2015.
režija:
Philippe Garrel
scenario:
Philippe Garrel, Jean-Claude Carriere, Caroline Deruas-Garrel,
Arlette Langmann
uloge:
Stanislas Merhar, Clotilde Courau, Lena Paugam, Vimala Pons, Mounir
Margoum, Jean Pommier, Louis Garrel (narator)
Philippe
Garrel ima novi film i opet je to urbana ljubavna priča o ljubomori
i prevari od nešto preko 70 minuta, smeštena u Pariz, u milje
intelektualaca i filmaša na početku karijere i snimljena u
crno-beloj analognoj tehnici prema postulatima francuskog Novog vala.
Ništa novo na ovom svetu. Čak mi se i svideo njegov prethodni film
La jalousie, mada sam izrazio sumnju da je njegov novovalni
“one-trick pony” pristup pomalo “passé” za autora u tim
godinama i sa takvim iskustvom, uključujući tu i pomenuti Novi val
kada mu je i bilo vreme.
Iako
imamo naratora, što je nepotrebno, osim da se uhlebi autorov sin i
relativno slab glumac Louis Garrel, naša perspektiva je zapravo
Pierre (Merhar), dokumentarista u pokušaju koji zajedno sa svojom
požrtvovanom ženom Manon (Courau) radi na projektu o Pokretu Otpora
i opsežno razgovara sa starim Henrijem (Pommier). Na prvi pogled
odnos između Pierra i Manon se čini kao relativno stabilna
kolotečina u kojoj ljubav više izgleda kao poštovanje nego kao
strast. Imaju oni i svojih problema tu i tamo, on je jedan od onih
asocijalnih, povučenih i ćutljivih tipova i to njoj pomalo smeta,
naročito kada odbija da je prati na za nju značajnim socijalnim
događajima. Ništa strašno, reklo bi se.
Međutim,
kao i svi ti ćutljivi i misteriozni tipovi, Pierre ima jednu
prilično očitu manu: ta misterioznost može mu doneti nešto lakih
poena kod žena na početku, ali je jasno da ona krije samo jednu
taštinu i prazninu, da ne pominjemo samodopadnost i stav kako on,
kao muškarac, ima pravo na prevaru, dok žene to nemaju. To će
isplivati na površinu kada se on upusti u neobaveznu vezu sa
Elizabeth (Paugam), stažistkinjom u arhivu odakle on kopa dodatni
materijal za svoj dokumentarac. Sad, on može da “sedi na dve
stolice” i nekako racionalizuje, ali ga ponašanje odaje. K tome, u
takvim situacijama muškarac se neretko preceni. A kad pomisao da i
skrajnuta Manon ima ljubavnika prestane biti samo pomisao, onda smo
na tragu pravih problema...
Rekoh
već, ništa novo, pa čak ni naročito dobro ne dobijamo ovde.
Recimo, scenario ne ide dalje od površine odnosa ljudi zapletenih u
ljubavne trokute i ostala geometrijska tela, a čak se i dekoracija u
vidu planiranog dokumentarca o Pokretu Otpora prestaje pojavljivati.
Sa jedne strane, postiže se efekat da čoveka njegov unutarnji život
konzumira toliko da zaboravlja na svoje velike planove i projekte,
ali posmatrano iz gledaočeve perspektive, taj dokumentarac je mogao
ili produbiti međuljudske odnose petljanja i muljanja ili makar
pružiti željenu distrakciju.
Opet,
L'ombre des femmes nije uopšte loš film. Pristojan je,
pitak, šarmantan, i to na onaj ležeran francuski način. K tome je
vizuelno atraktivan i chic poput stare fotografije Pariza i, što je
važno, ne traje dugo da bi nas smorio. Fluidni dijalozi i ponešto
diskretnog humora su više nego željen začin, pa je utisak o ovom
filmu u suštini pozitivan, za jedno opušteno gledanje.
No comments:
Post a Comment