Nitram

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Justin Kurzel

Scenario: Shaun Grant

Uloge: Caleb Landry Jones, Judy Davis, Anthony LaPaglia, Essie Davis, Sean Keenan

Kako su obe Nove godine i oba Božića iza nas, ne bi bilo loše ponoviti truizam da su petarde za budale. To svejedno ne mora da znači da će ama baš svaka budala koja se igra s petardama maturirati do opasne budale koja se, svesna ili nesvesna posledica, igra s opasnijim i ubojitijim stvarima poput pravog oružja. U tom smislu bi valjalo skrenuti pažnju na nedavnu reklamnu kampanju u Sloveniji u kojoj je Vojska (dakle institucija od nacionalnog značaja angažovana i u sklopu međunarodnih misija) pozivala na suzdržavanje od igranja s petardama ponudom da se može igrati i sa pravim eksplozivom, na taj način direktno targetirajući budale koje bi dizale nešto u vazduh.

S dokumentarnom reportažom o posledicama igranja s petardama iz bolnice u Australiji negde s prelaza iz 70-ih u 80-te godine prošlog veka počinje i film Nitram Justina Kurzela. Reporterka pita dečaka koji leži zbog opekotina je li nešto naučio iz svog iskustva i hoće li ga to odvratiti od igranja s petardama, na šta se on lukavo smeši i kaže da neće, ali da će ipak biti oprezniji, jer su mu petarde jednostavno zabavne. Taj momčić imena Martin Bryant će se upisati u istoriju kao „najplodniji“ australski masovni ubica, počinitelj masakra u Port Arthuru nakon kojeg su jako postroženi propisi o držanju oružja u zemlji.

Kurzel i stalni mu scenarista Shaun Grant ime i prezime glavnog junaka u filmu nigde ne spominju, što je jedan od interesantnijih trikova koji ruši doku-dramsku dogmu u pristupu serijskim i masovnim ubicama. Drugi jako bitan štos iz palete smo zapravo viđali i ranije, u američkim „indie“ filmovima kao što su to Blue Caprice i My Friend Dahmer: sam pohod se ne prikazuje, bitno je ono što se pre njega dešavalo i kontekst u kojem se naš anti-junak formirao.

Nitrama, odnosno Martina „otpozadi“, kao fikcijskog lika upoznajemo kao već (fizički) odraslog, u maestralnoj interpretaciji teksaškog glumca Caleba Landryja Jonesa za koju je isti nagrađen u Cannesu. On u predvečerje pali rakete i pravi vatromet u dvorištu roditeljske kuće, na zgražavanje i glasno negodovanje suseda. Majci (Judy Davis, fenomenalna) je već dosta tog sranja, ona je naprosto ogrubela od brige za svog „zahtevnog“ sina, pa ga seče s hladnom strogošću, dok je otac (LaPaglia) ipak blagonakloniji i nada se da ima rešenje u vidu preseljenja na osamljenu lokaciju i pokretanja vlastitog biznisa, ali ni njegovi živci nisu beskrajni.

Nitram svojim eskapadama možda može impresionirati lokalne klince, ali ne i svoje vršnjake oličene u surferu Jamieju (Keenan) koji mu je fizički donekle sličan (duga plava kosa), ali je za razliku od njega komunikativan, socijalno prihvatljiv (čak popularan) i, hajdemo reći „normalan“. Njegova reakcija na njega bi se mogla nazvati surovom, reč je tu o mešavini straha, odbijanja, gađenja, vređanja i „bullyinga“, što je umnogome obeležilo i Bryantovo odrastanje.

Sreća će mu se, međutim, nasmešiti kada upozna ekscentričnu i bogatu susedu Helen (Essie Davis, izvanredna) koja će ga malo-pomalo uzeti pod svoje i u zaštitu od sveta. Ova usamljena ljubiteljka komičnih opereta će ga prvo zaposliti kao baštovana, onda kao šetača pasa, da bi ga primila pod svoj krov i postala mu sponzorka koja mu poklanja odeću i vozila. Ipak, i Helen ima svoje granice: ne želi oružje u kući iako Nitram na tome dečije uporno insistira. Ta sreća će biti kratkog daha, dok Helen ne pogine u vrlo specifičnoj (i vrlo specifično snimljenoj) saobraćajnoj nesreći, a Nitram ostane opet sam sa svojim mislima, bez makar platonske ljubavi i podrške, ali zato s novcem koji će koristiti kao prečicu da bi dobio ono što želi, odnosno barem deo toga...

