kritika objavljena na XXZ
2019.
režija: Arnaud Desplechin
scenario: Arnaud Desplechin, Léa Mysius (prema dokumentarnom filmu Roubaix, Commisariat central Mosca Boucaulta)
uloge: Roschdy Zem, Léa Seydoux, Sara Forestier, Antoine Reinartz, Philippe Duquesne, Maissa Taleb, Madison Copin
Verovatno želeći da se reši etikete buržoaskog autora, ili makar autora koji namerno svoje filmove smešta u milje srednjeg i viših slojeva, Arnaud Desplechin je rešio da napravi „narodski” film. Rešio i pogrešio, reklo bi se, jer mešavina socijalne drame i kriminalističkog trilera u slučaju Oh, Mercy! (čak je i internacionalni naslov duboko pogrešan) nikada ne „klikne” kako treba. Uostalom, postoji sasvim dobar razlog zašto „buržoaski” filmski autori biraju baš taj i takav milje: tek situirani ljudi mogu da se u punoj meri posvete svojim unutarnjim životima, a to je ono što Desplechina prvenstveno zanima i u čemu je majstor.
U međuvremenu, odnosno otkad je on na sceni (a tome ima tridesetak godina), promenio se njegov rodni grad koji mu je služio kao inspiracija i česta lokacija za snimanje. Roubaix, gradić na belgijskoj granici nedaleko od Lillea, nekada prosperitetno industrijsko mesto, sada je najsiromašnija opština u Francuskoj iz koje nije pobegao samo onaj koji nije mogao. U gradu trenutno oko polovine stanovništva živi ispod praga siromaštva, a stopa kriminala je izuzetno visoka. U današnjim okolnostima Roubaix bi mogao poslužiti kao izvrsna lokacija za krimi-triler, a Desplechin kao lokalac i autor koji je u svoje drame često unosio elemente trilera i misterije (premda se tu radilo o diplomatiji, špijunaži i postupanju iz visokih moralnih pobuda, što je opet „sport” samo za situirane) kao reditelj koji bi tu priču ispričao na jedan drugačiji način.
Isprva se čini da je Desplechin na pravom tragu kada priču postavi u praznično doba, referirajući se pritom na jedan od svojih uspešnijih ranijih filmova A Christmas Tale (2008), i postavi nas u središte događanja. Dok građani praznuju, policajci moraju da rade svoj posao jer, očito, kriminal ne miruje. Priča se tako otvara muljavim svedočenjem čoveka (Duquesne) kojem su barabe, navodno, pokušale da ukradu auto tako što su ga napale brenerom. Krimose opisuje kao stereotipne Arape, jedan je navodno imao i turban, a zbog tog rasizma priča ne deluje ni najmanje uverljivo. Posebno u situaciji u kojoj je šef stanice, komesar Daoud (Rochdy Zem) i sam alžirskog porekla i spreman je da sa mirom posluša i „probuši” takvo svedočenje.
Kao dobra ideja se čini i uvođenje naratora, mladog, novopridošlog policajca Louisa (Reinartz) koji stoji negde između autorovog „povratničkog” i našeg „svežeg” pogleda. Taj dosta često ne-elegantni narativni aparat ovde je iskorišten na prilično zgodan način da nas uvede u milje margine i kriminala na margini, u sitne pljačke, podmetnute požare, svet tinejdžerki koje napuštaju roditeljski dom, što je slučaj sa Sophie (Taleb), naročito kada se na nekoliko kilometara odatle nalazi država u kojoj je prostitucija legalna. To je sasvim dovoljno za prilično glatko tekuću prvu polovinu filma kao nekakvu prolongiranu ekspoziciju.
Problem nastaje u drugoj polovini filma u kojoj se Desplachin fokusira na jedan partikularni stvarni zločin, na ubistvo starice tokom provale, zbog čega Oh, Mercy! postaje i ostaje tipičan procedural nalik na prolongiranu epizodu serije poput Law and Order. Ispostavlja se da su za zločin odgovorne dve devojke koje žive skupa u kući pored i koje su se prvo pojavile u svojstvu svedokinja paleža ranije u istoj ulici. Kako Daoud iz nekog neobjašnjenog razloga ima „šesto čulo” za to ko je kriv, a Louis sa jednom od njih, Claude (Seydoux) već ima uspostavljen odnos, sledi mučno ispitivanje...
Ne samo da kriminalistička priča nikada ne „upadne u šine” i poteče glatko (premda je Desplechin kao uzore citirao Hitchcocka i Melvillea, ne dostiže ih ni iz daleka), nego su grube greške i tretman likova i glumačka podela. Znamo da je „deglamurizacija” jedan od čestih postupaka kada hollywoodski film kreće u lov na nagrade, ali to u slučaju Lée Seydoux naprosto ne štima, posebno u kontrastu sa Sarom Forestier kojoj uloga Claudine partnerke Marie donekle i pristaje. Karakterizacija njih dve, po sistemu „psihologije za glupake” izrečena iz Daoudovih usta („Ti si zgodna i bila si popularna u srednjoj školi, a onda te je realnost zaskočila. Ti si ružnjikava i nesigurna u sebe, pa si pala na prvu osobu koja ti je posvetila pažnju.”) je posebna priča. Daoudov lik je još i nekako najrazvijeniji, iako nikad ne dobijamo objašnjenje za njegove policijske „super-moći”, makar dobijamo uvid u nekakvu motivaciju zašto je ostao u Roubaixu (čak mu se i familija vratila u Alžir), te u njegovu metodologiju rada, smirenost i razgovore koji uvek idu u cilju smirivanja sagovornika. Louis, iako narator, ostaje potpuno nedorečen, tako da ponekad deluje kao zatečen, a ponekad kao „tabula rasa”.
Sa takvim filmom ne čudi da bioskopska distribucija ponegde kasni i više od godinu dana, te da je film drugde promptno pušten na televiziji. Čak se i za ekstenzivnu festivalsku turneju prošle godine može naći opravdanje da je u pitanju film renomiranog autora koji je premijeru imao na najprestižnijem od svih festivala. Ono što čudi je činjenica da Desplechinov već drugi film zaredom (ni Ismael's Ghosts nije bio naročito kvalitetan film, iz razloga nekoherentnosti je delovao kao da je sam sebi svrha) igra u Cannesu. Ali, opet, u poređenju sa time da ove godine Cannesa nije bilo, čak su i lošiji filmovi sa prošlogodišnjeg izdanja melem na ranu, posebno ako se pogledaju u praznjikavom bioskopu.
