Chappie

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2015.

režija: Neill Blomkamp

scenario: Neill Blomkamp, Terri Tatchell

uloge: Sharlto Copley, Dev Patel, Ninja, Yo-Landi Visser, Hugh Jackman, Sigourney Weaver, Jose Pablo Cantillo, Brandon Auret

Pre nego što je Chappie ugledao mrak kino-dvorana, južnoafrički reditelj i majstor efekata Neill Blomkamp, autor ingenioznog filma District 9, davao je intervjue u kojima je pominjao da je zeznuo svoj prethodni film Elysium, kao i da je njegov sledeći projekat peti nastavak Aliena. Ove izjave naoko nemaju previše veze jedna s drugom, ali nešto drugo se tu skriva. Chappie je film koji je startao sa niskim očekivanjima i lošim rezultatima na testovima, te poprilično podeljenim, uglavnom negativnim kritikama u Americi, što je donelo mogućnost minusa u konačnom bilansu i laganu ogradu studija, pa i samog Blomkampa, iako je to bio i ostao njegov “pet project”. Stvar je donekle popravljena rezultatima iz Evrope i gotovo simultanim premijerama po celom svetu, a i ne-američka kritika mu je bila naklonjena, pa film makar neće otići u “crveno”. Blomkamp je svejedno požurio da se što pre veže za novi projekat, iako je u svojoj dosadašnjoj karijeri odbijao nastavke, “re-boote” i ekranizacije stripova iz franšize i svoje repertoarske SF-ove je radio po originalnim scenarijima i sa nemalom dozom socijalnog podteksta.

Pročitao sam neke od tih nepovoljnih kritika i moram reći da su ljudi potpuno u pravu iz svog ugla: Chappie dosta zavisi od svog naslovnog, glavnog junaka, robota koji ima svest i napreduje, a on je često iritantan. Ceo film je glasan i nejasan. Likovi su karikaturalni. Njihov stil je često grozan. Ide se na bujicu nabacanih ideja bez strukture. Premisa je stara i rabljena, poslednji put pre godinu dana u novom Robocopu. Uz to, film još poprilično šteka čak sa osnovnim postulatima interne logike. Kažem, u pravu su, sve to stoji, ali sve to je savršeno nebitno jer je Chappie ne samo zabavan film koji će vas uvući u svoju atmosferu, nasmejati i držati u stanju napetog gledanja, nego i film o čijim ćete pojedinostima dugo razmišljati i raspravljati.

Nakon svog neuspelog 100% hollywoodskog eksperimenta Elysium koji je patio od traćenja dobrih glumaca i krize identiteta u dilemi da li bi bio mudar ili zabavan film, Blomkamp se vratio u Južnu Afriku i zajedno sa svojom ženom napisao scenario za Chappija. Stvari su se od vremena District 9 promenile utoliko što je Blomkamp postao relativno etablirano ime koje privlači studijsku podršku i što je iz Južne Afrike globalnu slavu stekao još jedan fenomen. Radi se o sastavu Die Antwoord čiji su članovi u glavnim ulogama u Chappiju i uglavnom slume sami sebe, tako da film deluje kao njihov dvočasovni spot ili kao vešto snimljena, iako pomalo nesuptilna reklama.

Opet je u pitanju bliska budućnost, samo tema nisu vanzemaljci i apartheid, nego sve veće klasno raslojavanje, bujanje kriminala i roboti. Naime, policija je u svoje redove uvela robote koji postupaju prema programu i potrebno im je samo dati naređenje. Robote proizvodi kompanija TetraVaal, a oni su izum inženjera Deona Wilsona (Patel) i zamišljeni su kao korak prema pravoj, samodostatnoj veštačkoj inteligenciji. Nasuprot njemu u kompaniji na drugom projektu radi Vincent Moore (Jackman), religiozni fanatik koji veštačku inteligenciju smatra nemoralnom i blasfemičnom. Zbog efikasnosti robota, njegov projekat ogromnog “drona” je nekako skrajnut, ali daleko od toga da je on odustao. Kada Deon uspe da poveže kockice i sastavi software za veštačku inteligenciju u punom smislu te reči, njegova šefica (Weaver) nije time oduševljena jer joj se čini kao besmisleno u okviru oružane korporacije. Deon ipak drpi oštećenog policijskog robota kako bi isprobao svoj izum, ali ubrzo postaje žrtva otmice od strane dvoje gangstera.