Ako vam se likovi učine kao frikovi, a situacije neverovatnim, treba se podsetiti nekih detalja iz Bryantove biografije koje se Kurzel i Grant u solidnoj meri drže. Helen je doista bila ekscentrična i bogata na tragu protagonistkinja iz dokumentarca Grey Gardens, a Bryant ju je zapravo još više finansijski iskorištavao nego što je to prikazano na filmu. I odnos sa roditeljima (ima jedna posebno mučna scena u drugoj polovini filma) je dokumentovan, kao i resentiman zbog neuspeha u poslu s nekretninama kao mogući okidač za ono što će se dogoditi.

Kroz neke druge aspekte Vryantove biografije autorski dvojac samo protrčava (recimo njegova opsesija putovanjima i to da ga ni to nije zadovoljilo, dok su neke druge skoro potpuno izostavljene, poput alkoholizma, Bryantove prave dijagnoze i činjenice da za vreme svog školovanja nije savladao čitanje i pisanje. Razlog za tu autorsku slobodu je dvojak: prvi je sloboda sama po sebi, a drugi je određena poenta koju Grant i Kurzel pokušavaju da naprave gde bi ideja o Bryantu kao žrtvi nesposobnog sistema bila isuviše disonantan ton koji bi bilo moguće pročitati kao simpatiju za ubicu.

Uostalom Kurzel i Grant namerno idu na veoma visceralan i nepodeljeno neprijatan ugođaj u kojem je dovoljno znati da s protagonistom filma nešto nije u redu, a da je manje bitno šta tačno. U tom smislu, Kurzel je napravio izuzetan izbor glavnog glumca (Caleb Landry Jones se ionako specijalizovao za takve, pomaknute likove, a ovde ima ulogu svoje dosadašnje karijere), dok ostatak ansambla sjajno vodi. Strukturirana hladnoća s kojom Judy Davis igra lik majke stoji u kontrastu s toplinom Essie Davis (koja je igrala jednu takvu grubu majku u Kurzelovom prethodnom filmu, True History of the Kelly Gang), dok se pokušaj balansa i umora od sveta kao rezultata istog ocrtava u interpretaciji oca u sigurnim rukama Anthonyja LaPaglie. Podvučeno kamerom iz ruke, pametnom montažom, difuznim bojama i neurotičnom muzikom i dizajnom zvuka, Nitram je film koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Sva je prilika da je Justin Kurzel našao svoju nišu u vidu vlastitih interpretacija stvarnih zločina koji su obeležili Australiju, i to još sa prvim, ultra-nasilnim i prilično direktnim filmom Snowtown (2011). Nakratko se otisnuo u svet, s promenjivim uspehom, jer je visceralno čitanje Macbetha (2015) bilo izuzetno uspelo, što se ne može reći za hollywoodsku „tezgu“ Assassin’s Creed (2016), da bi se vratio kući s krajnje kontekstualnim, ali svejedno dojmljivim westernom True History of the Kelly Gang (2019) o legendarnom odmetniku Nedu Kellyju i društvu koje ga je oblikovalo, i na sličnom kursu (doduše, s manje akcije i više karakterne studije) ostao i s Nitramom. U pitanju je svakako autor čiji rad treba pratiti.

True History of the Kelly Gang

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Justin Kurzel

scenario: Shaun Grant (prema romanu Petera Careya)

uloge: George MacKay, Essie Davis, Nicgolas Hoult, Orlando Schwerdt, Thomasin McKenzie, Charlie Hunnam, Russell Crowe

Iako je western kao žanr u svojoj domovini, Sjedinjenim Američkim Državama, klinički mrtav već duže vremena, čini se da se kao filmski izraz otkriva, odnosno vraća u modu u Australiji. Zašto i ne bi kada je krajolik sličan, motiv granice civilizovanog sveta isti, a Aboridžini mogu figurirati kao Indijanci. Sa druge strane, istorija Australije ima svoje političke, ekonomske i naročito socijalne specifičnosti koje su garant toga da se američki šablon ne može, odnosno ne mora besomučno reciklirati.

