28 Years Later: The Bone Temple

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda je najveći uspeh scenariste Aleksa Garlanda u filmu 28 Years Later taj da je reditelju Deniju Bojlu onemogućio da kroz njega protrči time što je izabrao umereniji tempo i precizno tempirao akcione scene. Ulogu u tome igrala je i činjenica da je nastavak već bio napisan, odobren i blizu procesa snimanja pod dirigentskom palicom Nije Da Koste. Nastavak s podnaslovom The Bone Temple ukazao nam se u ne baš zahvalnom i atraktivnom januarskom terminu, što se moglo protumačiti i kao znak za uzbunu ili makar određeno podozrenje.

Podsetimo, klinac Džimi (Roko Hejns) iz uvoda u prethodni film pojavio se kao odrasli vođa bande (Džek O‘Konel) na kraju istog da bi makar privremeno spasio mladog protagonistu Spajka (Alfi Vilijams) od jurišajućih zombija. Ubrzo se ispostavlja da Džimijeva banda nije samo skupina lutajućih preživelih, očvrslih i istreniranih za tamanjenje zombija, već da se tu radi o kultu ličnosti i satanističkom kultu.

Ovo prvo je bilo jasno već po izgledu: Džimijevi pratioci se oblače kao on (u slične trenerke) i nose neke grozne plave perike da bi izgledali kao on, a dodatno je pojačano i time da su svi usvojili njegovo ime kao svoje. Druga, satanistička, dimenzija konstruisana je oko Džimijeve poslednje uspomene iz detinjstva koja je u njegovoj glavi izokrenuta: njegov otac, „Stari Nik“, poveo je horde zla kako bi uspostavio pakao na zemlji, a njegovo poslanstvo je da mu služi tako što će mu slati nove duše kojima će prethodno učiniti „milosrđe i dobročinstvo“ kroz grozno mučenje. U tome mu pomažu njegovi „apostoli“, zvani Prsti kojih mora biti tačno sedam kako bi mu držali krunu. Ser Lord Džimi Kristal (vidljivo modeliran prema palom britanskom „selebritiju“ Džimiju Savilu koji je nakon smrti obeležen kao zlostavljač i pedofil) svoju „religiju“ improvizuje usput, koristeći se „ikonografijom“ Teletabisa kao delom rituala i frazom „šta kažete na to“ umesto „amin“.

Za Spajka to znači da je njegovo „preživljavanje“ iz prvog dela samo privremeno, jer za opstanak mora da se izbori (noževima, na smrt) s jednim od Prstiju. Iako će i taj duel preživeti više slučajno nego zahvaljujući svojim sposobnostima i beskrupuloznosti, i dalje je daleko od opasnosti. Možda ima sreće utoliko što jedna od članica bande, Džimi Ink (Erin Kelimen), ima milosti za njega utoliko što će ga, koliko god je u mogućnosti, „pokriti“ i zaštititi od ostalih.

U međuvremenu, u naslovnom hramu od kostiju, doktor Ian Kelson (Ralf Fajns) meditira o životu, smrti i miru dok sluša Duran Duran na starim pločama preko gramofona na navijanje i pokušava da dublje prodre u suštinu bolesti, u čemu mu „pomaže“ divovski alfa-zombi kojem je dao ime Samson (Ki Luis-Peri), i kojeg je prethodno „navukao“ na morfin. Kelson je mišljenja, i to ne sasvim bezveze, da bolest ima nekoliko komponenti, među kojima je i psihička, odnosno da je „uspavanu“ ljudskost možda moguće „probuditi“ i u zombijima.

Već od naslova možemo pretpostaviti da će se Kelson i Spajk, odnosno njihove priče, ponovo sresti. To će se dogoditi kada Ink na izviđačkoj misiji ugleda strukturu i Kelsona s kožom narandžastom od joda, pa za njega pretpostavi da je „Stari Nik“ o kojem Džimi toliko priča. Susret dvojice muškaraca s različitim koncepcijama života i smrti (ateizam nasuprot satanizmu) preko nadmudrivanja vodi do neminovnog sukoba.

U 28 Years Later mogli smo da učitamo ekonomsku krizu, porast autoritarizma, Bregzit i koronu, a to su za nas radili i Garland i Bojl kroz arhivske snimke i „rovovsku poeziju“ iz Prvog svetskog rata. U The Bone Temple, na kraju imamo i kameo Kilijana Marfija čiji lik u svojstvu oca i učitelja istorije svojoj kćeri govori o geopolitičkoj situaciji u Evropi pred Drugi svetski rat. Ni jedan ni drugi film, međutim, nisu samo metafore nekih prošlih i budućih vremena, već su više od toga meditacije o ljudskosti, ljudskoj vrsti i njenim naporima da uspostavi kakav-takav poredak, čak i kad onaj prethodni polako bledi iz sećanja. Tu bi za oba filma logična referenca bila serija Mad Max, iako ovaj Garlandov i Bojlov „restart“ nije ni izbliza toliko detaljan i raskošan kao Milerov.

U tom smislu, značajan Garlandov doprinos je stvaranje zaokruženog „alternativnog sveta“ u kojem je preskočena eksplozija interneta kao platforme kojom se neograničeno mogu širiti laži i gluposti, ali u kojem su masovne histerije i psihoze (različitih tipova) i dalje ne samo moguće, već i učestale. U svojim scenarističkim namerama Garland nije nimalo suptilan, ali to u ovom i ovakvom filmu ne predstavlja problem, naprotiv.

Istina je da će se problemi pojaviti drugde, makar u svetlu toga da je The Bone Temple vrlo očit nastavak, pa čak i „most“ u novog trilogiji. (Nakon test-projekcije filma fokus-publici influensera, nastavak je odobren, Garland ga piše, a možda će se Bojl vratiti u režisersku stolicu.) Ima, dakle, tu ponešto razvlačenja minutaže i gubitka momentuma dok se prolazi kroz očekivane „kapije“ na ovako zacrtanoj slalomskoj pruzi.

