jer sam odgaja svog sina Kikija, a prizor na sasvim normalno dete koje se agresivno smara u tako sumornoj atmosferi samo pojačava emocionalnu reakciju kod gledalaca.
Gaspar Noe je filmski autor neverovatne hrabrosti, vizije i snalažljivosti, što je dokazao pređašnjim opusom u kojem uglavnom nije bilo mesta za kalkulacije. Sudeći po prva dva filma, možemo ga nazvati i genijem. I svi njegovi kasniji radovi, pa čak i kompletni promašaj ,,Love“ (2015), dela su genija, ali genija sa manama i ogromnim egom, koji misli da je svaka njegova dosetka genijalna. Gaspar Noe je takođe i režiser koji običava da ceo film centrira oko jedne ili nekoliko dosetki, koje postaju okosnica njegovog izraza.
Ovde je to „split screen“ koji smo uobičajeno viđali na mahove ili kao delove eksperimenata poput „hyperlink“ ostvarenja ,,Timecode“ (Majk Hidžis, 2000) ili novodobnih „skype / zoom“ horora. Ovde ga imamo sve vreme, dodatno je naglašen „blinkajućom“ montažom odnosno ubacivanjem trenutaka crnog ekrana između scena.
U tom smislu, zaista impresivan posao obavio je Benoa Debi, „žonglirajući“ s dvema kamerama na ograničenom prostoru, pritom ne odustajući od svojih potpisnih dugih „steadycam“ kadrova koje je usavršio radeći sa Noeom. Iako se to čini kao fora i štos, ovde cela ta varijanta s podeljenim ekranom savršeno služi svrsi i naglašava razlaz čoveka sa bračnim partnerom. Ali i sa samim sobom, što je jedan od najvećih horora starosti, bolesti i slabosti. A majstorska provedba se najbolje vidi u nekoliko scena kada se ti ekrani zamalo stope ponovo u jedan, ali jedva vidljive razlike u uglovima ipak ostaju primetne.
Noe se drži realnosti i to mu ovde savršeno leži, iako se u smislu istorije produkcije ,,Vortex“ može smatrati njegovim najimpulsivnijim filmom. Od ideje, preko scenarija, snimanja i montaže do premijere filma prošlo je manje od pola godine, a film deluje kao da je pripreman godinama.
Jedna mu je samo mana, a ta mana je ista kao i u slučaju prozvanog Hanekeovog filma. Za razliku od smrti i eventualnog zagrebnog života koji i te kako mogu da budu trip (recimo kao onaj let preko Tokija u Noevom ,,Enter the Void“ iz 2009. godine), umiranje je proces relativno dugog trajanja sa znanim, zadatim ishodom. To ne znači da nam svedočenje tome neće izazvati emocije, ponekad čak nepodnošljivo snažne, ali vredi li se mučiti i gledati tako nešto, samo da bismo se mogli diviti nečijim artističkim dostignućima?