kritika originalno objavljena na fak.hr
originalni dizajn postera: Nenad Udovičić
originalni dizajn postera: Nenad Udovičić
2015.
režija:
Justin Kurzel
scenario:
Jacob Koskoff, Michael Lesslie, Todd Louiso (prema drami Williama
Shakespearea)
uloge:
Michael Fassbender, Marion Cotillard, Paddy Considine, David Thewlis,
Jack Raynor, James Harkness, Sean Harris, Elizabeth Debicki
Sa
“Bardom” treba biti pažljiv. Nije u pitanju samo plodan dramski
pisac koji je zbog globalne dominacije engleskog jezika postao
temeljni temeljem književnosti, drame i teatra, nego je njegov
status bio zacementiran još pre uspostavljanja globalne anglofonije.
Shakespeare itekako utiče na formiranje pisaca, glumaca i reditelja
i dan-danas i njega treba znati pročitati. To posebno važi za
poznate, u raznim situacijama, medijima i vremenima čitane drame, a
“Škotski komad” je svakako jedna od njih.
Pustimo
sad sujeverje i naklapanja o glumačkom prokletstvu, štos sa
Macbethom je što je vanvremenski, odnosno svevremenski, i
spada među mračnija i kompleksnija dela ovog velikana. Zbog toga je
uvek aktuelan i primamljiv autorima. Štos je pre svega u čitanju –
treba naći pravu meru između klasike i inovacije, prilagoditi
mediju i kontekstu mesta i vremena, a pritom ne biti arogantan i
gord. Najnovije čitanje ne dolazi samo sa literarnim i teatarskim
bagažom, nego i sa filmskim: Macbetha su čitali i Orson
Welles i Roman Polanski.
Justinu
Kurzelu treba odati priznanje da se prihvatio nečega što bi
uplašilo i veće filmske autore. Kurzel se po reputaciji ne može
porediti sa velikanima poput Wellesa i Polanskog, sa svojim jednim
(ali vrednim) dugomtražnim filmom The Snowtown Murders (2011),
jednim kratkim i učešćem u australskom omnibusu The Turning
(2013) u najboljem slučaju je “dečko koji obećava”. Reputacija
scenarističkog tima je još upitnija: radi se tu o ljudima kojima je
ovo prvi ili drugi “credit” glede scenarija.
Situacija
je, dakle, kompleksna, ali ne i beznadna, i Kurzel sa svojim timom
scenarista se zadatka hvata hrabro. Prvo treba razumeti komad i medij
na koji se prenosi, urediti dramski narativ u nešto što bi moglo
biti sinematično. Treba pogoditi ton filma, razumeti vizuelnu
komponentu i zvučnu podlogu. Treba očuvati tekst, posebno replike
koje će svaki glumac na akademiji ponoviti dok mu ne izađu na nos.
Treba izabrati prave glumce za uloge. Izmene u tekstu i autorska
sloboda u čitanju su legitimne, ponegde neophodne, ali rizične.
Konačni produkt mora biti nešto što će biti zanimljivo i
pasioniranim proučavaocima dela i nekome kome je ovo prvi susret.
Srećom, Kurzel i ekipa uglavnom pogađaju i rade sasvim pristojan
posao.
Ton
filma, određen vizualima, lokacijama i zvučnom podlogom je potpuno
u skladu sa tekstom i može se nazvati primerom visceralne
kinematografije. Britanske goleti, blato i krv snimljeni u
“widescreen” formatu propraćene su zloslutnim “soundtrackom”
rediteljevog brata Jeda uglavnom na gudačima i ambijentalnim
zvukovima. Macbeth sa te strane u sećanje priziva slično
krvav, mada eliptičniji i visceralniji Refnov ep Valhalla Rising.
Što
se glumaca tiče, za Michaela Fassbendera se moglo pretpostaviti da
će mu naslovna uloga dobro ležati. Kroz svoju saradnju sa Steveom
McQueenom, posebno na prva dva filma, glumac je dokazao da se zna
nositi sa kompleksnim likovima koje more moralne dileme, pa mu
Macbeth, njegovi izbori i odnos do sudbine stoje kao saliveni. Marion
Cotillard se, sa druge strane, u svojoj mekoći i nežnosti, čini
kao potpuno pogrešan izbor za manipulativnu Lady Macbeth, ali tu na
scenu stupaju autorske slobode i redefinicija lika, pa je u konačnici
ona više nego solidna u svojoj ponešto izmenjenoj ulozi. Paddy
Considine je isto odličan kao Banquo, kao i glumci u epizodnim
ulogama koji imaju svaki svoj momenat.
Primećujete
da oklevam sa iznošenjem radnje filma i za to ima nekoliko razloga.
U kratkim crtama, radnja ne odstupa mnogo od fabule komada. Škotski
vojskovođa u srednjevekovnom građanskom ratu Macbeth dobija
proročanstvo od triju veštica da će ubrzo postati earl (odnosno
thane), a kasnije i kralj, a njegov verni prijatelj Banquo neće biti
kralj, ali će začeti kraljevsku lozu. Kako se nakon trijumfa stvari
odvijaju po proročanstvu, Macbeth na nagovor svoje žene rešava da
stvar ubrza, pa tako postaje kralj. To mu neće doneti sreću,
naprotiv, to ga vodi u ludilo i paranoju, pa vlada kao tiranin.
Naravno, postoji i drugi deo proročanstva koji on pokušava po svaku
cenu izbeći, ali pitanje je da li će i koliko dugo će moći...
Radnja
je sama po sebi poznata, ali se u današnjem svetu može iščitati
jednako dobro kao u srednjevekovnoj Škotskoj, gde je smeštena, u
renesansnoj Britaniji, kada je drama napisana, ili danas, kada na
svetu još uvek postoje diktatori i uzurpatori, sa mesijanskim
kompleksima ili bez njih, blatantni i manipulativni. Njeno iznošenje
nisam odlagao toliko zbog poznatosti, koliko je to plod stava da ova
i ovakva ekranizacija možda nije idealna polazna tačka za
upoznavanje sa svevremenskim komadom majstora drame.
Iako
ovaj Macbeth nije loš film i sasvim je legitiman kao novo,
savremeno čitanje poznatog dela, on je daleko od savršenog. Ne bih
nedvosmisleno rekao da su Kurzel i saradnici zagrizli više nego što
mogu progutati, ali posezanje za pretencioznim rešenjima naročito
prema kraju filma možda govore u prilog tome. Dovođenje u kontekst
visceralne kinematografije je u redu, ali se senzacija neumitno troši
za blizu dva sata koliko film traje. Koncept ludila i paranoje svake
nelegitimne, uzurpatorske vlasti je intrigantan, ali se ovde nije
išlo u dubinu. Odlični glumci jako popravljaju utisak i ovo čitanje
Macbetha je u konačnici zanimljiv i prilično dobar film, ali
čini se da mu je nešto falilo da bi bio odličan.
No comments:
Post a Comment