Drugi potencijalni nedostatak je taj što Nia Da Kosta svakako nije toliko etablirana autorica kao što je to Deni Bojl, pa u „njegovom svetu“ pokušava da pronađe svoj glas i stil, što joj ne polazi za rukom baš uvek. Ima tu i imitacija putem drmusave kamere, ali i pokušaja uspostavljanja nečeg sasvim svog, što joj najbolje uspeva u muzičkom ulošku kulminacije (uz pesmu The Number of The Beast sastava Iron Maiden) gde Fajns ima svoj pirotehničko-plesni šou od kojeg bi mogao da se sastavi kompletan spot. Promena glavnine tehničke ekipe na pozicijama direktora fotografije, montažera i kompozitora svakako omogućava Da Kosti da potraži svoja rešenja i svoj izraz.

Opet, 28 Years Later je tako intoniran da od The Bone Temple očekujemo neka velika otkrića koja ovde izostaju ili se za naš ukus čine suviše banalnima, što je možda poenta sama za sebe: nema neke velike mudrosti, ljudi preživljavaju kako znaju i umeju i u tom preživljavanju pokekad pokušavaju da pronađu smisao, a ponekad i da mu ga sami daju. Neki će reći da je to šteta makar zato što od glume Ralfa Fajnsa ne dobijamo onoliko grandioznosti koliko smo očekivali, ali on je ovde zapravo tačno onoliko dobar i veličanstven koliko treba da bude. Na kraju, ovakav nastavak jako podiže očekivanja pred finale.

Warfare

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Britanski pisac, scenarista i reditelj, verovatno jedan od najatraktivnijih autora današnjice, Aleks Garland, ima novi film, i to samo godinu dana od prošlog. Interesantno, Garland ni dok je bio „samo“ scenarista nije „štancovao“, a to pogotovo nije činio s pozicije reditelja. Jasno, u početku možda za tako nešto nije imao dovoljno „kredita“ kod filmskih studija, pa je od prvenca Ex Machina do drugog naslova Annihilation prošlo četiri godine, a i od drugog do trećeg, Men, isto toliko.

Civil War je izašao pred globalnu publiku prošle godine, baš negde u ovo vreme i u izrazu, ako ne i u osnovi, predstavljao je nekakvo odstupanje od većine Garlandovog dotadašnjeg autorskog habitusa. Garland se i kao scenarista, a kasnije i s pozicije reditelja, bavio izmišljenim svetovima kroz jasnu žanrovsku prizmu, a fantastika, pa i naučna, bila je zajednički imenitelj. Civil War je bilo delo „špekulativne fikcije“ i „alternativne istorije budućnosti“ ili, pak, „izmenjene sadašnjosti“ gde je Garland zamislio drugi građanski rat u Americi nakon što predsednik uspostavi diktaturu i upotrebi silu protiv sopstvenih građana.

Trik je, međutim, bio u tome da je Garland rešio da taj rat predstavi sa zemlje, iz vizure novinara i reportera, te što je moguće realističnije. U tu svrhu angažovao je i ratnog veterana Reja Mendozu kao vojnog konsultanta, zbog čega su bitke u filmu delovale realistično i uverljivo. To važi za gotovo sve scene sukoba, pa čak i kretanja taktičkih jedinica, od uvodnih protesta u Njujorku prekinutih napadom bombaša samoubice nadalje. Tako smo videli naoružane militante koji čuvaju gradiće, grupu muškaraca u civilnoj odeći kako brani napuštenu zgradu, besmisleni snajperistički obračun u tematskom parku, veliki pokret vojske i konačni juriš na Belu Kuću u Vašingtonu, dok je nagradu za najpamtljiviju scenu odnela ona ratnog zločina.

Warfare je prvi Garlandov film u kojem imamo stvarni rat, onaj u Iraku u sklopu „Rata protiv terorizma“, te stvarnu bitku. Ta bitka za grad Ramadi, grad zapadno od Bagdada, trajala je od marta do novembra 2006. godine, a vodila se između američkih trupa i Al-Kaide. U njoj je kao borac učestvovao i Mendoza, ovde potpisan i kao ko-scenarista i kao ko-reditelj filma. Zbog toga se nameće zaključak da je ovo zapravo njegova priča i njegov projekat, dok je Garland tu uskočio s mentorskom pomoći kao iskusni profesionalac na oba plana.

Priča je zapravo dosta jednostavna. U toku jednog dana, pratimo jedinicu marinskih specijalaca, „mornaričkih foka“ koja je zauzela jednu kuću u gradu odakle treba da pruži podršku „običnim“ marincima u njihovom obračunu s lokalnim džihadistima. Plan se, očekivano, izjalovi, dvojica momaka iz ekipe, Sem (Džozef Kvin) i Eliot (Kozmo Džarvis) bivaju ranjeni, pa treba izvesti evakuaciju koju pokušava da organizuje vezista Rej (D‘Fero Vun-A-Tai). Problem je što oklopnjaci, poučeni prethodnim iskustvom s eksplozivnim napravama, ne mogu tek tako da se „ušetaju i parkiraju“ pred kućom, što je ekipa pod stalnom paljbom iz još uvek neutvrđenih pravaca, a i to što je lojalnost civila čiju su kuću zauzeli (a njih zaključali u jednu sobu) upitna. Rej, Džejk (Čarls Melton), Erik (Vil Poulter), MekDonald (Majkl Gandolfini) i društvo moraju da budu kreativni u osiguravanju uslova za povlačenje i spasavanje ranjenih drugova, a ta kreativnost se često svodi na traženje vazdušne podrške radi plašenja neprijatelja i „dizanja prašine“.

Nema tu nekog šireg konteksta, kako same bitke (nju će možda istoričari stavljati u fusnote, svakako nije bila presudna za tok rata), tako ni rata u Iraku u širem smislu. Warfare je primer filma „tu smo gde smo“, i to više one realistične sorte u kojoj je cilj puko preživljavanje, nego nekakve epske u kojoj se naglašava pravednost i podvlači svrha borbe. Neprijatelj je tu gotovo nevidljiv, odnosno dobro je skriven, a ni „naši momci“ nisu dobili pojedinačnu karakterizaciju kao u nekim starijim filmovima, već funkcionišu kao nekakav grupni lik.