U tom svetlu je Ned Kelly ikonički lik barem koliko Butch Cassidy i Sundance Kid, Billy Kid, Jessie James, Wild Bill i slične revolveraške i odmetničke legende. Njegov status u istoriji Australije je ipak nešto viši, makar u tome da je kao pojava bio unikatan, i da je njegovo odmetništvo imalo kontekst socijalnog bunta, što ga, možda neopravdano, pretvara u kolonijalnu inačicu Robina Hooda. Kelly, naime, nije bio samo običan bandit (običan uopšte nije bio), već je operisao u kontekstu sukoba selektora (zemljoradnika) protiv skvotera (stočara), a te dve grupe kolonista razdvajalo je različito poreklo, svakako socijalno, a često i nacionalno. Selektori su bili robijaši koji su pušteni nakon odsluženja kazne i njihovi potomci, dosta često ne-engleskog (uglavnom irskog) porekla, dok su skvoteri bili dobrovoljni kolonisti koji su došli sa nešto sredstava, veza i društvenog ugleda dovoljnog da uzurpiraju veće posede.

Uprkos naslovu, australski reditelj Justin Kurzel nema ambicija da ispriča istinitu priču. Od toga se ograđuje tekstualnom karticom još i pre prve scene. Scenario Shauna Granta sa kojim je Kurzel sarađivao na svom prvencu The Snowtown Murders (2011) izvorni roman Petera Careya uzima više kao ovlašnu inspiraciju, pa je adaptacija vrlo slobodna. Fokus nije na konkretnim akcijama Kellyja i njegove bande, već na kontekstu, porodičnom i šire socijalnom, koji je presudno uticao na formiranje bandita i pobunjenika koji je ušao u nacionalnu legendu. Ono što valja primetiti je da Kurzel to čini na svoj potpisni način, kreirajući potpuno visceralni „punk” western.

Ceo film je uokviren dugačkim pismom koje Kelly piše svome sinu, pravdajući se time da je on o svom ocu, bivšem robijašu saznavao iz priča drugih jer je bez njega ostao kao dečak. U njegovom odrastanju je ključnu ulogu, dakle, imala majka Ellen (Davis), žena čvrstih stavova i naviknuta na različite životne muke, uključujući i prostituciju nekog oblika – spetljavanje sa engleskim narednikom (Hunnam) koji je možda ubio njenog muža. Mržnja koju Ellen oseća prema Englezima je iskrena i duboka i izazvana je irskim nacionalizmom barem jednako kao i nepočinstvima Engleza prema njoj, mužu i deci.

Ako neko figurira kao očinska figura Nedu Kellyju (kao dečaka ga igra Orlando Schwerdt, mladi glumac sa izuzetnim prisustvom na ekranu), onda je to Harry Power (ko drugi nego Russell Crowe), legendarni odmetnik i poslednji u nizu majčinih ljubavnika koji mladog Neda uzima pod svoje i uči ga zanatu bandita i ubice. Ned možda sam po sebi tome ne naginje, ali nagon za preživljavanjem je jači od bilo kakvih skrupula, što će dovesti do zatvora u kojem će porasti u snažnog i gotovo bezizražajnog mladog čoveka.

Drugi deo filma gde ulogu Neda preuzima George MacKay počinje sa krvavom tučom nalik na one mandingo scene iz Tarantinovog postmodernog westerna Django Unchained. Ned pokušava da živi koliko-toliko pošteno, čak ostvaruje kontakt sa lokalnim inspektorom Fitzpatrickom (Hoult) preko kojeg traži pomilovanje za svog brata koji je već postao karijerni bandit. Jedan od motiva za to poštenje je i ljubav koju počinje da oseća prema prostitutki Mary (McKenzie), ali na scenu opet stupa majka, situacija eskalira i Ned postaje odmetnik kakvog znamo iz legende, sa sve metalnim oklopima i haljinama, kao delom ikonografije koja je plašila snage reda i zakona. Ludilo, makar fingirano, i očaj su zapetljana kombinacija.

Osim obračuna sa policijom na kraju insceniranog kao košmarni, stroboskopski san, Kurzel se ne fokusira na akciju koliko na otrovnost okoline koja formira legendarnog odmetnika. Zatrovani odnosi, a posebno uticaji autoriteta, formalnih i neformalnih, noseći su stub Kurzelove poetike. U prvencu je to bila toksična muževnost, u drugom filmu, Macbeth (2015) slepa ambicija, manipulacija i osećaj predestinacije. Assassin's Creed (2016) je bio skupi hollywoodski promašaj i zapravo anomalija u Kurzelovoj karijeri. True History of the Kelly Gang predstavlja sintezu autorove filmske poetike, film stilizovan tako da se izaziva emocionalnu reakciju.

