Pod elektricheskimi oblakami / Under Electric Clouds

2015.

scenario i režija: Aleksey German Jr.

uloge: Louis Franck, Merab Ninidze, Viktorija Korotkova, Chulpan Kamatova, Viktor Bugakov, Karim Pakachakov, Konstantin Ziegler, Anastasija Melnikova, Piotr Gasowski, Ramil Salakhutdinov

Jedno je sigurno: Germana mlađeg svakako nije moguće optužiti za nedostatak ambicije u Under Electric Clouds. Sedam povezanih priča umerenog tempa u “hyperlink” filmu imaju za cilj da nam daju perspektivu Rusije juče, danas i sutra. Film je ušao u produkciju sa planom da ima premijeru u Berlinu, produkcija je pauzirala neko vreme dok je autor završavao “magnum opus” svog oca Hard to Be a God, a film je ove godine na dogovorenom mestu imao premijeru, u zvaničnoj konkurenciji, naravno, te osvojio Srebrnog Medveda za najbolju kameru. Filmovi Germana mlađeg su po pravilu festivalski hitovi, pa je tako i ovaj krenuo na opsežnu festivalsku turneju i zaustavio se u Beogradu na FAF-u.

Uostalom, ambicioznost ne treba da čudi kod ruskih autora. U ruski stil stvaranja je ucepljena monumentalnost i potreba za prožimanjem svega i svačega, pa zato i ruski filmovi većinom odišu potrebom da po svaku cenu i na svaki način, kroz simboliku ili blatantno, kažu nešto veliko i važno. Oni su prvo izjave, pa onda sve drugo. To samo po sebi nije loše, pod uslovom da se izvede kako treba, ali naprosto nije za očekivati da svaki film bude veliki i bitan ma koliko se oko toga trudio. Štaviše, kada se previše trudi, ispada pretenciozan.

Druga stvar koju moramo znati o Rusiji je da je njen javni prostor neka vrsta paralelnog univerzuma u odnosu na zapadni svet. Neke teme koje su na Zapadu marginalne ili svedene na nivo ispuhanog mita, u Rusiji mogu biti itekako dominantne. Primera radi, tamo se još uvek raspravlja o globalizaciji i to iz vizure otpora istoj, dok su građanska prava nekako u zapećku. Kao da se građane može i sme potčinjavati represijom i kao da je globalizacija samo politički, te stoga reverzibilni proces, a ne činjenica uslovljena napretkom tehnologije, pre svega u smislu ubrzavanja transporta, komunikacije i širenja informacija. Nije mi namera bila da uletim u politički traktat, izvinjavam se.

Radnja filma je smeštena u 2017. godinu, 100 godina od revolucije (Oktobarske, možda i Februarske, nebitno je), svet kakav poznajemo deluje kao da je na umoru, a u centru zbivanja stoji kostur nove, čudno koncipirane i nikad dovršene zgrade. Zgrada je očito simbol Rusije, između Istoka i Zapada, despotije i napretka, tajkunerije i biznisa, prošlosti i budućnosti, uvreženih navika i modernizacije, snova i realnosti, kulture i “u se, na se i poda se” logike. Mi kroz sedam različitih priča tu zgradu gledamo iz različitih uglova. Imamo strane radnike koji su je verovatno gradili, arhitektu, agenta za nekretnine, blazirane naslednike mutnog investitora, radnika u muzeju u čijoj je okolini izgrađena, narkomane koji su je zaposeli, mlade ljude koji pored nje prolaze ne znajući o Solženjicinu, a jureći na partiju LARP-a. Ima i obilje simbolike na nižem nivou, a za hvatanje baš svega od nje potrebno je biti upućeniji u rusko društvo nego što sam to ja.

Svaka od priča bi možda i funkcionisala sama za sebe ako bi one zaista nekamo vodile, recimo prema bilo kakvom zaključku. Ovako se German trudi da ostane suptilan, u svaku od njih nas polako uvodi, a kad pokopčamo ko su likovi i šta žele, obično prelazimo na novu. Problem je i što je svaka od njih relativno dugačka, što se odražava i na konačnu minutažu filma koja primetno prelazi granicu od 2 sata. To bi bio mnogo manji problem da su spojevi među tim pričama čvršći. Ovako Under Electric Clouds deluje kao tek okvirni skup skoro pa slučajnih elemenata i gledaoca relativno dugo drži zbunjenog. Iako je uglavnom jasno šta German želi reći u svakoj od priča, pa i u filmu u celosti kao spoju istih, čini se da je mogao biti ujedno i jasniji i jezgrovitiji sa jedne strane, a možda i poetičniji i artističniji sa druge. Ovako izgleda kao da je izabrao srednji put.

Ono što svakako popravlja utisak je fotografija. Ne, ne bi se mogla nazvati lepom jer ne hvata lepe stvari, ali je svakako atraktivna i sugestivna i svakako podiže nivo filma. Da se razumemo, daleko od toga da je Under Electric Clouds loš film i na momente stvarno nudi nagradu za naš trud, najčešće u vidu sitnih stvari, malih glumačkih bravura ili humora na mestima gde ga nismo očekivali, ali je u celosti suviše nedorečen da bi se mogao nazvati dobrim. Opet, kao filmsko iskustvo, Under Electric Clouds je vredan pažnje i svakako traži vremena da se utisak o njemu slegne. Možda ćete ga imati više nego ja.