Takav naturalistički pristup s puno vojničkog žargona pomalo podseća na Ketrin Bigelou i njen The Hurt Locker, ali u ekstremnijoj verziji. Nemamo ni centralnog protagonistu, pa ni ugođaj cele njegove „ture“ po Iraku u smenama od po nekoliko meseci. Warfare se odvija skoro u realnom vremenu, a neki njegovi segmenti u onom baš-baš realnom. Primera radi, kada vojnici u kući moraju da sačekaju po par minuta na odgovor ili na dolazak ispomoći ili vozila za evakuaciju, a sa njima moramo da čekamo i mi. Tu možda imamo paralelu s jednim filmom iz okruženja – Broj 55 (Kristijan Milić, 2014), takođe ograničenim na jednu akciju koja je pošla po zlu i jednu kuću u kojoj vojska pod napadom čeka na pomoć ili evakuaciju.

U tom svom realizmu, čak naturalizmu, Garland i Mendoza uspevaju da prenesu jasnu anti-ratnu poruku. Ona možda nije napisana velikim, masnim slovima kao kod Spilberga u Saving Private Ryan ili brutalna kao kod Klimova u Come and See, ali svejedno glasno odzvanja u detaljima. Počnimo od tretmana likova koji su lišeni individualnosti i činjenice da su oni redom mladi momci koji samo izvršavaju nečija naređenja. Onda imamo i tu komponentu opipljivog okruženja (set je prema Mendozinim sećanjima i uputstvima posebno konstruisan) i tretmana vremena iz čega nam postaje jasno da i čekanje u punoj ratnoj opremi da se nešto desi, i ispunjavanje zadataka i snalaženje na terenu te momke stavlja pod enorman stres i izlaže riziku od pogibije. Na kraju, Garland i Mendoza uspevaju da uhvate suštinu ratovanja i artikulišu temu nama u publici za razmišljanje: Koga to, s kojim ciljem i pod kojim uslovima političari i komandanti šalju u borbu? Nema tu nijednog „Ramba iz našeg sokaka“, to su sve neki mladi momci koji verovatno nisu imali boljih varijanti za snalaženje u životu.

Na tehničkom planu, Warfare je impresivan film, posebno po pitanju dizajna zvuka na kojem je, sudeći po IMDB-u, radilo 14 osoba. Ni vizuelna komponenta (Dejvid Tomson kao direktor fotografije) ne zaostaje u smeštanju nas iz publike u središte zbivanja, a montaža Fin Outs koja sve pakuje u 90-ak minuta akcije uz još 5 špice u kojoj se upoznajemo i sa pravim ljudima, Mendozinim ratnim drugovima, koji su poslužili kao inspiracija za likove, nama u publici dozira količinu neprijatnosti koju možemo da podnesemo.

Problem je što takve tehničke karakteristike zahtevaju vrhunske uslove projekcije u što boljem bioskopu. Kod nas, međutim, Warfare nije stigao u bioskope, bilo kakve, a pitanje je hoće li uopšte, pa smo osuđeni na kućne uslove u kojima je užitak u ovakvom filmu ograničen. Na kompjuterskom ili, u boljem slučaju, televizijskom ekranu onda i nedostatak individualizacije likova postaje lagano iritantan jer nas sprečava da se uživimo u njihovu priču. Ali, i pored toga, Warfare nam pruža uvid u to kako izgleda ratovanje danas, a na nama je da se nadamo da tako nešto nećemo iskusiti i na svojoj koži.

Civil War

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Ponekad nam je teško donijeti jednoznačan sud o nekom filmu, ali zato o njemu želimo raspravljati do posljednjeg detalja i vagati što od toga funkcionira, a što ne, što doprinosi cjelini, a što njenu koherentnost ruši. Građanski rat je jedan od tih filmova koje moramo pogledati, možda i više puta, budući da je percipiran kao izuzetno važan, možda i kao najvažniji uradak ove godine, godine koja sa sobom nosi izuzetno gust dnevno-politički, u perspektivi možda i povijesni kontekst. Vezu između četvrtog filma u režiji britanskog pisca, scenarista i redatelja Alexa Garlanda, koji je zapravo zorni primjer spekulativne fikcije o Drugom građanskom ratu na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država, i svijeta danas u kojem se odvijaju dva velika regionalna sukoba (u Ukrajini i na Bliskom Istoku), uz sijaset manjih i lokalnih previranja, a u kojima po pravilu Sjedinjene Države imaju po najmanje jednog „konja u utrci”, nije teško uočiti. Baš kao što nije teško uočiti sve veće podjele unutar samog američkog društva i prijetnje da one eskaliraju u otvorene sukobe različitih grupacija, logistički opremljenih oružjem i zagrijanih ideologijom. S time su svakako računali i sam Garland i prestižna neovisna produkcijska kuća A24 koja je iza njegovog projekta stala sa, za sebe, rekordnih 50 milijuna dolara. Također, ni tempiranje distribucije za vrijeme kada je kampanja za predsjedničke izbore u Americi u jeku nije nimalo slučajno. Mjerljivi financijski rezultati već se vide: utržak je pokrio i prekrio proračun već u prvom tjednu prikazivanja, a film će, po svoj prilici, na repertoaru ostati dugo, sa statusom djela koje se mora pogledati. Nas, međutim, zanima kakav je Građanski rat kao film, a da bismo na to odgovorili moramo odgovoriti na pitanje koliko računica na kojoj su postavljeni temelji doista drži vodu.