Oni su Ninja i Yo-Landi, i imaju sedam dana da izvedu veliku pljačku i vrate veliki novac koji duguju još opasnijem gangsteru. Pod pretnjom, Deon će im ostaviti robota sposobnog da uči kojeg će oni nazvati Chappie. Štos je u tome što je on još beba. Na razumskom nivou će napredovati brže nego na emotivnom, tako da će od njega ispasti eksplozivna kombinacija hiperaktivnog klinca koji brzo uči, ali je istovremeno i potpuno nezreo. Ninja će ga trenirati za gangstera, a Yo-Landi će razviti majčinske osećaje za novog člana družine. U priči su, naravno, i Deon i Vincent i kompanija i politika i moralne dileme i dugovi i pljačka, a ono što sledi je opšti cirkus.

I taj cirkus, manična akcija, preglasna muzika, karikaturalni likovi i atmosfera radikalizirana do pucanja su ono što drži film kompaktnim i suvislim, uprkos logičkim i motivacijskim greškama. Stari je to trik, tako napraviti adrenalinski haos na ekranu i time sakriti haos u scenariju, ali ovde to pali. Razlog za to je dvojac iz Die Antwoorda i celi koncept u kome oni preuzimaju film.

Narativna linija je samo okvir u kojem su glavna stvar njih dvoje i kontra-kulturni pravac kojem oni pripadaju. On se zove Zef i zapravo je dosta stara priča u Južnoj Africi. Svodi se na filozofiju da sirotinja može biti cool ako od odbačenih delova drugih kultura sama stvara neke svoje nove kreacije. U praksi sadašnjeg trenutka, Zef je trashy odgovor na hipsteraj i polako postaje globalno priznat.

Iako je uglavnom “showcase” za vizuelni i auditivni materijal Die Antwoorda, čak u tome nije nimalo suptilan sa svim silnim grafitima, šablonima i tetovažama naziva albuma i singlova, pa graniči sa “product placementom”, Chappie nije samo to. Usred adrenalinske akcije se tu i tamo ubacuju poprilično zanimljive ideje. Kažem ubacuju, ali ne i razrađuju, jer je Blomkamp zamislio da to radimo mi, gledaoci, svako za sebe, u toku filma i kasnije. Blomkamp to čini na dva prepoznatljiva načina. Prvi je njegov “trademark” sa lažnim vestima i lažnim dokumentarnim snimcima, prisutnim na samom početku i pred kraj filma. Drugi je zanimljiviji štos, a to je da vrlo ozbiljne stvari, poput ideja i emocija, ubacuje u komičnim trenucima koji bi inače služili kao pauza za odmor od adrenalina. Nije Chappie slučajno na nivou deteta, kao što ni Jackmanov lik ne izgleda slučajno tako kako izgleda, sa idiotskom “fudbalerkom” na glavi i obučen u kretenski šorts i nije bez razloga sve luđi i fanatičniji kako film odmiče. Neću vam nabrajati na šta se sve to referira, jer je toga i previše, pa će vam dobro doći da se sami zabavite sa otkrivanjem referenci i šta bi one mogle značiti.

Chappie je jedan sasvim solidan filmski doživljaj i iako razumem kritike upućene tom filmu, ne slažem se s njima i imam utisak da su se bavile samo najpovršnijim aspektima filma, i da ga nisu razumeli kao celinu. Moguće je da neće biti onakav hit kakvom su se nadali producenti, ali već sada je izvesno da će se domoći barem pozitivne nule. Možda neće biti planiranih nastavaka (inače, bili bi nepotrebni jer je film završen i zaokružen), ali šta su pusti nastavci u poređenju sa kultnim statusom koji mu se smeši jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti.

