2015.
režija:
Antoine Fuqua
scenario:
Kurt Sutter
uloge:
Jake Gyllenhaal, Forest Whitaker, Rachel McAdams, Oona Laurence,
Curtis “50 Cent” Jackson, Skylan Brooks, Naomie Harris
Borilačkih,
a naročito bokserskih filmova ima na lopate, stalno se snimaju i
imaju tu čudnu osobinu da liče jedan na drugi skoro do
neprepoznatljivosti. To je valjda taj neki američki, zapravo
hollywoodski način da se običnom čoveku u publici proda jeftina
sportska metafora kako je život zapravo jedna beskrajna borba. I
ekipa to očito puši, niko se ne buni i ti “fajterski” filmovi
su možda ne impozantna, ali svakako sigurna lova na blagajni.
Da
se ne lažemo, ima tu i odličnih stvari. Originalni Rocky je
bila do bola iskrena metafora o Staloneovoj borbi da uspe kao glumac.
Iako su njegovi nastavci u najboljem slučaju zabavni, oni ne mogu
umanjiti snagu i čistu dušu prvog filma. Raging Bull je
značajniji kao De Nirov čas “method” glume nego kao bilo šta
drugo, pa smo se, i pored standardne priče o usponu i padu, mogli
saživeti sa njegovim likom. Nisu drugi fajterski filmovi nužno
loši, samo je sve vezano za njih kruti šablon i malo ko ga se usudi
na bilo koji način dirnuti. Toliko da imamo meta-filmove o tome
poput Grudge Matcha.
Razlog
zašto sam se posle nekoliko meseci čekanja dohvatio Southpawa
nije njegova osnova ni žanrovska odrednica sportske (melo)drame.
Nije to ni reditelj Antoine Fuqua kojem je Training Day bio
slučajan pogodak (sve sam ubeđeniji da je David Ayer tu vodio
glavnu reč), a koji je sve posle toga u najboljem slučaju
odštancao, dok su mu neki od filmova živo sranje. Nije ni
scenarista Kurt Sutter koji je doveden s televizije (Sons of
Anarchy, The Shield) koji debituje na filmu sa ovom pričom
originalno napisanom za bledolikog repera (i dokazano nikakvog
glumca) Eminema. Razlog je Jake Gyllenhaal i još jedna prilika za
njegovu transformaciju.
Sa
pričom neću dužiti jer je čak i naslepo jasno o čemu se tu radi.
Billy Hope (Gyllenhaal) počinje kao bokserski šampion na vrhuncu
karijere. Ima ženu (McAdams) i kćerkicu (Laurence), veliku kuću i
savršen skor bez poraza, pa je i malo arogantan. Upravo ta
arogancija u kombinaciji sa besom će ga koštati svega, žena će mu
poginuti, on će se propiti i izgubiti sve što je imao, čak i
kćerku koju će strpati u dom. On mora krenuti ispočetka, i to sa
novim mudrim trenerom (Whitaker), a pitanje je ima li snage za još
nekoliko borbi, prvo sa samim sobom i svojim karakterom, a onda i u
ringu...
Iskreno,
popizdeo sam kad sam u prvoj sceni video Rachel McAdams. Iz nekog
razloga mi ona neopisivo ide na živce u većini svojih uloga, tako
da je za nju redak uspeh kad primetim da mi nije išla na živce.
Možda je to zato što uglavnom dobija uloge dronova, pa kad i dobije
neku snažniju ulogu, ona ne samo da nosi auru drona, nego i te uloge
igra kao da su u pitanju dronovi. Bilo kako bilo, laknulo mi je kada
njen lik gine nakon par scena. A onda sam shvatio da će autori od
toga napraviti uvod u melodramu o padu i ustajanju iz prašine.
Problem
sa tim nisu samo klišei, neki od njih su savršeno upotrebljivi i
naplativi, kao što je to mit o bokseru koji je popio takve batine da
je oglupeo, naročito kad ga igra Jake Gyllenhaal sa svojom mimikom,
gestikulacijom i pogrbljenim stavom. Problem je što većina toga što
vidimo u filmu nema veze sa zdravom pameću. Slažem se da film ne
mora oponašati realnost u potpunosti, ali baš ovoliko lupetanja
govori o temeljnom neznanju obojice autora o temi kojom se bave. Evo
nekoliko primera...
Boks
nije samo pitanje snage, nego je pre svega pitanje veštine i
taktike, što mudri Whitaker uči našeg Jakea. Shodno tome, borac
koji ima taktiku da ga protivnik mlati kao vola u kupusu i da u
svakoj borbi ima zatvoreno oko dok slučajno ne pogodi nekoliko
vezanih udaraca iz kontre u principu završava karijeru u roku od
odmah, a ne postaje šampion. A kad je već šampion, ne može
iscrpeti svoje finansije do maksimuma nakon nekoliko meseci mirovanja
i jedne izgubljene borbe, sve da lupa po jedan auto dnevno, a ne
lupa, čak i ne vidimo na šta troši lovu, ne drogira se, ne kocka
se, malo cuga i kupuje poklone ortacima, ali to je to. Treće, šta
će koji kurac nepozvani kolumbijski bokser na bogataškoj
dobrotvornoj večeri? I kako je moguće na takav “event” ufurati
oružje? Četvrto, pad u odnosu sa kćerkom nije moguć, ne tako
naprasno i ne na tako glup način. Znam šta su autori hteli da
postignu, ali to je moralo mnogo suptilnije. I konačno, baš bi
bivši šampion dozvolio bilo kom treneru da ga preodgaja i tretira
kao balavca ili regruta u vojsci i baš bi se neki trener usudio da
ga u svojoj teretani uposli kao klozetara.
Sa
pozitivne strane, Gyllenhaal je odličan, Whitaker jako raspoložen
za ulogu koju može odigrati i u snu i njih dvojica imaju par
solidnih zajedničkih scena. Režija je uglavnom kompetentna, a
akcenat je stavljen na mečeve u ringu. Fuqua ih lepo hvata, pušta
kameru na lice mesta i povremeno raspali neki od svojih potpisnih
“slow-motion” kadrova. Problem sa tim je što su ti mečevi
predvidljivi kada u glavi imamo širu sliku: unapred nam je kristalno
jasno koji će meč naš junak dobiti, a koji izgubiti i na kakav
način.
Bilo
kako bilo, Southpaw (izraz za vrstu garda ramenom sa kojim se
sakriva koja je dominantna ruka) je samo zbog glumaca i boksa u ringu
gledljiv film. Njegova melodramatska kompetentna ga čini skoro
negledljivim, a ni trajanje od preko dva sata ne pomaže. U
konkurenciji bokserskih filmova svakako nije ni blizu najboljih, ali
nije baš ni najgori. Srednja žalost. Čeka se Creed. Ili se
lovi neki meč na Sport Klubu.
No comments:
Post a Comment