Nakon što se u filmskim krugovima etablirao prvo kao književnik (autor izvornog romana Žal kojeg je Danny Boyle ekranizirao), pa onda i kao scenarist (i to prvo za Boylove filmove 28 dana kasnije i Sunce), Alex Garland okrenuo se režiji vlastitih scenarija. Još kao scenarist pokazivao je tendencije tome da svi njegovi projekti teže znanstvenoj fantastici u različitim formama, pa stoga ne treba čuditi ni izbor žanrovskog okvira i tematike njegovog prvijenca Ex Machina. To je zapravo i jedini „čisti SF” u Garlandovoj redateljskoj filmografiji, budući da je već sljedeći uradak Annihilation bio ekranizacija romana iz „new weird” žanra, gdje „fantastika” nije nužno „znanstvena” u svojoj osnovi, ali špekulira s osnovnim postavkama prirode i društva. Njegov sljedeći i najslabiji film Muškarci potpuno je izbacio „znanost” iz fantastike i na to mjesto ubacio psihološki horor, a sve u svrhu crtanja plošne metafore patrijarhata i obračuna s njim. Konačno, Građanski rat je spekulativna fikcija, odnosno „alternativna povijest budućnosti”, ratni film ceste, film katastrofe, postapokaliptična distopija i politički horor. Žanrovski obrasci sastavnih dijelova su, dakle, poznati iz američke i globalne kinematografije, Garland je njihovu mješavinu „stopio” sam, ali ostaje pitanje koliko se postulati i njihova interna mehanika uvjerljivo drže na primjeru konkretnog filma.

Postavka spekulacije je sljedeća: neimenovani američki predsjednik (glumi ga Nick Offerman) pogazio je Ustav, prisvojio treći mandat, raspustio FBI i upotrijebio ratno zrakoplovstvo protiv građana, što je rezultiralo pobunom različitih frakcija. Dok sjeverozapad zemlje drži Nova narodna armija, a jugoistok Floridska alijansa, glavnina borbe odvija se između Zapadnih snaga koje sačinjavaju Kalifornija i Teksas, te lojalističkih država koje pokrivaju ostatak teritorija, ali im je uporište na Istočnoj obali. Iako predsjednik govori da je „najveća pobjeda u povijesti čovječanstva” blizu, stanje na frontu ne može biti nepovoljnije po njega. Naime Zapadne snage samo što nisu probile frontu kod Charlottesvilla, odakle im je otvoren put za Washington. Međutim, službene frakcije nisu jedine koje ratuju, budući da postoje i razne milicije i druge „organizirane grupe građana”.

Kvartet naših junaka - novinara i foto-reportera, upoznajemo tijekom sukoba demonstranata i policije u New Yorku, čiji redovni tijek biva poremećen samoubilačkim napadom. Junaci sudbonosnu odluku donose u hotelu koji cijeloj branši služi kao baza, a u kojem povremeno nestaje struje, zbog čega se preporučuje korištenje stepenica, čak i kad se ide na deseti kat. Lee (Kirsten Dunst), prekaljena foto-reporterka agencije Reuters, figurira kao jedna od legendarnih ličnosti svog poziva, te kao prva protagonistica filma. Njen južnoamerički kolega Joel (Wagner Moura) iz iste agencije dopisnik je i ovisnik o adrenalinu bojišta i pucnjave. Njih dvoje skuju plan da pokušaju obilaznim putem doći od New Yorka do Washingtona, te pokušaju napraviti posljednji intervju s predsjednikom prije nego li bude svrgnut, uhapšen ili smaknut. U hotelu im se pridružuje mlada frilenserska foto-reporterka Jessie (Cailee Spaeny, zvijezda u usponu nakon naslovne uloge u filmu Priscilla) kojoj je Lee veliki uzor i koju je Lee spasila od sigurne smrti za vrijeme nereda. Također im se priključuje i novinar-veteran Sammy (Stephen McKinley Henderson) koji piše za New York Timesa. S, citiram, „vrtićem i staračkim domom na zadnjem sjedalu”, dvoje prekaljenih cinika kreće na put kroz opustjele auto-ceste pune napuštenih i spaljenih automobila. Također putuju sporednim cestama, kroz mjesta gdje su stadioni pretvoreni u izbjegličke logore, gradiće u kojima naoružani lokalci čuvaju red i kažnjavaju pljačkaše, kroz stambene blokove u kojima se civili bore protiv uniformiranih lica, napuštene zabavne parkove u kojima ljeti još uvijek svira božićna glazba i koji služe kao strateške točke grupama ljudi koji ne znaju ni za koga ni protiv koga se bore. Dakle kroz svijet u kojem se za 300 američkih dolara može kupiti sendvič, a za 300 kanadskih pun rezervoar goriva i kanister pride za rezervu. Kroz svijet u kojem i gradići koji tvrde da ih se rat ne tiče svoju slobodu moraju čuvati snajperistima na krovovima, te u kojem analogne vještine i oprema poput mobilnog seta za razvijanje fotografija s negativa mogu itekako značiti prednost, budući da se digitalne komunikacije urušavaju.

Tehničke kvalitete filma su nesporne, naročito u smislu vrlo uvjerljivih rekvizita te vizualnog dizajna i dizajna zvuka koji podvlače ono najstrašnije u filmu: lakoću normalizacije apsolutno nenormalnog stanja. Gluma je također jedna od uzdanica filma: Kirsten Dunst briljira koristeći se sredstvima mikro-glume kako bi dočarala rezignaciju, Wagner Moura uvjerljivo kanalizira razmetljivost kojim prikriva strah, Henderson je sasvim uvjerljiv kao blagi profesorski tip, a Cailee Spaeny kao početnica koja naglo odrasta i postaje prekaljena profesionalka u roku od dva-tri dana. Posebno priznanje moramo, međutim, odati Jesseju Plemonsu u ulozi jezivog vojnika u najuspjelijoj epizodi filma koja direktno prikazuje ratne zločine. Sam Garland, pak, ovdje ima priliku pokazati svoje vještine u režiji scena bitaka; u tome se dosta ugleda na noviji opus Kathry Bigelow, dok u ostalim aspektima želi dostići visine Elema Klimova (iz filma Idi i gledaj), Stanleyja Kubricka (Full Metal Jacket) i Francisa Forda Coppole (Apokalipsa sada) u demonstraciji prirode rata kao takvog, u čemu ipak ostaje ponešto „kratak”.