Mandela: Long Walk to Freedom

2013.

režija: Justin Chadwick

scenario: William Nicholson (prema autobiografiji Nelsona Mandele)

uloge: Idris Elba, Naomie Harris, Tony Kgoroge, Riaad Moosa, Terry Pheto, Gys De Villiers, Robert Hobbs

Prošle godine je umro Nelson Mandela, čovek koji je svojim delom postao jedna od ikona XX veka. Progresivni svet ga je dostojanstveno ožalio, a na marginama opšteprihvaćenog shvatanja Mandele kao heroja su se pojavila neka izdvojena mišljenja. Socijalisti ga kritikuju kao kapitalističku marionetu, konzervativci mu zameraju terorističku i nasilnu prošlost, deo južnoafričke belačke elite ga smatra makar delimično odgovornim za haos u zemlji nakon ukidanja aparthejda, a militantnije crnačke grupacije ga smatraju kolaboracionistom.

Sa ili bez kontroverzi, Mandela je obeležen na filmu i televiziji. Igrao ga je Danny Glover u TV filmu Mandela, dok je državnik još uvek bio u zatvoru, Morgan Freeman u Invictusu Clinta Eastwooda, koji se fokusira na Mandelinu ulogu u pomirenju bele bogate manjine i crne većine, a prošle godine su ga odigrali Terrence Howard u bio-picu Winnie Mandela i Idris Elba u filmu koji recenziram. Tajming poslednja dva filma, slučajan ili ne, je na granici savršenog za podvlačenje crte o Mandeli, njegovom životu i poslanstvu.

Mandela: Long Walk to Freedom je klasično intoniran bio-pic koji se drži osnovnih smernica autobiografije, razvučen je na period života od mladosti do izbora za predsednika Južnoafričke Republike, sa jednim motivom iz detinjstva i jednim snom koji se ponavlja. Međutim, za film koji ima pretenzije da bude istorijski i politički, jer je u pitanju biografija istorijske i političke ličnosti, ovaj film je “oslobođen” svakog konteksta, istorijskog i političkog. Ne saznajemo ništa o južnoafričkom društvu pre aparthejda, brojni aspekti aparthejda nam ostaju nepoznati, događaji, protesti i incidenti su navođeni tu i tamo, praćeni dokumentarnim isečcima, voice-overom iz radio i TV emisija u napornim montažnim sekvencama. Ne sazanajemo ništa ni o Mandeli, čoveku koji se krije iza ikone, barem ne na planu radnje. On govori u parolama i one-linerima, i to uglavnom služi kao moralna kičma filma.

Nakon uvodne scene, nekakve ceremonije plemena Xhosa, imamo Mandelu (Elba) već kao traženog advokata u usponu, amaterskog boksera i serijskog zavodnika. Taj deo bi bio idealan da nam da nešto podataka o južnoafričkom društvu, stepenu segregacije i rasnim tenzijama. Mandela prvo odbija da se politički angažuje, tvrdeći da je jedini put za emancipaciju crnaca obrazovanje, mukotrpan rad i tihi ponos, međutim, kada njegov prijatelj bude ubijen samo zato što je bio pijan i crnac (taj deo bi morao biti jedan od ključnih, ali je nabrzinu smuljan), Mandelin pogled na svet se polako menja, ulazi u ANC (Afrički Narodni Kongres) i počinje sa nenasilnom borbom protiv režima. U tom periodu života mu propada brak sa Evelyn (Pheto), tipičnom predstavnicom apolitične crnačke srednje klase, i u tom periodu upoznaje svoju veliku ljubav Winnie (Harris). Nakon masakra nad mirnim demonstrantima, ANC se okreće nasilnoj, oružanoj, terorističkoj borbi, što Mandela vidi kao krajnju meru i jedino sredstvo za postizanje cilja, i što ga dovodi na optuženičku klupu.

U drugoj prelomnoj sceni mu sudija objašnjava da mu neće dati to zadovoljstvo da postane mučenik, i zato ga osuđuje na doživotni zatvor na zloglasnom otoku Robben. Od tada vidimo Mandelu kako se bori da održi prisebnost, njegovu familiju i saborce kako se bore za njegovu slobodu i dalji razvoj odnosa sa Winnie. Ko je pratio to dvoje ljudi, zna da su se njihovi putevi razišli, film nam nudi objašnjenje i zašto: oni su u braku bili tri godine kada je Nelson Mandela dospeo u zatvor, gde je ostao narednih 27 godina. Winnie je usvojila tvrđi, radikalniji i populističkiji pristup, želeći crnačku dominaciju u Južnoj Africi. Mandela je bio mekši, i mudriji.