Dvočinska struktura filma, gde je manje-više sve već postavljeno u prvom činu, rezultira padom u drugoj polovini, ali taj pad je uglavnom ublažen akcentom na glumu. George MacKay ima svoj šou u drugoj polovini filma, zasnovan na kombinaciji ekspresivnosti i mikro-glume. Essie Davis kao majka i sila koja pokreće strašne stvari, pa je stoga emocionalno težište filma, izvrsna je od početka do kraja. Thomasin McKenzie unosi malo osećajnosti, onoliko koliko joj relativno relativno nerazvijen lik dozvoljava, a Nicholas Hoult uspeva da sa svojim likom ne skrene na teritoriju potpune karikature, iako često poseže za manirizmima, što svojim, što tuđim. Kod dve ključne epizode koje su pripale Charlieju Hunnamu i Russellu Croweu rezultati su različiti: Hunnam osim prisustva ne uspeva da pokaže puno toga, dok je Crowe pamtljiv.

Još jedna Kurzelova sjajna intervencija je upotreba muzike. Dok je tradicionalna, sastavljena od balada i pošalica na tragu country-folka, data gotovo ambijentalno, odnosno „in character”, kao nešto što likovima služi za zabavu, nekoliko intermeco pasaža propraćeni su svakako modernijim punk zvukom. Jasno, reč je tu o komentaru, i to prilično jasnoj asocijaciji na anarhiju koje ludilo Neda Kellyja i njegovih kompanjona zaziva. Na kraju, iako je True History of the Kelly Gang neujednačen film, efektan je i uspeva da izazove i emocionalnu reakciju i da ostavi komentar.

Macbeth

kritika originalno objavljena na fak.hr
originalni dizajn postera: Nenad Udovičić

2015.

režija: Justin Kurzel

scenario: Jacob Koskoff, Michael Lesslie, Todd Louiso (prema drami Williama Shakespearea)

uloge: Michael Fassbender, Marion Cotillard, Paddy Considine, David Thewlis, Jack Raynor, James Harkness, Sean Harris, Elizabeth Debicki

Sa “Bardom” treba biti pažljiv. Nije u pitanju samo plodan dramski pisac koji je zbog globalne dominacije engleskog jezika postao temeljni temeljem književnosti, drame i teatra, nego je njegov status bio zacementiran još pre uspostavljanja globalne anglofonije. Shakespeare itekako utiče na formiranje pisaca, glumaca i reditelja i dan-danas i njega treba znati pročitati. To posebno važi za poznate, u raznim situacijama, medijima i vremenima čitane drame, a “Škotski komad” je svakako jedna od njih.

Pustimo sad sujeverje i naklapanja o glumačkom prokletstvu, štos sa Macbethom je što je vanvremenski, odnosno svevremenski, i spada među mračnija i kompleksnija dela ovog velikana. Zbog toga je uvek aktuelan i primamljiv autorima. Štos je pre svega u čitanju – treba naći pravu meru između klasike i inovacije, prilagoditi mediju i kontekstu mesta i vremena, a pritom ne biti arogantan i gord. Najnovije čitanje ne dolazi samo sa literarnim i teatarskim bagažom, nego i sa filmskim: Macbetha su čitali i Orson Welles i Roman Polanski.

Justinu Kurzelu treba odati priznanje da se prihvatio nečega što bi uplašilo i veće filmske autore. Kurzel se po reputaciji ne može porediti sa velikanima poput Wellesa i Polanskog, sa svojim jednim (ali vrednim) dugomtražnim filmom The Snowtown Murders (2011), jednim kratkim i učešćem u australskom omnibusu The Turning (2013) u najboljem slučaju je “dečko koji obećava”. Reputacija scenarističkog tima je još upitnija: radi se tu o ljudima kojima je ovo prvi ili drugi “credit” glede scenarija.