Iako sam po sebi nije nužno slab, scenarij je, začudo, najslabija karika filma. S čisto zanatske strane gledano, dosta toga je diktirano epizodičnom strukturom koju „ratni film ceste” kao takav diktira. To se vidi i po nejednako uspjelim pojedinačnim epizodama od kojih nijedna nije loša, ali je samo jedna toliko potentna da ćemo je upamtiti, međutim i po vrlo šablonskom razvoju likova koji je pravolinijski, što njihove sudbine čini prilično predvidljivima svakome tko se ratnih filmova nagledao. Većina dijaloga, kada ne služi direktno za ekspoziciju situacije, za svrhu ima objašnjenje zanimanja likova, njihova statusa, iskustava i svjetonazora, a sve skupa na koncu djeluje kao uvodni kolegij na studiju novinarstva. Spomenuti koncept već smo ranije imali prilike vidjeti u ratnim filmovima što progovaraju iz perspektive novinara, mirotvoraca ili civila-bjegunaca, doduše u kontekstu postojećih ratova i previranja izvan američkih granica (primjeri mogu biti Godina opasnog življenja, Salvador, Polja smrti...). Ovdje je taj koncept spojen s konceptom filma katastrofe, distopijom ili čak zombi-filmom smještenim po pravilu u ruralni, središnji dio Sjedinjenih Država. Stvar je u tome da prva grupa filmova teži prikazati rat kakvim on zaista jest, iz čisto humane, ljudske perspektive, a da druga grupa svoju snagu crpi iz jasnih, ali ipak kodiranih metafora koje „gađaju” postojeće mete u stvarnosti.

U želji da bude kriptičan i „univerzalan” u izbjegavanju ikakvih paralela s današnjim „stanjem stvari” na terenu američke domaće politike, a opipljiv i potentan toliko da njegova dobronamjerna upozorenja shvatimo ozbiljno, Garland se gubi u svojoj mutnoj i ne baš utemeljenoj „kozmologiji”. U svemu tome najmanji su problem naoko arbitrarno i nelogično sastavljene frakcije kako bi se izbjegle poveznice sa sadašnjim američkim demokratima i republikancima, što je svakako namjerna odluka (zlobnici bi rekli iskalkulirana tako da nijedna strana u trenutnoj „debati” ili sukobu ne bude uvrijeđena). Tek će neki navesti repliku u kojoj se spominje neodređeni „Antifa masakr” i to u još neodređenijem kontekstu (jesu li anti-fašisti tu bili žrtve ili, pak, počinitelji) kao smišljenu kalkulaciju ili provokaciju jedne ili druge strane. Veći bi logički problem svakako bio nepoštivanje karakteristika američkog vrlo kompliciranog sustava raspodjele moći koji jednom čovjeku nije baš lako savladati i preuzeti, ma koliki on diktator ili fašist bio. Tu je također i povijesna činjenica da je i prethodnom Građanskom ratu u SAD-u trebalo barem pet decenija da se „zakuha”, a razlike između strana bile su i ekonomske i egzistencijalne, a ne samo svjetonazorske, dok je tehnologija za to vrijeme ipak nezadrživo napredovala. Ovakvim doziranjem konteksta „na žličicu”, Garland kao da iznevjerava svoje protagoniste, pa na kraju i samoga sebe i namjeru da nas prodrma i preplaši svojom na momente visceralno nepodnošljivom, ali zato cerebralno nategnutom, možda čak i nemogućom spekulacijom kako će to izgledati kada se rat preseli na „domaći teren”. Možda bi s ekstenzivnim kontekstom Građanski rat bio glomazniji film, možda bi bez ikakvog konteksta bio još direktniji i efektniji prikaz sloma sustava koji bi sam po sebi imao katastrofalne posljedice; ovako ostaje negdje između, kao tehnički dorađen, isprva morbidno intrigantno zasnovan, ali pod povećalom analize ipak plitak film šoka.

Men

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Primarno pisac i scenarista, poznat po saradnjama s Denijem Bojlom na filmovima ,,The Beach“ iz 2000. (kao autor izvornog romana), te ,,28 Days Later“ (2002) i ,,Sunshine“ iz 2007. (za koje je napisao scenarije), Aleks Garland u međuvremenu se promovisao u jedno od režiserskih imena koje pobuđuje pažnju.

Njegov režijski prvenac, ,,Ex Machina“ (2014), dočekan je s hvalospevima kritike i odobravanjem publike, Oskarom za efekte i nominacijom za isti za originalni scenario. U pitanju je bila naučno-fantastična drama koja je pokušala odgovoriti na večno filozofsko pitanje „sanjaju li androidi električne ovce“. Odnosno, u kojoj meri je čovekolika mašina (ovde robotica u interpretaciji Ališe Vikander kojoj je to lansiralo glumačku karijeru), obilato se koristeći citatima klasika žanra, ali i određenim narativnim poštapalicama.

Ipak, bio je to vrlo dobar film, od Akademije, dela kritike i dela publike izvikan za remek-delo, koji je plenio sjajnom ekonomikom scenarija i istančanim osećajem za vizuelni stil. Ako je s prvencem pogodio u centar mete, sa drugim filmom to nije bio slučaj.

,,Annihilation“ (2018) je bio Garlandov pokušaj adaptacije romana Džefa Vandermera iz njegove ,,Southern Reach“ trilogije, a koja pripada pokretu koji se zove „New Weird“, koji je nastao iz „Weird Fictiona“ s dodatnim akcentom na logiku i uverljivost mehanizama, po kojima se stvari odvijaju u temeljno čudnim, izmišljenim svetovima. Film je loše prošao na testnoj projekciji, pa je promptno „uvaljen“ Netfliksu, skoro bez ikakve bioskopske distribucije, što je šteta jer je makar bio toliko vizuelno impresivan da je zaslužio veliko platno. Problem je, pak, bila njegova kriptičnost i eluzivnost, čini se fingirana, koja je uspela zbuniti i najtreniranije među gledaocima.

