2015.
režija:
Arnaud Desplechin
scenario:
Arnaud Desplechin, Julie Peyr
uloge:
Quentin Dolmaire, Lou Roy-Lecollinet, Mathieu Amalric, Cécile
Garcia-Fogel, Françoise Lebrun, Olivier Rabourdin, Elyot Milshtein,
Raphaël Cohen, Lily Taieb, Pierre Andrau, Eva Doe-Bruce, Mélodie
Richard
Paul
Dedalus (Amalric), uspešni i priznati etnolog-antropolog, budi se
svog poslednjeg dana u Tadžikistanu u kojem je dugo živeo. Na
povratku u Francusku ga na aerodromu čeka neprijatno iznenađenje:
biva zadržan radi utvrđivanja identiteta jer lične podatke deli sa
još jednom, sada već pokojnom osobom. To je posebno osetljiva
situacija jer je, kao stručnjak za jezike i običaje Centralne Azije
upravo dobio posao u Ministarstvu spoljnih poslova. U pritvoru i
razgovoru sa istražiteljima seća prelomnih tačaka iz svog
odrastanja...
Film
je podeljen u tri asimetrična poglavlja, uz prolog i epilog, pa
strukturom i poetičnim ugođajem zaista podseća na roman, ujedno i
univerzalan i duboko intiman. Prvo i najkraće od tri poglavlja bavi
se nesrećnim detinjstvom sa psihički obolelom majkom (Garcia-Fogel)
i uglavnom odsutnim, ali zato nervoznim i grubim ocem (Rabourdin), od
kojih Paul beg pronalazi kod stare tetke (Lebrun) koja mu otvara
horizonte prema stranim jezicima, dalekim predelima i drugim
kulturama.
Kada
već naslutim tok u kojem mislimo da će film ići (sentimentalna
priča o teškom odrastanju), Desplechin hitro menja smer i vodi nas
u neočekivano. Drugo poglavlje je gotovo žanrovsko, kao teen
verzija špijunskog filma i pokriva Paulov (Dolmaire) srednjoškolski
izlet u Minsk i malo herojsko delo koje je izveo sa školskim drugom
Marcom (Milshtein). Njih dvojica su se odvojili od grupe, preobukli i
odneli neke poverljive dokumente skupini marginaliziranih Jevreja na
kraju grada. Ovo poglavlje rešava misteriju ukradenog identiteta,
ali takođe uspostavlja idealizam kao ključnu osobinu za Paula.
Treće,
najobimnije poglavlje koje zauzima dve trećine filma bavi se
anatomijom jedne mlade ljubavi, od flerta i zavođenja, preko
međusobnog ispunjavanja i rasta, do ovisnosti, dilema, gušenja,
prevazilaženja i razlaza. Paul je sad već brucoš u pokušaju, a
njegova cura je šesnaestogodišnja “femme fatale”, Esther
(Roy-Lecollinet), naoko samouverena kao što to znaju biti ili makar
glumiti tinejdžerke koje su svesne da izgledaju poželjno, ali
zapravo nesigurna i ovisna osoba koja ima stalnu potrebu da bude
voljena. Mlade ljubavi su takve, njih treba preživeti kao što treba
preležati dečije bolesti, ali Paul, iako je zapravo serator koji
konstantno okreće priču na svoju stranu, ipak ima dovoljno obraza
da prizna kako ga je ta mlada ljubav formirala kao osobu, verovatno
više od knjiga koje je pročitao i predavanja koja je odslušao.
Ako
vam se imena Paul i Esther učine poznatima, to znači da ste
prepoznali autorov mig i “hint” na njegov najpoznatiji i
najuspeliji film iz rane faze karijere Comment je me suis
disputé... ma vie sexuelle (1996) sa tada mladim Mathieuom
Amalricom u ulozi Paula na životnoj prekretnici između akademske
karijere i cure koja ga čeka doma i Emmanuelle Devos u ulozi Esther.
Iako u suštini priča istu priču, nisu to isti filmovi, niti je
Trois souvenirs de ma jeunesse nastavak za koji je neophodno
biti upoznat sa prethodnim filmom, iako je to poželjno i dodaje par
slojeva na ionako slojevito delo. Nije tu stvar toliko filtera i
okvira sećanja datog kroz Amalrica kao Paula u odrasloj dobikoliko
zrelijeg, objektivnijeg autorskog pogleda i perspektive. Istina je da
vizura ostaje Paulova i da je on razrađeniji lik od Esther, ali
autor njemu ne pristupa apologetski i bez ikakve kritike, kao što je
ona, ako već nije kompletna osoba, onda pre sećanje obojeno
sentimentom nego standardna konstrukcija od lika.
Dvoje
glumaca debitanata sjajno nose svoje uloge, ležerni su svaki za
sebe, a zejdničke scene im pršte od hemije da ih je pravo
zadovoljstvo gledati. Iako nemamo prilike videti odraslu Esther,
možemo legitimno izmaštati u kakvu bi se osobu ona razvila na
osnovu onoga što nam Lou Roy-Lecollinet donosi. U slučaju Paula
imamo još zanimljiviju situaciju da zapravo imamo tri lika i dva
glumca u dva filma, u čemu je zanimljiva funkcija Mathieua Amalrica
u mladosti i danas koja Quentinu Dolmaireu pruža ideju-vodilju, ali
on ulozi ne prilazi kroz imitaciju i “paint by numbers” pristup,
nego je kreira i nadograđuje sam za sebe. Mladi par u centru je
pojačan što poznatim glumcima, što njihovim vršnjacima, od kojih
su neki takođe debitanti, u obilju sporednih i epizodnih uloga.
Ono
na čemu Desplechin radi intenzivno su ugođaj i tekstura. Njegov
pokušaj internacionalnog proboja sa filmom Jimmy P (2013)
nije bio najuspešniji, pa se vratio na poznat teren i na poznatu
priču, ali ne bez rizika. Zato se i fokusira na detalje vezane za
period (80-te i 90-te u Parizu i provinciji na severu zemlje) i
slojeve i slojeve pozadine, dinamiku jedne ekipe mladih ljudi,
studentskog i srednjoškolskog života, mladosti kao takve. Skoro
svaka scena za sebe, od pseudo-cool, a zapravo nespretnog
flertovanja, preko dobijanja batina iz principa, pa sve do prizora iz
studentskog života (loš smeštaj, fakultetske obaveze, konstantni
manjak novca) koje možemo zamisliti u dosta površnijim socijalnim
filmovima su ovde čisto zlato.
Od
početka do kraja, od celine do najsitnijeg detalja, Trois
souvenirs de ma jeunesse predstavlja dva sata čistog i
nepatvorenog filmskog užitka koji pleni toplinom, iskrenošću i
šarmom. Ogromna preporuka za ovaj mali dragulj savremenog francuskog
filma.
No comments:
Post a Comment