Situacija je, dakle, kompleksna, ali ne i beznadna, i Kurzel sa svojim timom scenarista se zadatka hvata hrabro. Prvo treba razumeti komad i medij na koji se prenosi, urediti dramski narativ u nešto što bi moglo biti sinematično. Treba pogoditi ton filma, razumeti vizuelnu komponentu i zvučnu podlogu. Treba očuvati tekst, posebno replike koje će svaki glumac na akademiji ponoviti dok mu ne izađu na nos. Treba izabrati prave glumce za uloge. Izmene u tekstu i autorska sloboda u čitanju su legitimne, ponegde neophodne, ali rizične. Konačni produkt mora biti nešto što će biti zanimljivo i pasioniranim proučavaocima dela i nekome kome je ovo prvi susret. Srećom, Kurzel i ekipa uglavnom pogađaju i rade sasvim pristojan posao.

Ton filma, određen vizualima, lokacijama i zvučnom podlogom je potpuno u skladu sa tekstom i može se nazvati primerom visceralne kinematografije. Britanske goleti, blato i krv snimljeni u “widescreen” formatu propraćene su zloslutnim “soundtrackom” rediteljevog brata Jeda uglavnom na gudačima i ambijentalnim zvukovima. Macbeth sa te strane u sećanje priziva slično krvav, mada eliptičniji i visceralniji Refnov ep Valhalla Rising.

Što se glumaca tiče, za Michaela Fassbendera se moglo pretpostaviti da će mu naslovna uloga dobro ležati. Kroz svoju saradnju sa Steveom McQueenom, posebno na prva dva filma, glumac je dokazao da se zna nositi sa kompleksnim likovima koje more moralne dileme, pa mu Macbeth, njegovi izbori i odnos do sudbine stoje kao saliveni. Marion Cotillard se, sa druge strane, u svojoj mekoći i nežnosti, čini kao potpuno pogrešan izbor za manipulativnu Lady Macbeth, ali tu na scenu stupaju autorske slobode i redefinicija lika, pa je u konačnici ona više nego solidna u svojoj ponešto izmenjenoj ulozi. Paddy Considine je isto odličan kao Banquo, kao i glumci u epizodnim ulogama koji imaju svaki svoj momenat.

Primećujete da oklevam sa iznošenjem radnje filma i za to ima nekoliko razloga. U kratkim crtama, radnja ne odstupa mnogo od fabule komada. Škotski vojskovođa u srednjevekovnom građanskom ratu Macbeth dobija proročanstvo od triju veštica da će ubrzo postati earl (odnosno thane), a kasnije i kralj, a njegov verni prijatelj Banquo neće biti kralj, ali će začeti kraljevsku lozu. Kako se nakon trijumfa stvari odvijaju po proročanstvu, Macbeth na nagovor svoje žene rešava da stvar ubrza, pa tako postaje kralj. To mu neće doneti sreću, naprotiv, to ga vodi u ludilo i paranoju, pa vlada kao tiranin. Naravno, postoji i drugi deo proročanstva koji on pokušava po svaku cenu izbeći, ali pitanje je da li će i koliko dugo će moći...

Radnja je sama po sebi poznata, ali se u današnjem svetu može iščitati jednako dobro kao u srednjevekovnoj Škotskoj, gde je smeštena, u renesansnoj Britaniji, kada je drama napisana, ili danas, kada na svetu još uvek postoje diktatori i uzurpatori, sa mesijanskim kompleksima ili bez njih, blatantni i manipulativni. Njeno iznošenje nisam odlagao toliko zbog poznatosti, koliko je to plod stava da ova i ovakva ekranizacija možda nije idealna polazna tačka za upoznavanje sa svevremenskim komadom majstora drame.

Iako ovaj Macbeth nije loš film i sasvim je legitiman kao novo, savremeno čitanje poznatog dela, on je daleko od savršenog. Ne bih nedvosmisleno rekao da su Kurzel i saradnici zagrizli više nego što mogu progutati, ali posezanje za pretencioznim rešenjima naročito prema kraju filma možda govore u prilog tome. Dovođenje u kontekst visceralne kinematografije je u redu, ali se senzacija neumitno troši za blizu dva sata koliko film traje. Koncept ludila i paranoje svake nelegitimne, uzurpatorske vlasti je intrigantan, ali se ovde nije išlo u dubinu. Odlični glumci jako popravljaju utisak i ovo čitanje Macbetha je u konačnici zanimljiv i prilično dobar film, ali čini se da mu je nešto falilo da bi bio odličan.