Ono što je bitno za oba filma je Garlandov osećaj za vizuelizaciju, kao i perfektan rad sa glumcima, a naročito sa glumicama. Ako u tu jednačinu dodamo glumicu sa trenutno najintrigantnijim kasting-izborima, Džesi Bakli, te činjenicu da se Garland sa svoje pozicije prvi put ne bavi SF-om nego hororom (kojem kao scenarista nije nesklon), očekivanja se dižu u nebesa za njegov treći film ,,Men“ koji je premijerno prikazan u Kanu, a nama je pod lupu došao i preko internetskih servisa i na festivalu u Karlovim Varima.

,,Men“ prati Harper, ženu s traumom iz bliske prošlosti, koja se povlači duboko u provinciju, u iznajmljenu staru vilu radi osame i potencijalnog izlečenja. Dok u fleš-bek scenama otkrivamo prirodu njene traume, od muževljevog (Papa Eseidu) samoubistva, pa do odnosa između njih dvoje koji pre toga nije bio idiličan i u kojem je Herper bila žrtva, u sadašnjem trenurku počinju da se oko nje roje neobične stvari. Prvo je prati manijak, onda je policajac ignoriše, onda je ministrant vređa, a sveštenik zasipa krivicom, da bi se na kraju protiv nje okrenuo i njen na prvi pogled simpatičan najmodavac. Svi ti muškarci, međutim, imaju isto, čini nam se gazdino, lice... Njih sve igra Rori Kinir.

,,Men“ je vizuelno impresivan film u jednakoj meri kao i Garlandovi prethodni, oslanjajući se na navodno idilične krajolike i sugerišući stravu i izopačenost koja se ispod te površine skriva. U tome svemu su pojedini kadrovi, posebno oni duži i neprekinuti, posebno dojmljivi, dok montaža uspeva da gura priču dalje čak i kad bi se scenario više koncentrisao na razvoj unutrašnjeg sveta likova nego li na pričanje priče.

Glumački se film isto sasvim solidno drži. Džesi Bakli je standardno dobra, čak i kada ima posla s tipskim likom žene-patnice koja će kasnije braniti svoj integritet. Herojski posao, međutim, obavio je Rori Kinir sa višestrukom ulogom koja se ponekad približava afektiranju i karikiraturama, ali Kinir sve to drži pod kontrolom prilazeći različitim likovima na različite načine, ali bez tikova.

Problem sa filmom, međutim, njegova je sama suština: „metafora“ patrijarhata u njemu toliko je slabo skrivena do te mere da je tu teško uopšte govoriti o nekoj metafori. Garland, međutim, želi da istakne poentu ali to čini kao da udara čekićem u glavu, pritom zanemarujući ono najvažnije – priču i pričanje iste, kao da nije pisac i iskusni scenarista. Tema je svakako važna, ali je Garlandov pristup jednostavno pogrešan, rubno parodičan i prožet nepoznavanjem materije, pa je stoga kontraproduktivan. Ako tome dodamo i kraj koji deluje preuzeto iz nekog drugog filma, razvučeno bez razloga i nakalemljeno u ovaj, dođe nam da se opet zapitamo.

Tako se pitamo je li nas Aleks Garland vara od samog početka jer zapravo nema šta da kaže, niti razmišljao kako bi to rekao, ili je, pak, reč o tome da mu se nekoliko posrećilo da zvuči mudro, pa takav utisak sada pokušava da na silu održi. U postavljanu situacije, Garland još ispada vickast i kreativan, dok mu poentiranje ne ide, ma koliko se trudio. U svakom slučaju, ,,Men“ je poprilino razočaranje i jedan zapravo nepotreban film.

Annihilation

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.

scenario i režija: Alex Garland (prema romanu Jeffa VanderMeera)

uloge: Natalie Portman, Jennifer Jason Leigh, Oscar Isaac, Benedict Wong, Gina Rodriguez, Tuva Novotny, Tessa Thompson

Kritičarska koplja se lome oko Annihilation po mnogo osnova. Alexu Garlandu je možda ovo tek druga režija (možda i treća ako je navod da je zapravo on režirao Dredda istinit), a već sa prvim filmom, intelektualnim SF-om Ex Machina je prilično prodrmao filmsku scenu sa krajnjim bilansom od jednog Oscara (vizuelni efekti) uz nominaciju za najbolji originalni scenario, nominaciju za Zlatni Globus za sporednu ulogu Alicie Vikander (koju je ovaj film i lansirao u glumačku orbitu) i još pregršt nagrada. Sa tako ambicioznim zvaničnim prvencem ne treba da čudi to što se Garlandu i njegovom novom filmu lepe slične etikete intelektualnog SF-a.

Prva kontroverza upravo ima korena u tome: Annihilation je loše prošao na testnoj projekciji, a pre toga je i dosnimavan (što je često loš znak), pa ga je produkcijski studio Paramount promptno prodao Netflixu, što znači da van Sjedinjenih Država i Kine, kako se tvrdi, ovaj film neće biti dostupan na velikom platnu. Razlog tome su upravo epiteti zahtevnog i intelektualnog, u prevodu široj publici nerazumljivog filma, a Paramount se nedavno opekao sa mother! Darrena Aronofskog koji je dobio iste etikete, pa podbacio na blagajnama.

Drugi problem je izvorni roman, zapravo prvi deo Southern Reach trilogije Jeffa VanderMeera čija je žanrovska odrednica “new weird” (svoje korene ima u “weird fiction” žanru s početka XX stoleća, s tim da su “new weird” spekulacije zasnovane na realističnijim i kompleksnijim modelima iz stvarnog sveta hibridno spojenim sa elementima epske, naučne fantastike i horora) i koji je sam po sebi pun nedorečenosti, neobjašnjenih delova i pojmova, te stoga prilično nezahvalan za filmsku obradu. Garland kao da je imao za cilj da taj eluzivni duh romana održi, a da putem izmeni određene detalje zapleta, stvarajući pritom delo otvoreno za tumačenje u nedogled i to mu je u nekoj meri i uspelo.