To je bila centralna tema Invictusa, koji mi se pre 4 godine činio nepotrebno hagiografskim, ali je imao nešto što Long Walk to Freedom nema: fokus i jasan stav, jasanu perspektivu i jasan pogled na lik i delo Nelsona Mandele. Long Walk to Freedom propušta sve šanse da bude dobar film, što nije lako postići.

Suština je u tome da, umesto drame, imamo patnju i ta patnja guši Mandelin lik, sprečava ga da se razvije, pa sve promene njegovog mišljenja i promene njegovog stava deluju plastično. Dobro, Mandela je bio pragmatik, i odluke je donosio razumno. Zbog toga je Južna Afrika ekonomski preživela ukidanje aparthejda, i zbog toga je rasno mešana nacija, što se ne može reći za njene susede.

Kako je moguće promašiti zicer sa filmom o Mandeli? Loš scenario je jedan od razloga. Možemo se složiti da William Nicholson (Shadowland, Nell, Gladiator, Les Miserables) nije neki veliki majstor drame i da štanca školske, korektne scenarije sa kojima se može raditi. Ali ovde je očito napisao ošljarski, tupavi scenario bez ijednog jedinog akcenta, arbitrarno čerupajući Mandelinu autobiografiju. Ne saznajemo ništa o njegovom školovanju (jedan od značajnijih dramskih momenata autobiografije je nasilna promena imena prvog dana u školi, jer je morao imati “hrišćansko”, a ne pagansko ili plemensko ime), niti vidimo postepeno propadanje odnosa sa Winnie, niti makar jedno promišljanje o politici, pravdi, jednakosti koje odlazi dalje od parole.

Loš scenario skoro nikad ne ide sam. Dobar reditelj bi ponudio drugačije čitanje i sam postavio akcente. Justin Chadwick nije takav reditelj, i nema stila. On je predstavnik britanske televizijske škole koji pokušava da se odlepi od “nevidljivog” režijskog stila, ali mu ne ide. On povremeno ubacuje svoj komentar, ali to čini stidljivo i sa polovičnim interesom, uglavnom montažne sekvence sa arhivskim snimcima i protestnom muzikom. Te sekvence nisu dovoljne da filmu daju kontekst, pa je opšti dojam na nivou časa istorije u srednjoj školi. Da, znamo da je aparthejd strašan, nasilan i nepravedan, ali u to nikada ne ulazimo dublje. Jednako tako, ne ulazimo dublje u razvoj ličnosti Nelsona Mandele, znamo da je grešio i da nije svetac, ali ništa više od toga. Ne znamo kako je postao mudrac, i ne znamo njegov stav prema terorizmu.

Ono što film čini gledljivim je gluma Idrisa Elbe i Naomi Harris. Elba nastavlja tradiciju velikih, dobrih glumaca koji su sjajno odigrali Mandelu, pritom ga ne imitirajući. On u miks donosi nešto novo, sjajno uho za akcente i vešto skinutu južnoafričku crnačku melodiju govora. Sve pohvale moram uputiti i šminkerima i maskerima, jer Elbina transformacija deluje prirodno i fluidno, iako njegov lik ima raspod od blizu 50 godina od početka do kraja filma. Naomi Harris čini pravo malo čudo kao Winnie Mandela. Njen lik je nedovoljno razvijen i sa jako malo vremena na ekranu i priličnim skokovima u emocijama od scene do scene, ali je ona portretira ljudski, inteligentno i psihološki vešto, oslanjajući se na ton glasa i mikro-glumu. Jedna od scena na kraju, kada Winnie sa čašom viskija u ruci gleda Mandelino obraćanje preko televizije, može ući u krug za scenu godine, ali to nije dovoljna nagrada za dva i po sata u suštini dosadne moralne i istorijske lekcije.