Treći problem je sam Garlandov pristup režiji. Iako je po vokaciji pisac (njegov roman The Beach kasnije pretočen u film Dannyja Boylea smatra se jednim od temeljnih romana Generacije X) koji je u svet filma prvo ušao kao scenarista (i to kod Boylea za hvaljene 28 Days Later... i The Sunshine), Garlandu kao da u fokusu nije pričanje priče koliko poigravanje sa audio-vizuelnim izražajnim sredstvima. Ako se Ex Machina poštapala klišeima i telefonirala obrate, Annihilation je potpuno suprotni primer – ostaje neobjašnjen, gotovo slučajan i sa puno narativnog praznog hoda koji je više ili manje popunjen citatima literarne i filmske naučne fantastike. Međutim, krovni Garlandov krimen je utisak da nad materijalom nema kontrolu čak ni u banalnim stvarima poput protokola Southern Reacha za postupanje u određenim situacijama.

Problematična je takođe struktura da je ceo film izložen kao flashback scene u kojoj junakinja Lena (Portman) biva ispitivana od strane vojnog naučnika (Wong) u odelu za zaštitu od radijacije. To znači da će svaki flashback u okviru glavne priče, a ima ih nekoliko, biti flashback u okviru flashbacka što situaciju dodatno zapetljava. To Garlandu, naravno, pruža mogućnost da se igra sa raspoloženjem koje kreira (nijanse melanholije i očaja) putem slike (ti momenti su snimljeni u toplim tonovima sa mekim fokusom) i izbora muzičke podloge (od folk-rock klasika Helplessly Hoping u izvođenju Crosby Stills & Nash u tim momentima do upotrebe gudača, elektronike i drone muzike za napetost u samoj priči), te unekoliko podražava strukturu romana koji je zapravo dnevnička beleška, ali unosi dodatnu konfuziju u ionako konfuzan materijal.

Lena je, dakle, jedina preživela sa svoje misije u Oblast X. U civilnom životu je profesorica biologije, ali je i vojno lice, pa je zajedno sa kolegicama različitih struka (Rodriguez, Novotny, Thompson) pod vođstvom psihologinje Dr. Ventress (Jason Leigh) išla na tu, čini se, samoubilačku istraživačku misiju. Ona je za to imala lični motiv, druge verovatno nisu: sa prethodne misije tog tipa se nakon godinu dana odsustva jedini vratio njen muž Kane (Isaac) koji, izgleda, nije sam svoj ni psihički ni fizički i ona želi da otkrije šta mu se tamo dogodilo.

Sama Oblast X je raseljeni lokalitet u nacionalnom parku na južnoj obali SAD u čijem centru stoji svetionik gde je sve počelo. Svetlost je čudna i obojena, flora i fauna su izmenjene čak na genetskom nivou, pa tako imamo aligatora sa ajkulinim zubalom, recimo. S obzirom na to da Oblast utiče psihu posetilaca, ne možemo biti preterano sigurni šta je od svega toga realno, šta je plod mašte i straha. Kako vreme odmiče, nisu jasne ni pozicije na kojima likovi stoje, a pitanje za kraj – ko je tu stvarna osoba, oštećena ili ne, a ko klon – biće predmet rasprave u mesecima koji dolaze.

Ono što Annihilation čini teškim za donošenje vrednosnog suda i ocene je njegova nedorečenost zbog koje nismo sigurni šta je Garlandov cilj u svemu tome. Raspoloženje kreira i rekreira, menja po sopstvenom nahođenju finim podešavanjem. Za to ima barem troje glumaca na koje može u svakom trenutku računati: versatilnu Natalie Portman, Jennifer Jason Leigh spremnu da se upusti u emocionalne dubine i začuđujuće efektno utišanog Oscara Isaaca poznatijeg po frajerskim ulogama kakva je uostalom i njegova rola u Ex Machina. Takođe, film je vizuelno doteran i dojmljiv (kako god, zahteva veliko platno), a ljubitelji SF-a će u njemu moći da pronađu i puno posveta i citata starijih i novijih filmova tog žanra sa etiketom “art”, od Kubrickove Odiseje preko neizbežnog Tarkovskog (i Solaris i Stalker) pa sve do Villeneuveovog Arrivala sa kojim Annihilation deli DNK kao nekakav dalji rođak i Under the Skin sa kojim deli poentu na kraju.

Postavlja se, međutim, pitanje čemu sve to, naročito u tako sporom tempu sa ne baš motiviranim ispadima akcije i skretanjima u domen horora tek toliko da se zamaskira prazan hod od ekspozicije do kulminacije pred kraj. Garland to dobro zna: papir i vrpca trpe različite stvari, a Annihilation, ma koliko bio zahvalan za čitanje postaje vrlo brzo zamoran za gledanje. Tezu da mi se ne dopada jer ga nisam razumeo apsolutno odbijam – ako je autorov cilj da zbuni čak i treniranog gledaoca, neka mu služi na čast, premda nisam siguran ima li tu šta uopšte da se razume. Ako je, pak, Garlandov cilj bio to da nas pošalje na lov za tragovima zbog kojih ćemo film gledati po nekoliko puta, nisam siguran da je u tome uspeo na mom primeru – nisam siguran želim li mu se vratiti. Ali nastavak, ako ga bude, bih pogledao sa znatiželjom i nešto smanjenim očekivanjima.

Ex Machina

2015.

scenario i režija: Alex Garland

uloge: Domhnall Gleeson, Oscar Isaac, Alicia Vikander, Sonoya Mizuno

Ime Alex Garland će vam se sigurno učiniti makar ovlaš poznatim, pa da vas poštedim i podsetim: u pitanju je pisac i scenarista. On je autor romana The Beach koji je doživeo filmsku ekranizaciju u rukama Dannija Boyla. Garlandova kasnija scenaristička karijera je takođe bila vezana za Boylovu rediteljsku, i to sa SF filmovima 28 Days Later i Sunshine. Garland je nekako ostao u vodama SF-a, radeći adaptaciju romana Kazua Ishigura Never Let Me Go, te re-boot kultnog pulp filma 90-ih Dredd, a očekuje se još jedna adaptacija, u ovom slučaju kompjuterske igrice Halo.

Zato ne čudi da je Garland za svoj rediteljski debi izabrao upravo SF. U pitanju je stara, reklo bi se večita tema: sanjaju li androidi električne ovce, odnosno može li veštačka inteligencija postati toliko svesna da se sama razvija. Nadalje se ispostavlja filozofska tema šta to znači biti čovekom (u slučaju ovog filma, ženom), je li to svest, savest, emocije, inteligencija ili pak mogućnost manipulacije. Tako gledano, Ex Machina nastavlja niz SF drama koje su se pojavile u poslednje vreme i gde spadaju Her (operativni sistem koji evoluira daleko brže nego čovek) i Under The Skin (vanzemaljka-ispitivačica razvija svoju ljudskost). Međutim, citati na koje se ovaj film oslanja su daleko stariji, književni koliko i filmski, od Ostrva doktora Moreaua H. G. Wellsa, preko Karela Čapeka i Asimova, što da ne i Frankensteina Mary Shelly, pa do Blade Runnera i The Matrix serijala.

Junak koga pratimo je Caleb (Gleeson), programer u velikoj firmi nalik Googlu. Od svih zaposlenika, baš je on izabran da provede sedam dana na udaljenom imanju sa misterioznim i genijalnim šefom Nathanom (Isaac). Međutim, umesto poslovnih saveta i “life coachinga”, šef ima za njega jedan specijalan i ultra-tajni zadatak. Naime, Nathan je došao do završne faze konstrukcije veštačke inteligencije i na Calebu je da sprovede nešto izmenjen i unapređen Turingov test (utvrđivanje je li u pitanju mašina ili čovek) na najnovijem robotu, Avi (Vikander). Prvo pitanje koje Caleb mora rešiti je oseća li prema Avi nešto što bi mogao osetiti prema ljudskom biću. Drugo je procena ima li Ava svest i je li sposobna za učenje. Konačno, treće pitanje na koje Caleb mora dati odgovor je ima li utisak da Ava oseća nešto prema njemu.

Ava je, na prvi, vizuelni dojam mnogo više robot nego čovek. Ima ljudske konture tela, ali je sve osim lica prekriveno metalom, elektronikom i mrežom. Međutim, njena inteligencija je mnogo više ljudska nego kompjuterska. Prvi susret između njih dvoje je čudan na način na koji je čudan susret dvoje neznanaca koji moraju otpočeti razgovor. Svi njihovi susreti se odvijaju u skučenoj kabini, njih dvoje su odvojeni staklom i vrlo brzo će se postaviti ne samo pitanje antropomorfnosti (već na drugom sastanku Ava će se pojaviti obučena u ljudsku odeću), nego i pitanje slobode.

Ono što se mora podvući u ovom filmu je genijalna ekonomika scenarija: film je ograničen na nekoliko lokacija (kuću, istraživačko postrojenje u podrumu i okoliš netaknute prirode) i praktično ima samo četiri lika, od kojih je četvrti Nathanova kućna pomoćnica Kyoko (Mizuno) koja ne govori. Ako izuzmemo pokazivanje lokacija (vodopadi i slično), ne baš impozantni budžet filma od nekih 15 miliona dolara je utrošen sjajno na stvaranje atmosfere i vrlo uverljive efekte za koje predviđam da će “ostariti” dostojanstvenije od mnogih drugih. Glumačka podela je isto odlična, mladi Gleeson je uverljiv kao geek, pametan, ali ne prepametan, možda čak pomalo naivan u socijalnim situacijama. Nasuprot njemu imamo Isaaca koji ređa dobre uloge jednu za drugom, a ovde nalazi fini balans između mesijanstva, pragmatičnosti, zena i mužjaštva. Međutim, prava zvezda filma je Alicia Vilander, nekadašnja balerina, koja ima veoma težak zadatak da nađe pravi balans između robotske i ljudske prirode svog lika, da pokaže emocije uverljivo, nikako karikaturalno, da ubedi Caleba i gledaoce da je prava osoba. Njena uloga u najboljem smislu priziva u sećanje ostvarenje Sean Young u Blade Runneru.

Ex Machina, naravno, nije film bez svojih problema. Jedan od njih je činjenica da svoj filozofski i antropološki potencijal ne koristi ni izbliza dovoljno, već ionako poznate teze iz literature i filmova više gomila nego što ih razlaže na inovativan i zanimljiv način. To neumitno vodi do pada u tempu pri sredini filma. Film ipak ne postaje previše dosadan zahvaljujući raspoloženim glumcima, atmosferi, scenografiji, fotografiji i muzici. Drugi, možda čak i značajniji problem skriva se u dramaturgiji: motivacija i odnosi između likova su takvi da su obrati “telefonirani” i nadasve providni. Od početka nam je jasno da je Nathan usiljeno cool, da je njegova konzumacija alkohola “čehovljevska puška” i da sa svojim istraživanjem skriva zadnje namere. Jasno nam je i da su odnosi između njega i robota (robotica?) nategnuti i da će eskalirati u sukob. Međutim, i ovaj problem je rešen veoma efektnim i iznenađujućim raspletom.

Sve u svemu, mora se reći da je Ex Machina (namerno je izostavljena prva reč latinske sentence, shvatićete i zašto) jedan sasvim solidan film. Neki od momenata su genijalni u svojoj neočekivanosti, kao onaj ničim izazvani ples negde na polovini filma. Drugi su, pak, suviše predvidljivi i iskorišteni na način da nisu samo citati, nego osnovni elementi filma. Treba uzeti u obzir da je ovo rediteljski debi jednog scenariste. U tom smislu malo čudi da Garland nije malo više poradio na razvoju priče, kao da se fokusirao samo na rasplet, dok se za ostale faze poslužio klišeiziranim rešenjima. Sa druge strane, on pokazuje talenat za rad sa glumcima i za vizuelnu komponentu priče, što je za svaku pohvalu. U svakom slučaju, Ex Machina je film vredan vašeg vremena.